Prvi put u životu sam, doduše samo iz daleka, bombardovanje doživeo pre tačno 81 godinu, 6. aprila 1941. Ne znam zašto sam noć pre toga prespavao kod babe. Da li su moji roditelji nešto naslutili? Godinu dana ranije su u kući u kojoj je stanovala izgradili sklonište sa čeličnim vratima i spravom koja je podsećala na današnje trenažne bicikle – kad bi se vrtele pedale dobijalo se dovoljno električne energije za osvetljenje. Veoma interesantno za dvanaestogodišnjaka .
Ujutro su u mom Petrovgradu, današnjem Zrenjaninu, zaurlale sirene. Izašli smo u dvorište. Ubrzo se negde iznad nas čulo potmulo brujanje, na proletnjem nebu prolazile su srebrne tačkice ka jugu. Ka Beogradu je krenulo 234 nemačkih bombardera i 120 lovaca. Nedugo zatim radio je javio da je Beograd bombardovan. Tog dana bombarderi su dolazili u četiri naleta. U Beogradu je upotrebljeno oko 440 tona zapaljivih bombi. Poginulo je najmanje 2274 ljudi, porušeno 637, a veoma oštećeno preko 1600 zgrada. Počeo je rat.
Drugi susret sa bombama bio je neposredan, zapravo najopasniji u mom životu. Taman sam iz Aušvica preko Buhenvalda transportovan u Magdeburg. Tu su me strpali u logor zvan Magda. Zadatak zatvorenika bio je da radimo na izgradnji velikih betonskih bunkera za fabriku „Brabag“ – Braunkohle-Benzin A. G. – koja je trebalo da od mrkog uglja pravi benzin. Moj prvi radni dan 21. avgusta 1944. Još se nisam ni snašao ni shvatio gde sam i šta treba da radim kada su počele da zavijaju sirene. Isto kao u Petrovgradu. Naokolo je bilo nekoliko malih bunkera, taman za po dvojicu. Veoma brzo su se u njima rasporedili esesovci, ali nije bilo mesta za sve. Prva eksplozija, dim. Jedan eseovac me je bacio na zemlju. Stavio mi je crvenu limenu zdelu na glavu, on je imao čelični šlem. Nebo nad nama je pocrnelo, a meni se učinilo da baš na mene sa neba pada ogromna užarena kugla. Zar bombe tako izgledaju, pomislio sam u čudu. Uprkos strahu znam da sam to pomislio. Naravno da nije bila bomba. Pritisak je gonio crne oblake dima velikom brzinom, kroz njihovu tminu se ponekad pojavljivalo sunce, činilo se kao da se ono kreće. Kada je užas prošao vratili su nas u logor. Sledećih dana smo rasčišćavali teren, ali to više nije priča o bombardovanju.
Sledeće bombardovanje bilo je u toku noći. Ležali smo u svojim barakama u Magdeburgu i navijali za one koji su bacali bombe na nas. Svakako ne na nas logoraše, nego na grad u kome smo se nalazili, ali mogle su i nas da ubiju. Istina je da bismo tada rado poginuli, samo da unište one koji nas uništavaju i verovatno bi nas svejedno ubili. Posle završetka rata u juna 1945. opet sam bio u Magdeburgu i čekao da me vrate kući. Grad je bio temeljno razrušen.
Uživao sam u bombardovanju Halberštata 8. aprila 1945, da, uživao. Bio sam u radnom komandosu Buhenvalda u Langenštajnu. Nisu nas više terali u tunele gde se radilo, nisu doduše više ni delili hranu. Sa brežuljka unutar logora videli smo obližnji grad i čuli da tamo zavijaju sirene. Oko pola dvanest grad je bombardovan u nekoliko talasa. Kako nas je to samo radovalo, nije nas bilo briga što tamo ginu nevini civili, žene i deca, a mi se nadamo da ćemo ostati živi! Tri dana docnije naši stražari su pobegli, stigli su Amerikanci. Otišli smo u grad. Posle sam video statistiku: 80 odsto Halberštata je bilo uništeno. Slike razaranja uživo, kakve sam ovih dana na televiziji video iz Marijupolja. Englezi su za dva sata uništili ceo grad, Rusi lučki grad na Azovskom moru polako razaraju nedeljama.
Bombardovanje Beograda, koje je NATO započeo 24. marta 1999, doživeo sam opet izdaleka, iz Beča, ali ćerka i sin su mi bili ovde, unuka i unuk stari 14 i 12 godina kod nas kao izbeglice. Tada nisam čuo sirene. Prikupljao sam izvode iz novina i zabeležio sve što sam čuo preko radija i televizije. Sve sam sačuvao u fascikli sa naslovom „Ratna hronika“.
Mislio sam nekada da će moja deca biti prva generacija na ovim prostorima koja neće doživeti rat. Prevario sam se. Sada tu nadu gajim za moje unuke i praunuke.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
