Zanimljiv je socijalno-psihološki eksperiment proveriti šta dobije gledalac televizije koji se odluči da u subotu uveče gleda Hepi, a u nedelju ujutru Pink (a reklo bi se da je takvih baš mnogo). Nisu Hepijeve „Aktuelnosti“ ništa novo, ali je fascinantno kako Milomir Marić već više od godinu dana, svakodnevno, uspeva da u studio dovodi mahom nova lica, koja kao da dele jedan mozak, da kažemo čudan. Pa tako u subotnje veče, dok u pozadini kao ilustracija satima promiču snimci borbi, tenkova, topova i ostalog oružja koje neprekidno bljuje vatru, neko iz nečega što se zove pokret „Rod“, neki politikolog i neki pukovnik suvereno objašnjavaju šta tačno misle Si Đinping, Putin, Bajden i ostali planetarni moćnici, detaljno stanje na ukrajinskom frontu, svetsku situaciju, istoriju i politiku od neolita do danas, šta je „satanizam na državnom nivou“, šta će se tačno dešavati itd.
Nije lako ni neutralnom gledaocu da posle svega toga smiri uzburkane misli i zaspi, a u nedeljno jutro stiže nova, mnogo jača doza u vidu nastupa predsednika države Aleksandra Vučića u jutarnjem programu Pinka, kod voditeljke Jovane Jeremić. U tom gostovanju su gledaoci mogli, kao i uvek, baš svašta da čuju, iz svih mogućih oblasti (nije ni to ništa novo, ali utisak je da se doza iz dana u dan rapidno povećava).
Čulo se, na primer, da je Vučić prvi rekao da će biti rata u Ukrajini i da je njegova izjava o tome preneta u svim zapadnim medijima; detaljna predviđanja šta će se sve dešavati u Evropi i svetu, i politički i ekonomski, da će „biti zanimljivo“, odnosno baš teško, bolje reći katastrofalno, i nama će biti teško, trebalo bi da brinemo, ali i ne treba da brinemo jer je kod nas nikad bolje, i biće još bolje, i otvaraju se nove fabrike, a bilo bi još bolje da nisu „strane službe našle ljude ovde koji će da zaustave razvoj Srbije“, pa zbog toga ne kopamo litijum a “bogati smo ali nismo u stanju to da iskoristimo, jer kod nas rudarstvo ne postoji kao grana“ (???), ali smo ipak „danas već najbolja zemlja u regionu“…
Pa red vojske i poziv građanima da 22. aprila dođu u Batajnicu da vide šta sve imamo od oružja (CH 92, CH 95, FK3…), pa plata 2000 evra specijalcima od avgusta, pa da je „vojska naša 10 puta snažnija nego što je bila pre 10 godina“…
Dobar deo „razgovora“ je, uobičajeno, posvećen domaćim neprijateljima, ključna reč u nedeljnom obraćanju je bila „ludak“: „Kada mi kažu da sam ludak, ne znam šta da na to odgovorim… Hajde da analiziramo rezultate, kada već pričamo o ludacima. Pitam ih ovako lud, koliko su tako pametni kilometara pruge izgradili za 10 godina? Nula. A znate li koliko je ludak rekonstruisao? 735 km pruge, a 108 km nove, ali brze pruge je urađeno…“ A nisu takođe izgradili nijednu bolnicu, „ne postoji ništa što su izgradili“, a gledamo njihovu „histeriju na dnevnom nivou koja nikakve veze sa politikom više nema“, a „u njihovo vreme smo imali i najveći odliv ljudi u inostranstvo, a danas imamo manji odlazak nego što imaju sve zemlje iz okruženja, počinju da nam se vraćaju ljudi iz Kanade i Australije“, i do kraja 2025. godine prosečna plata će biti 1000 evra, i hrane moramo da imamo dovoljno za narednih dve-tri godine, u stvari imamo, samo soli nemamo, ali će se kupiti dodatne količine, i obezbedili smo gorivo za vojsku, imamo svega u rezervi i jedni smo od retkih koji imaju dovoljno municije za sve…
I pored svega toga ga napadaju, i „ovo ne bi izdržao niko, ne postoji niko koga svakodnevno napadaju“, i Robert Čoban objavio sliku njegovog sina Danila Vučića koju je slikao drug Bojana Pajtića, „da li oni misle da imaju pravo da uništavaju živote tuđe dece?“, a „slikao je onaj Pajtićev najbliži prijatelj, da ne kažem nešto više, ne znam što se toga stide“, a on (Vučić) nema strah, a „pola vlade mi se trese od Roberta Čobana i njegove žene, pošto su mnogo moćni“, „A da vas pitam, gde vi šta radite? Zato sam ja problem, što to smem da pitam samo ja!“…
Ima još, Narodni pokret u koji može da uđe ko hoće, ali „ne da nikoga nisam molio, nego mi ne pada na pamet“, pa tajne službe, albanske i naše, pa koliko duguju Zvezda i Partizan, za koga navijaju Đorđa Meloni, Helmut Kol, Džon Mejdžor, a on ne krije od naroda da navija za Zvezdu, ali „onda sam peder zato što navijačima onog kluba, ili delu navijača onog kluba, bar sam tako pomislio, zato što ih ‘puštamo’ da ne plate, a ovi drugi moraju svi da plate“, a „Vojvodina sada ima agilnu upravu i ona je, možda, i najzdraviji klub kod nas, kao i Čukarički“…
I tako, red pasivne agresije, red aktivne agresije, red omnipotencije, red lične kuknjave, red pumpanja kolektivnog optimizma poput onog koji saradnicima daje Leonardo Di Kaprio u filmu „Vuk sa Vol Strita“, red kolektivne kuknjave, brojke i slova…
Jeste bio divan prolećni dan, ali nije lako posle ovoga izaći napolje čiste glave, ni gledaocu koji ga podržava (o onim drugima da ne govorimo), ali nije lako ni Aleksandru Vučiću. Ne samo zato što je sigurno istina kada kaže da radi po 15-16 sati dnevno, jer ne može se ovako nešto svakodnevno uvežbavati za manje vremena od toga, nego mnogo više jer deluje da zavisnost od „ovoga“ ne važi samo za gledaoce, nego i za njega samog. I to u sve većim dozama.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
