Proteklih nedelja se u domaćoj javnosti podigla velika bura usled poslednjeg evropskog, ili tzv „francusko-nemačkog“ predloga za Kosovo. Dok jedni smatraju da je u pitanju istorijska prilika da se reši problem Kosova i da Srbija krene napred sa evropskim integracijama, ali i normalnim životom, drugi se oštro protive prihvatanju ovog sporazuma tvrdeći da je u pitanju izdaja i predaja Kosova. Dok se političari međusobno optužuju, narod je mahom zbunjen i retko ko zapravo zna šta taj sporazum zapravo znači i šta bi doneo, ili odneo.
Prema onome što je do sada javno objavljeno sporazum, između ostalog, predviđa da Beograd i Priština međusobno priznaju nacionalne simbole – grbove, zastave i himne, zatim registarske tablice, dokumenta, lične karte i pasoše. Pored toga, Srbija bi se ovim sporazumom obavezala da se neće protiviti, niti sprečavati Kosovo da pristupi bilo kojoj međunarodnoj organizaciji, što bi dalje značilo članstvo Kosova u Interpolu, Savetu Evrope, UNESCO, pa i samim Ujedinjenim nacijama.
Sa druge strane, Kosovo bi bilo u obavezi da formira Zajednicu srpskih opština. Međutim, ovu obavezu iako je ignoriše, Priština ima već deset godina na osnovu potpisanog Briselskog sporazuma, te ovaj uslov ne predstavlja nikakvu novost.
Istina, u tekstu sporazuma se nigde izričito ne spominje međusobno priznanje Srbije i Kosova, ali kada bi se implementirao sporazum ovakav kakav je, šta bi to drugo bilo nego priznanje nezavisnosti, bez da se to izgovori? Pa, da li je onda ovaj sporazum dobar za Srbiju ili ne?
Bez garancija za Srbe na Kosovu
Srbi na Kosovu i Metohiji i dalje nemaju čvrste garancije bezbednosti i mogućnosti za normalan život i napredak. Srpskoj pravoslavnoj crkvi se sporazumom garantuju slobode i prava u skladu sa „najvišim evropskim vrednostima“, ali i dalje ostaje nejasno šta sve to konkretno znači. Jednostavno, ovakav sporazum nikako nije dobar za Srbiju i očito je skrojen u skladu sa politikom velikih zapadnih zemalja koje čvrsto stoje na liniji nezavisnosti Kosova.
Jedan od argumenata pristalica prihvatanja sporazuma je i da bi njegovo odbijanje značilo izolaciju Srbije i kraj njenog evropskog puta i povratak u devedesete. Nažalost, Srbija je u mnogim sferama i po mnogim parametrima tokom poslednjih deset godina uveliko vraćena u devedesete. Evropski put Srbije je tokom poslednjih deset godina postao čista fikcija i sredstvo za manipulaciju.
Evropski put
Ali hajde da vidimo, šta zapravo znači „evropski put“? Članstvo Srbije u EU bi nesumnjivo bilo od izuzetnog značaja za Srbiju i njene građane i to je svakako cilj od kojeg Srbija ne sme da odustane. Međutim, da li je Srbiji bitnije da što pre formalno postane članica EU ili pak da što pre dostigne standarde koji važe u EU – vladavina prava, građanske i društvene slobode, ekonomska i privredna nezavisnost i životni standard građana?
Kada govorimo o poglavljima, klasterima i uslovima za članstvo, to uglavnom posmatramo kao neka uslovljavanja i „štapove i šargarepe“, a gubimo iz vida da bi ispunjavanje tih uslova najviše značilo upravo građanima Srbije. To bi zapravo značilo da je Srbija postala država sa ostvarenom vladavinom prava, slobodnim medijima, država u kojoj se poštuju prava i slobode građana, u kojoj je životni standard građana takav da mladi nemaju želju da iz nje beže „trbuhom za kruhom“. Tada bi i formalno članstvo u EU bilo manje bitno pitanje, iako ne bi gubilo na značaju u smislu dugoročne stabilnosti i garancija daljeg razvoja. I kada kažemo da „EU nema alternativu“, tu bi zapravo na prvom mestu trebalo da imamo na umu vrednosti i standarde, a ne samo „člansku kartu“.
U EU sa ili bez Kosova
A da li možemo u EU bez priznavanja Kosova? Moćne države EU koje su priznale nezavisno Kosovo, svakako će u skladu sa svojim politikama i interesima nastaviti na svim poljima da insistiraju na međusobnom priznanju između Srbije i Kosova. Međutim, ne treba zaboraviti i da pet zemalja unutar EU ne priznaje nezavisno Kosovo, pa u skladu s tim i nije moguće da EU postavi direktno ovakav uslov Srbiji. To naravno ne znači da pritisaka iz drugog „tabora“ neće biti.
Pored toga, argument da je ispravno odreći se Kosova zarad ulaska u EU je samo postupanje po liniji manjeg otpora, koja dugoročno ne donosi ništa, a odnosi mnogo. Sa jedne strane, članstvo u EU u tom slučaju nije zagarantovano, dok sa druge strane nema ni garancija da neće biti otvarana i druga teritorijalna pitanja. Najzad, koja je poenta u EU uvoditi državu koje više nema, ili koja se raspada?
Desnica i levica
Ono što se takođe često može čuti u poslednje vreme je i da je stav za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije zapravo desničarski stav, dok bi nasuprot njemu stav u prilog odricanja od Kosova i Metohije zarad članstva u EU bio levičarski, moderan i građanski.
To je potpuno pogrešna i iskrivljena percepcija političke realnosti i promišljanja. Pitanje državnosti i opstanka države nije, niti može biti rezervisano samo za desnicu ili levicu, kao uostalom ni pitanje napretka i evropske perspektive države i društva.
To su pretpitanja koja definišu svakog građanina i samu državu, a ako mi nismo u stanju da definišemo sami sebe, kako onda možemo pričati i o statusu pokrajine, evropskim integracijama i bilo kojoj široj temi?
Određivanje samih prema sebi
Na kraju, svi ćemo se složiti da su pred Srbijom teška vremena. Mnogo je zadataka pred svima nama kao građanima. Na prvom mestu da se odredimo sami prema sebi, da uredimo svoju državu, svoje društvo, koje je nažalost vraćeno u jedno pretpolitičko stanje. Sistem ne funkcioniše, institucije su pretvorene u makete, a kritičko mišljenje i građanske slobode su postali tabu teme.
Srbiji su neophodne hitne promene. Uspostavljanje pravednog, demokratskog sistema, oživljavanje institucija i sprovođenje reformi sa evropskog puta, ne zbog drugih, već zbog nas samih.
Autor je politikolog
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
