U obaveštenju o javnoj nabavci povodom sprovođenja projekta „Besplatni udžbenici za učenike prvog, drugog i trećeg razreda“, Ministarstvo prosvete je navelo da će se u razmatranje uzeti samo oni izdavači koji imaju odvojene radne sveske i osnovne udžbenike i da pri tom udžbenici treba da budu upotrebljivi tri godine. Udruženje izdavača smatra da se ovim, naknadno dodatim uslovima, krši Zakon o javnim nabavkama i da je narušeno Načelo obezbeđivanja konkurencije među ponuđačima. Osim toga, smatraju i da se krši Zakon o udžbenicima, jer se zahteva izmena već odobrenih udžbenika i da nije moguće izvršiti izmenu udžbenika za ovu školsku godinu zato što je rok za podnošenje zahteva istekao. Tim povodom, razgovarali smo sa Gordanom Knežević-Orlić, predsednicom Izvršnog odbora Udruženja izdavača udžbenika i učila Srbije, koja za „Vreme“ objašnjava zbog čega su se, ovakvom odlukom Ministarstva prosvete, izdavači udžbenika našli u velikom problemu.
„VREME„: Ovo nije prvi spor između Ministarstva i izdavača. O čemu je zapravo reč? O nekakvom trajnom antagonizmu između izdavača i Ministarstva prosvete?
GORDANA KNEŽEVIĆ–ORLIĆ: Ne znam odakle problem dolazi, bavimo se suviše ozbiljnim poslom gde nema mesta antagonizmima. Moramo da razgovaramo, sarađujemo i pronalazimo najbolja rešenja u interesu dece i kvalitetnog obrazovanja.
U čemu je problem sa projektom besplatnih udžbenika?
Pre dve godine, taj projekat je napravljen i nije analiziran, nego se i dalje realizuje na isti način. Ono što ministar uvek kaže u nekim našim razgovorima jeste da će stručna javnost dati svoj sud. Za ovih godinu dana, u SANU-u je dva puta održan skup na tu temu i dva puta je stručna javnost, među kojima su bili profesor doktor Ivan Ivić, doktor Ana Pešikan, predstavnici Društva pedagoga Srbije, predstavnici Saveza učitelja, mnogo nastavnika i profesora i svi oni su bili jednoglasni u stavu da projekat besplatnih udžbenika ne sme da bude takav da remeti proces učenja. Ono što sva istraživanja pokazuju jeste da naša deca poseduju isključivo reproduktivno znanje, a to nije dobro. Potrebno je da se ceo obrazovni sistem izmeni tako da deca budu u stanju da primene stečena znanja. A to je izvodljivo upravo i kroz pravljenje kvalitetnih udžbenika. Udžbenik je proizvod od prvorazrednog nacionalnog i kulturnog značaja jer u procesu učenja imate učenika, učitelja i udžbenik. Nije dobro igrati se sa time, da se sada odjednom menja koncepcija udžbenika zato što država nema novac da plati udžbenike za svu decu. Sve analize ovog projekta govore da projekat besplatnih udžbenika, u ovoj fazi kada država nema dovoljno novca za sve učenike, treba da bude okrenut socijalno ugroženim kategorijama. Pod velikim je znakom pitanja zašto bi država trošila novac na onu decu čiji roditelji mogu da plate školske knjige. Istovremeno, deca čiji roditelji spadaju u kategoriju siromašnih ne dobijaju nikakvu pomoć. Naš predlog je da se novac koji se opredeljuje budžetom za besplatne udžbenike, umesto što se koristi za svu decu prvog, drugog i trećeg razreda, koristi za socijalno osetljive kategorije od prvog do osmog razreda. Time stvarno postižete cilj da pomažete one kojima je to najpotrebnije. Ono čime je poslednji dopis iz Ministarstva uneo zabunu, jeste da se sada od nas traži da se menjaju udžbenici koji su prošli proceduru izrade i odobravanja, a izrada jednog udžbenika, kompletan proces, traje najmanje dve godine a procedura odobravanja još četiri meseca. Dakle, ovi udžbenici, koje deca koriste tri godine, moraju da se menjaju, jer je sada zahtev Ministarstva da u njima đaci ne smeju da pišu, zato što treba da ih vrate kako bi ih koristila naredna generacija.
Zašto je važno da učenik može da piše u udžbeniku?
Dete uči tako. Proces učenja, ako hoćemo da bude efikasan, treba da se odvija sa olovkom u ruci, dete mora da podvlači, da upisuje i da beleži primedbe. O tome postoje čitave studije pedagoga i psihologa, koje su objavljene i u našoj zemlji. To je način da dete usvoji znanje koje će biti primenljivo, a ne samo reproduktivno. Ako zabranite detetu da piše u udžbeniku, ono će početi da ga se plaši i da strepi kada ga koristi, pa se vraćamo na onu situaciju da deca ne koriste udžbenike, da nastavnici diktiraju, deca to zapisuju sa gomilom grešaka, a onda te greške uče i reprodukuju. U sveskama nema ni dodatnih informacija ni dodatnih ilustracija koje bi mogle da ih motivišu da uče dalje. Udžbenik postaje suvišan i neupotrebljiv.
Ako imate dete od sedam godina koje prvi put ulazi u školu i prva stvar koju saznaje jeste da ne sme ništa da zapiše u udžbenik, pravite barijeru između deteta i učenja. Drugo, ovime se potpuno onemogućava vertikalno povezivanje gradiva. Dete, ako vrati udžbenik, nema mogućnost da u šestom razredu, obnovi gradivo iz prethodne godine.
Ministarstvo je pokušalo da premosti potrebu za interaktivnošću udžbenika razdvajanjem radnih svezaka i udžbenika. Da li postoji mogućnost da učenici vraćaju udžbenike, a da radne sveske ostaju kod njih?
To i jeste ono što je pogrešno. Udžbenici za učenike od prvog do četvrtog razreda jesu radni udžbenici, imaju deo u kom su objašnjene nove nastavne jedinice, a zatim slede primeri i zadaci kroz koje usvajaju tu nastavnu jedinicu. Tako se deca uče da razmišljaju i zaključuju, da razumeju gradivo, a ne da uče napamet. Udžbenik bi, ako ga razdvojite od radne sveske, trebalo da sadrži samo definicije. To deci od sedam ili osam godina ne može da bude korisno. Ideja Ministarstva je da nekako smanji svoje troškove. Međutim, ako realizuje svoju ideju, moraće da plati i udžbenik i radnu svesku, pa zaista ne vidimo gde je tu smanjenje troškova. To će biti i skuplje i deci će biti problematičnije i teže za korišćenje.
U jednom od dopisa koje ste poslali Ministarstvu prosvete, kao primer zemlje čiji se obrazovni sistem našao u problemima zbog razdvajanja udžbenika i radnih svezaka naveli ste Sloveniju. S druge strane, kao primer na koji bi Srbija mogla da se ugleda navodite Austriju. U čemu je razlika između slovenačkog i austrijskog koncepta?
Slovenija je pre osam godina donela odluku da razdvoji radni i neradni deo udžbenika. Neradni deo je ulazio u školske fondove i bio korišćen tri godine. Udžbenik je polako prestao da se koristi, a radne sveske su preuzimale funkciju i udžbenika i postale sve obimnije i raznovrsnije što je roditeljima povećalo troškove na neki način. Mešanje politike u didaktiku je dovelo do toga da Slovenija ove godine ima pad rezultata na PISA testiranju. Istovremeno, Austrija program besplatnih udžbenika sprovodi skoro četrdeset godina. Njega realizuju tri ministarstva: prosvete, rada i socijalne politike i ekonomije. Ta tri ministarstva zajedno vode proces i on je socijalno osetljiv. Na početku svake školske godine poznato je koliko košta jedan komplet udžbenika i njih država finansira dodelom vaučera. Međutim, ne dobijaju svi vaučere u istoj vrednosti, već u zavisnosti od socijalnog stanja roditelja, država dotira nabavku udžbenika ili u celom iznosu, ili sa 50 odsto, a naravno, tamo gde su roditelji dobrog imovinskog stanja, država ne učestvuje u finansiranju knjiga za decu.
