Izvodi iz nečega što se zove „Predlog medijske strategije za medije na mađarskom jeziku od 2011. do 2016“, a u produkciji Mađarskog nacionalnog veća Vojvodine, podsetili su me na davne, neslavne dane uspona Slobodana Miloševića na vlast, znate ono kad je taj nesmajnik, ničim izazvan, „vraćao dostojanstvo srpskom narodu“, koji je samo trebalo da bude ljubazan da se okupi pod njegovim barjakom (avaj, bio je ljubazan!), a dalje će sve ići lako i jednostavno, časna pionirska. To i ono što je usledilo bilo je, kako prokleto predobro znamo, čista tragedija. Međutim, ni ovaj duhom miloševićevski dokument MNV nije farsa, mada jeste bizaran i nastran. Po svojim neizbežnim posledicama on, međutim, poseduje raskošan tragički potencijal. Koji je, pri tome, tragično opasan samo i jedino za vojvođanske Mađare, ni za koga drugog. Pardon, odmah se korigujem: opasan je i za Vojvodinu samu, ako ova želi opstati kao civilizovana zajednica slobodnih građanki i građana. Dežurni „srpski rodoljubi“ mogu mirno da spavaju: za Srbiju nije opasan ni na koji način, naprotiv, utvrđuje i cementira upravo njihovu, etnokratsku viziju države.
Među genijalnim idejama kojima ovaj dokument vrvi ističe se ona da bi Mađarsko nacionalno veće trebalo da preuzme osnivačka prava nad redakcijama na mađarskom jeziku Radija i Televizije Vojvodine, dakle medijskog javnog servisa AP Vojvodine. To „ukoliko ne dođe do odgovarajuće saradnje“ MNV i RTV, to jest – u prevodu na tečni srpski – do odgovarajućeg patriotskog glajhšaltunga. MNV je u tom smislu spremno na velika „kadrovska podmlađivanja“ ovih medija (u ranim radovima S. Miloševića to se nazivalo „rekonstrukcija redakcija“), ali je bogme spremno i na „osnivanje mađarske radio i televizijske mreže u Vojvodini“ kojem bi, gle slučajnosti, okosnicu činila RTV Panon iz Subotice, to jest, medij koji je pod najdirektnijom mogućom kontrolom MNV, baš kao što je i samo MNV pod najdirektnijom mogućom kontrolom Saveza vojvođanskih Mađara…
Biser, međutim, dolazi tek na kraju. Šta je uopšte uloga i smisao tih i takvih medija? Recimo, da „moraju imati značajnu ulogu u ostvarivanju kohezije unutar zajednice i u obnavljanju vrednosti zajednice“; od njih se očekuje da „informišu o nacionalnim praznicima, značajnim datumima i simbolima mađarske nacije u Vojvodini, kao i o očuvanju i osnaživanju verskog identiteta i predstavljanju kulture verskih zajednica“. A kako se, brothers & sisters, ispunjavaju svi ti složeni i odgovorni zadaci? Ništa lakše, ako ste pravilno usmereni: ključno je, kaže Strategija, „da se informisanje obavlja ne samo na mađarskom jeziku, nego i u mađarskom duhu“. Eto. Pesnik bi ovde rekao: „Ko to sinoć kroz Bačku Topolu prođe? Čini mi se da je Sveti Đorđe… Nije Đorđe, ne može da dođe, no je to ‘mađarski duh’ koji se vije nad vodom“… Sasvim ozbiljno govoreći, mediji dosledno modelirani po preporukama iz ove strategije napadno bi podsećali na nešto već viđeno i zapamćeno: na RTS i Politiku iz srećne i berićetne 1991. Osim što bi, dakako, bili na mađarskom jeziku, i „u mađarskom duhu“.
Šta smo, dakle, ovde imali? Ništa manje od pokušaja i najave sistematske demontaže Vojvodine kao civilizovane, na liberalno-građanskim principima (koji, dakako, nikome ne osporavaju etničku pripadnost) zasnovane političke zajednice. Suština javnog servisa u tome je da, pomoću javnih sredstava, služi javnom interesu. On nikada ne može biti sistemski definisan kao (bilo koji, „većinski“ ili „manjinski“) partikularni etnički interes, jer se to fundamentalno sukobljava sa elementarnim principima na kojima su zasnovane moderne građanske zajednice zvane države, regije itd.
U osnovi konstruktivna i dobronamerna, ali očigledno neznalačka politička elita Vojvodine gurala je nakon 2000. princip golog „multikulturalizma“ kao najbolji recept za Vojvodinu, što je upravo pogubno, ali ne za „jedinstvo Srbije“, kako paranoidno i glupavo misle „većinski“ nacionalisti, nego za Vojvodinu samu. Naime, jedna liberalna zajednica slobodnih građana na ovaj se način rastače i razmrvljuje u labavu konfederaciju plemena, u kojoj ne može ni biti istinski „natplemenskih“ javnih institucija, dok će o svim javnim institucijama svakog pojedinog „plemena“, pa čak i o sudbinama istaknutijih pojedinaca, zapravo odlučivati svojevrsne plemenske skupštine (tzv. Nacionalni saveti, javno finansirane i u sistem nasilno usađene parapolitičke organizacije s kojima je moguće učiniti samo jednu dobru i pametnu stvar: ukinuti ih), to jest, njihove poglavice i vračevi. U suštini, to znači legalizaciju tobože „meke“ tiranije „manjinskih barona“ kako te vlastohlepne palanačke politikante ironično naziva Laslo Vegel. Dakle, svaka „nacionalna zajednica“ organizuje se piramidalno, hijerarhijski, kao nekakva velika patrijarhalna porodica.
Socijalizmu možete svašta opravdano prigovarati, ali tu stvar je rešavao odgovorno i pametno: mediji u Vojvodini bili su naprosto mediji radnih ljudi & građana Vojvodine, bez obzira na kojem jeziku govore ili pišu. No, onog trenutka kada ste, recimo, Magyar Szo, Hlas Ludu, Ruske Slovo ili Libertateu definisali kao medije Mađara, Slovaka, Rusina ili Rumuna – a ne svih građana Vojvodine – otvorili ste Pandorinu kutiju, na radost „manjinskih barona“ (a i „većinskima“ to ne smeta). Ali, zar recimo Magyar szo nije de facto medij Mađara, jer su ogromna većina i onih koji pišu i onih koji ga čitaju Mađari, što je „sasvim prirodno“? Da, ali – ne. Tu statusna definicija nije neka puka i nevažna apstrakcija, nego stvar suštinska, sa vrlo konkretnim konsekvencama. Idiotska greška je, međutim, načinjena, šteta je već neprocenjiva, ali dajte bar da se ne ide dalje u tom pravcu! Apsolutno je nezamislivo i nedopustivo da se „mađarske“ ili bilo koje druge „etničke“ redakcije javnog servisa prepuste „manjinskim (ili većinskim) baronima“. To bi značilo definitivan poraz Vojvodine, nakon čega bi zgradu Banovine jednostavno trebalo izdati pod kiriju, jer ničemu ne bi više služila. A što se „mađarskog duha“ tiče, on, ljudi moji, ne postoji, baš kao ni „srpski“, „nemački“ ili „vijetnamski“ duh. Ideja o duhu nacije rodno je mesto svakog fašizma; kad to počne da ti se priviđa, vreme je da posetiš doktora za glavu.
