Sigurno postoji neka narodna mudrost koja kaže da je novo iskustvo uvek korisno, čak i ako je loše, te da je svaki đavo manje strašan kad ga upoznaš. U tom smislu biće valjda neke vajde i od pada Vlade, videćemo da to nije baš isto kao kad vam nebo padne na glavu, ali svejedno ne mislim da bi ovo trebalo da nam pređe u naviku niti da je pad najbolje što se jednoj vladi može desiti.
Tačno je da je to dokaz demokratičnosti, kao što reče ministar Batić, ali to nije jedini način da se to dokaže, a ne znam ni pred kim ni zbog čega bi bilo neophodno to dokazivati. Osim toga, ne moramo da se ponosimo baš svime što nas u demokratiji može da zadesi, inače bi i oni u Kaliforniji sad bili dužni da se diče onakvim guvernerom.
Šta, Vlada ipak nije pala? Možda nije, ali sve je nekako kao da jeste. Uostalom, ako baš hoćete možete da čitate ovaj tekst i kroz nekoliko meseci. Jer, ako se Vlada provukla i opet uspela da nategne svoju tanušnu većinu, skupštinska blamaža je jasno pokazala da ono što se sada zove DOS, nikako neće moći da računa na izbornu pobedu sledeće godine, što znači da ovakvu Vladu uskoro više nećemo imati.
Ali, podsetimo se pre svega da nam ovo nije baš prvi put, to jest ono što se dogodilo 5. oktobra 2000. bila je takođe jedna uglavnom mirna primopredaja vlasti. Ova će biti još mirnija, što znači da napredujemo i stičemo iskustvo, a sledeći put moralo bi biti još lakše, bez brljanja s kvorumom u Skupštini, bez trgovine mandatima i bez mnogo priče o vanrednim izborima.
Ako je ono pre tri godine bio veliki, gotovo revolucionarni rez, šta je ovo sad? Kontrarevolucija? Restauracija? Ne, ni ono nije bio baš pravi prevrat, barem ne u smislu masovnih čišćenja starih kadrova, nego samo vađenje jednog starog tromba, početak otvaranja Srbije i nadoknađivanje istorijskog zaostatka. Pokojni Đinđić bio je rešen da to obavi po svaku cenu i u najkraćem roku, i to je bilo njegovo životno delo. Vlada kojoj upravo ističe rok trajanja bila je instrument tog poduhvata i stigla je donekle, ali bez Đinđića dalje nije mogla.
Prošlog utorka u Skupštini se videlo da Vlada nema mnogo volje da se suoči s neprijatnom činjenicom da je ostala u manjini, pa se taj dan beskonačno otegao, ali na kraju više niko nije mogao da izvadi nikakvog zeca iz šešira i više ne znam šta još stoji na putu raspisivanju vanrednih izbora. Vreme je da se misli i na spasavanje ono malo preostalog dostojanstva, kad već nije bilo pameti da se izbori raspišu još proletos. Ne treba nam još jedan prizor onakvog kukavičkog oklevanja.
Neki u ovoj Vladi nisu zaslužili da izgube poverenje, neki drugi nisu nikad zasluživali da se u njoj nađu, ali u celini to je bila pristojna ekipa. Siguran sam da će mnogi od onih koji danas misle da su ovi još gori od onih pre, isto govoriti i o nekoj novoj vladi, kakva god bude. I o svakoj sledećoj. Prosto se pitam da to nije neka karakteristična osobina nebeskog naroda, da se uvek iznova razočarava čim primeti da nije dospeo na nebo i da za to logično krivi vladu.
Ali, to što ovom zemljom i narodom nije lako upravljati, to što ljudi ovde čine sve da svakoj vlasti zagorčaju život, to što teško podnose uređene i jasne odnose i organski odbacuju hijerarhiju, sve to iz nekih razloga ne smanjuje apetit političara prema vlasti. Ko će biti sledeći? S vladom koja odlazi sigurno će otići deo Đinđićevog reformističkog oduševljenja. Naslednici će neminovno biti sporiji i oprezniji, ali ne može biti nikakvog novog velikog zaokreta jer bi to moralo da vodi natrag, ka nečemu odveć dobro poznatom.
Restauraciju bi mogli da probaju da izvedu jedino radikali, ali šta god se desilo oni se više neće vratiti. To jest ne pre nego što im se vođa vrati sa službenog puta. Demokratska stranka, koja je najviše zaslužna ili odgovorna za promene posle 5. oktobra, verovatno će posle izbora otići u opoziciju, da pokuša da obnovi energiju i sačeka neku novu priliku. To znači da bi sledeću vladu verovatno sastavljali DSS i G17 plus.
Znamo ljude, a znamo i prilike u zemlji. Nema razloga da očekujemo bilo kakva čuda, a ni neku katastrofu. Pošto su onoliko galamili protiv korupcije, recimo da će pokušati da se pokažu kao pošteniji od ove vlasti. Ne bih se kladio u uspeh. Zatim, tužakali su DOS da je uzurpirao vlast, da ne poštuje demokratiju, guši građanske slobode i manipuliše medijima. Što se toga tiče, neću imati primedaba ako sve ostane po starom. Ne vidim da smo dosad patili od manjka sloboda, čak je i vanredno stanje prošlo bez posledica po, recimo, Tijanića, a bio je siguran da mu ne gine robija.
Zatim, u meri u kojoj DSS bude zastupljen u vlasti trebalo bi očekivati da se pažnja posveti unapređivanju zakonitosti i to je zaista nešto što bi se dalo unaprediti. Ni Đinđić ni njegova vlada nisu previše marili za to. Neka se, dakle, legalisti sad malo istaknu. U spoljnoj politici ne bi trebalo mnogo šta dirati, ali Koštunica bi sigurno rado demonstrirao nešto patriotizma i nacionalnog dostojanstva, to jest ne bi hteo puzeći u Evropu, ni da naši vojnici ginu pod američkom zastavom. Zvuči dobro, ali valjda će neko uspeti da mu objasni nešto o realnosti ovog sveta, pa će zvučati razumno.
A što se tiče ekonomije, privatizacije i uopšte raspolaganja parama, sve će biti isto samo mnogo poštenije, to jest – sve dok nekoga ne uhvate.
