Sredinom devedesetih, malo nakon pojave Windowsa 95, jedan kompjuterski časopis organizovao je konkurs za nejneuredniji desktop. To je ono što se pojavi na ekranu kada je vaš računar spreman za rad i na njemu se najčešće nalaze prečice do vama najbitnijih programa ili fajlova. Neuredan desktop isto je što i neuredan radni sto (čak je i značenje prevoda isto) smatrali su u časopisu, prepuštajući psiholozima da analiziraju viđeno.
Iako izgled desktopa i danas mnogo govori o korisniku računara, danas se mnogo više pažnje posvećuje načinu na koji tretirate svoje i-mejlove. Ne bez razloga; neuredan desktop je vaša stvar, ali neuredan inboks može naneti ozbiljnu poslovnu štetu, recimo, ukoliko zaturite neku važnu poruku.
Ima i gore, jedna poslovna žena dobila je u Londonu odštetu od 10.000 funti kada je otkrila da se njene kolege u mejlovima naširoko sprdaju na njen račun. Nije ih špijunirala, jednostavno ju je neko u nekoj situaciji pozvao da reši neki problem na njegovom računaru, a to je uključivalo uvid u razmenjene poruke. Sve ono što je naslućivala da se o njoj priča kada nije u prostoriji sada je imala crno na belo i još gore nego što je strahovala. O skandalu u Britaniji u vezi sa tragično preminulim doktorom Dejvidom Kelijem da i ne govorimo, i tu se sve vrti oko i-mejlova koje su slali neki službenici vlade.
Značaj elektronske pošte toliki je da postoje posebni eksperti koji vas savetuju kako da je tretirate. Prvi savet je da svoju poštu držite u što boljem redu, da poruke razvrstavate u posebne foldere i da redovno brišete „đubre“. No, šta raditi sa porukama nagomilanim nakon odmora, puta ili sličnog višednevnog odsustva. Ukoliko ih je previše, kažu neki, obrišite ih bez čitanja! Ako je među njima bilo važnih (za druge), poslaće vam ih opet, a vi se možete pravdati da ih nikada niste ni dobili. Pretpostavka je da ćete poruku koja je za vas bitna umeti da nađete.
List „Gardijan“, poznat po izvrsnoj rubrici o internetu (www.guardian.co.uk/online) preporučuje sledeća pravila: Pre nego što pošaljete poruku razmislite da li je produktivnije da osobu pozovete telefonom. Ne žurite sa slanjem, naročito kada ste ljuti ili uvređeni; neodmerena reakcija može vam doneti još veći bedak, a ostavili ste i materijalni dokaz. Isto važi i za pošalice i komentare (vidi gore), ko zna ko sve to može videti i kome sve može biti prosleđeno. Ako nekoga kritikujete, nemojte kopiju pisma u kojoj ističete „kako je posao trebalo da bude urađen i šta ste sve vi radili da popravite nečiju grešku“ slati svim šefovima u firmi – nikome se nećete omiliti, ali ćete sebi obezbediti nečije postojano neprijateljstvo. Pročitajte poruku pre nego što je pošaljete i ispravite greške, naročito gramatičke i materijalne. Nemojte kačiti velike fajlove uz poruke a da prethodno sa primaocem niste proverili da li mu to odgovara. Nemojte internetom bespotrebno širiti „skrinsejvere“ i duhovite slike – iza njih se najčešće kriju virusi. Povedite računa o tome kako naslovljavate poruku, olakšajte primaocu razvrstavanje i procenu važnosti, što i sebi želite.
Konačno, budite široka srca i spremni da zaboravite na poruku koju vam je neko poslao u brzini i ljutini, možda i greškom, pa sada zbog toga očajava.
