U svim zemljama evroatlantske orijentacije integracija odbrambenih i bezbednosnih struktura u međunarodne strukture bila je važan zamajac društvene i privredne transformacije. Dok su pregovori sa Evropskom unijom u zastoju zbog nezadovoljavajuće saradnje naše zemlje sa Haškim tribunalom, međunarodna saradnja na planu odbrane uzima maha. O ovoj saradnji, novom Strategijskom pregledu odbrane, dokumentu koji je Ministarstvo odbrane nedavno predočilo javnosti, o spremnosti naše zemlje za ulazak u program Partnerstvo za mir i NATO, i društvenom i ekonomskom značaju reforme sistema odbrane bilo je reči na tribini o evroatlantskim integracijama koju je naš nedeljnik organizovao u saradnji sa nemačkom Fondacijom „Fridrih Ebert“. U raspravi su učestvovali Snežana Marković–Samardžić, pomoćnica ministra odbrane, Pavle Janković, predsednik fonda ISAC – Centar za međunarodne i bezbednosne poslove, Dragan Šutanovac, potpredsednik DS-a i član Odbora za bezbednost Skupštine Srbije, i Milan Milanović, direktor novoosnovane Direkcije za NATO pri Ministarstvu spoljnih poslova. Tribinu je vodila novinarka nedeljnika „Vreme“ Duška Anastasijević.
D. ANASTASIJEVIĆ: Nedeljnik „Vreme“ u saradnji sa Fondacijom „Fridrih Ebert“ je tokom protekle godine seriju javnih rasprava posvetio evropskim integracijama. Veoma važna komponenta ovog procesa, bezbednosna komponenta, donekle je bila u drugom planu u odnosu na ostale velike teme. Pošli smo od toga da u javnosti nedostaju racionalne rasprave o ovim procesima, i zato pokušavamo da proces osvetlimo iz više uglova.
Znamo da se proces evropskih integracija nalazi u izvesnom zastoju. Nasuprot tome, a daleko od novinskih naslova, odvija se vrlo intenzivna međunarodna saradnja u kojoj učestvuju predstavnici sistema odbrane. Ovaj privremeni vakuum u koji smo dovedeni neočekivano su popunili Ministratsvo odbarne i predstavnici Generalštaba. Nedavno nas je posetila norveška ministarka odbrane, najavljuju se različiti vidovi saradnje. Javnost je imala prilike da čuje i za dokument pod nazivom Strategijski pregled odbrane, i to će biti jedna od naših današnjih tema. Ako hoćemo da se podsetimo koliko je ovaj bezbednosni aspekt važan i za evropske integracije, setimo se onda i da su bivše članice Varšavskog pakta, od 2004. godine članice EU-a, najpre pristupile Partnerstvu za mir i NATO-u, to su im bili prvi priključci.
Tema pred nama je velika, pa bih bez opširnog uvoda dala reč našim gostima. Pored mene su Milan Milanović iz Ministarstva spoljnih poslova, Snežana Marković-Samardžić, pomoćnica ministra odbrane, Pavle Janković, njen bivši kolega i sada predsednik Instituta ISAC, i Dragan Šutanovac, poslanik, potpredsednik Demokratske stranke, ovde u svojstvu člana Odbora za bezbednost. Reč najpre ima Snežana Marković-Samardžić.
SNEŽANA MARKOVIĆ–SAMARDŽIĆ: Pre svega, želim da se zahvalim nedeljniku „Vreme“ i Fondaciji „Fridrih Ebert“ za ovu tribinu. Predstavnici Ministarstva odbrane rado učestvuju u ovakvim raspravama jer imamo mnogo toga da prikažemo, i zahvalni smo javnosti što pokazuje interesovanje za ono što radimo. Najpre, vojska ne postoji izvan nekog društvenog konteksta, i nama je jako važno da nas prate uši i oči javnosti, jer verujemo da će nas javnost podržati u našem radu ako postoji bolje razumevanje. A podrška nam je neophodna zato što su procesi kroz koje prolazimo i kroz koje tek treba da prođemo bolni. I kad to kažem, naravno, mislim na reformu, ili tranziciju, odnosno transformaciju oružanih snaga. Nekada se češće čula reč reforma, ali se taj termin u međuvremenu možda malo izlizao od upotrebe, pa sada ovaj proces često nazivamo i transformacija oružanih snaga.
Vratiću se na to da nam je potrebna podrška javnosti. Mi smo u Ministarstvu odbrane i Vojsci definitivno ustanovili da je postojeće stanje u sistemu neodrživo. Jednostavno, ne može više ovako, proces transformacije je neophodan. To prepoznaju i komandanti brigada, kao što se videlo kada smo se nedavno okupili da predstavimo konačan nacrt strategijskog pregleda odbrane.
Što se tiče unutrašnje i političke sudbine sistema, smatramo da je pravac koji smo zauzeli i kome težimo ispravan. Međutim, ovaj proces je generacijski projekat. Neprekidno ističemo da se reformišemo zbog sebe, a ne zbog NATO-a.
Dve su tačke važne – evroatlantske integracije i profesionalizacija, i mi na oba polja imamo jasne planove. Smatramo da je taj proces neminovan zato što je postojeće stanje neodrživo. Ali, takođe smatramo da je transformacija oružanih snaga, odnosno reforma sistema odbrane, ključna baš u ovom trenutku za naše društvo. Ne nameravamo da budemo ključ previše dugo, ali u ovom trenutku je transformacija zaista neophodna. Zašto? Upravo ću se nadovezati na ono što je Duška rekla – mnoge zemlje u našoj okolini zapravo su preko vojske i preko evroatlantskih integracija, pre svega Partnerstva za mir a potom i NATO-a, kupile ulaznicu svojim državama za dalje procese integracije. A mi smatramo da našom reformom barem jedan deo te ulaznice upravo mi možemo da platimo tj. da doprinesemo ovom društvu. Tu se vraćam na našu društvenu ulogu.
Kroz redefinisanja sistema odbrane nužno moramo da se zapitamo o smislu postojanja vojske. Kao što znate, ima nekih škola mišljenja koje smatraju da vojsku naprosto treba ukinuti, i mi na to pitanje moramo da odgovorimo. Ako nas ne treba ukinuti, koji je uopšte naš značaj.
Naš odgovor je da vojsku ne treba ukidati, ne samo zato što je bezbednost u ovom trenutku kao neka vrsta mantre međunarodnih odnosa; ranije su u daleko većoj meri to bila ljudska prava, sada je to više bezbednost. I zbog toga smo mi kao sistem jedan spoljnopolitički potencijal. Mi smo potencijalni instrument spoljne politike ove zemlje i želimo da tako budemo i iskorišćeni. Želimo da nas društvo i ova vlada iskoristie. I upravo tu nalazimo svoj smisao, kao doprinos miru koji bi se, barem u regionu, mogao u potpunosti uspostaviti, a potom i u svetu, naravno onoliko koliko možemo.
A šta je to što je unutrašnjo politički cilj, odnosno unutrašnjo politički potencijal? U vremenu koje se ubrzano menja, u neprekidnoj tranziciji u kojoj se nalazimo, vladaju neizvesnost i nesigurnost. To se odnosi na svet u celini, ali ja govorim i o našem mikrosvetu, kao društvu neprekidne neizvesnosti i nesigurnosti. U takvom sistemu, bezbednost je vrednost. Ona je, naprosto, jedna nova vrednost. A ko je proizvođač te vrednosti? Svakako vojska, kada je reč barem o spoljnoj bezbednost ove zemlje. Naravno, samo reformisana vojska, jer ovakva kakva je ne služi svrsi, ne služi ni sebi ni društvu. Ali, transformisana i reformisana ona može da bude novi proizvođač nove vrednosti u ovom društvu, a to je bezbednost. I u tom smislu to nam daje motivaciju. Ono u šta želimo da ubedimo ovu javnost, sebe, ovo društvo, jeste da vojska nije puki potrošač resursa. Mi nismo samo potrošač. Mi smo potencijal, ali nas treba na pravi način upotrebiti.
Tu sad dolazim na međunarodnu saradnju. Drago mi je da ste uočili da nam je međunarodna saradnja u poslednje vreme intenzivirana. To je prirodna posledica činjenice da su evroatlantske intergacije spoljnopolitički cilj ove zemlje, a mi smatramo da tome treba da damo svoj maksimalan doprinos. To su naši subjektivni razlozi. Postoje naravno i objektivni razlozi za to. Objektivni razlozi u ovom trenutku, s obzirom na političku prepreku koju svi znamo, jesu potpuno zaustavljeni institucionalni procesi u saradnji sa Evropskom unijom. Prosto, ne postoji nov, zanimljiv kreativni mehanizam, institucionalni mehanizam da sarađujemo sa komisijom a možda ukupno ni sa političkim upravljačkim telom EU-a.
Srećom, sa NATO-om imamo institucionalni mehanizam saradnje. To je Grupa za reformu odbrane Srbija–NATO, tzv. DRG, koja je uspostavljena ove godine. Inicijativa je započeta dok je još Pavle Janković bio pomoćnik ministra odbrane, ali mi imamo sreću da implementiramo ovu inicijativu. Grupa je važna jer se svakog meseca pravi plenarni sastanak grupe gde eksperti iz NATO-a dolaze a mi predstavljamo svoju metodologiju rada na reformama, a ona se sastoji od 14 radnih stolova i svaki taj radni sto predstavlja identifikaciju problema u Ministarstvu odbrane, odnosno u sistemu i u vojsci. U to spadaju konverzija baza, model profesionalizacije, model školstva, model budžetiranja, planiranja. Između dva sastanka DRG-a postoji kontinuirani proces rada u radnim stolovima. To je važno jer kroz radne stolove istovremeno informišemo NATO o reformama, dok od njih dobijamo povratnu informaciju. Taj vid saradnje je institucionalni instrument saradnje, kroz koji ostvarujemo još dva veoma važna elementa saradnje. Jedan je naravno bilateralna saradnja, međunarodna vojna bilateralna saradnja. To je upravo ono što ste vi Duška govorili. Tu saradnju čine razne aktivnosti, ali i te posete na visokom nivou su njen sastavni deo. To su projekti, donacije, projekti vezani za obrazovanje, naši odlaze i školuju se u inostranstvu. To je jedan vid, jedan stub. Drugi stub je tzv. clearing house regionalna inicijativa, a sve se to filtrira kroz DRG. Da sumiram, naša međunarodna saradnja je multilateralna, bilateralna i regionalna.
Svrha postojanja DRG-a jeste i poboljšanje Strategijskog pregleda odbrane kao dokumenta, a u budućnosti i implementacija rešenja koja postoje u tom dokumentu. Strategijski pregled odbrane je dokument koji je usvojio Kolegijum ministara i Generalštaba. I ta inicijativa je pokrenuta dok je u Ministarstvu bio Pavle Janković, a mi smo je priveli kraju. Ovaj dokument predstavlja viziju vojske, predstavlja politički okvir u kome vojska deluje. Dokument sadrži, da tako kažem, i dijagnozu trenutnog stanja, jer odatle polazimo. Znači, budućnost je A, dijagnoza je B. Mi moramo od stanja B da dođemo u to stanje A koje priželjkujemo.
Poslednji deo dokumenta govori upravo o strategiji, kako korak po korak doći od trenutnog stanja do ostvarenja vizije, kako od tog kvantiteta koji u ovom trenutku imamo da napravimo kvalitet. Strategijski pregled odbrane je dugoročan dokument, imamo plan do 2010. godine a viziju do 2015. Ne možemo ipak da imamo potpunu sliku o tome kako će se stvari razvijati od 2010. do 2015. godine, ali ovo je dokument čije ćemo izglasavanje, odnosno odobrenje tražiti u parlamentu zato što je parlament ukupan izraz našeg društva i time ćemo dobiti društvenu verifikaciju. Strategijski pregled nije zakon, ali bi trebalo da bude dokument koji bi imao snagu bez obzira na političke turbulencije. I na taj način pokušavamo da reformu vojske izdvojimo iz onoga što je dnevno politički kontekst, da ona ne bude podložna tome, nego da bude izraz nacionalnog konsenzusa. Nadamo se da će ovaj dokument Skupština usvojiti tokom septembra, ili da će biti usvojen do kraja ove godine. Videćemo kakva će da bude politička realnost u zemlji, ali mi smo Nacrt dokumenta stavili na javnu debatu. Predstavili smo ga predsedniku Srbije, delu Vlade, a uskoro će s njim biti upoznati i ostali članovi Vlade, zatim predsednik Skupštine i odbori nadležni za ovu tematiku, kao i šefovi poslaničkih klubova. I naravno, javnost. Predstavili smo ga vojnim analitičarima, imaćemo razne okrugle stolove. Jedan vid je i učešće u ovakvim diskusijama. Time bih za sada želela da završim, a sva će pitanja biti dobrodošla.
D. ANASTASIJEVIĆ: Hvala vam na ovom uvodu. Izgleda, dakle, da je vojska sama pošla od tog ontološkog problema, u potragu za smislom postojanja. Prema tome, to ne deluje kao nametnut proces. Svuda čujemo mantru da nešto treba da uradimo zbog ovakvih ili onakvih integracija, a ovde vidimo da je inicijativa za transformaciju potekla pre svega iznutra. Sada bih zamolila Milana Milanovića da se osvrne i na to što NATO za našu zemlju ima jedan sasvim različit simbolički značaj od onoga što je imao za zemlje bivšeg Varšavskog pakta. I znamo da su one, da istaknem Poljsku, kroz NATO videle „provajdera“ bezbednosti, u prvom redu kao okrilje zbog trauma koje je ostavilo okrilje Sovjetskog Saveza.
Mi sa NATO-om, kao što svi dobro znamo, imamo unekoliko različita iskustva. Naša saradnja je u nekom prošlom vremenu bila intenzivnija nego u svim tim zemaljama koje su danas članice NATO-a. U međuvremenu se i svet veoma promenio, od pada Berlinskog zida, danas su pretnje potpuno drugačije. Na koji način se formuliše spoljna politika u odnosu na nove bezbednosne prioritete?
MILAN MILANOVIĆ: Hvala vam za priliku da učestvujem ispred svog ministarstva na ovom skupu. Mislim da je to vrlo korisno jer kod nas postoji dosta nerazumevanja kada je reč o međunarodnoj saradnji, a posebno o saradnji sa NATO-om. Stvari uvek treba posmatrati i šire i dalje. Od našeg iskustva sa NATO-om 1999. ne možemo i ne treba da bežimo, ali postoje mnogi primeri u svetu gde je neprijateljstvo ustupilo mesto saradnji. Setimo se Nemačke, danas je ona u NATO-u. Setimo se neprijateljstva između Japana i SAD. Francuska i Nemačka su ratovale 18 puta u istoriji, a danas od njih skoro da nema boljih partnera i saradnika. Takođe, obe su u NATO-u. NATO, to je Grčka, to je Francuska, to je Italija, to je Velika Britanija, Bugarska, Rumunija, da ih sve ne nabrajam. U Partnerstvu za mir je i Rusija, koja ima jako dobru saradnju sa NATO-om.
D. ANASTASIJEVIĆ: Izvinite što vas prekidam, ali možda treba imati u vidu da u Evropi samo naša zemlja i Bosna i Hercegovina nisu u Partnerstvu za mir.
MILAN MILANOVIĆ: I Crna Gora. Svaka istina ima dva lica. Tačno je da smo mi, Bosna i Hercegovina i Crna Gora jedine zemlje koje nisu u Partnerstvu za mir, ali treba biti pošten pa reći da mi koji nismo u Partnerstvu za mir, imamo bolju saradnju sa NATO-om nego neke druge zemlje, na primer Kirgistan, Kazahstan, Azerbejdžan itd. O saradnji našeg ministarstva odbrane sa NATO-om te zemlje mogu samo da sanjaju.
Rekao bih da je saradnja sa NATO-om zapravo povratak na staro savezništvo. Tu nije reč o nekim emocijama, već o interesu, jer nama nije u interesu da ostanemo crna rupa na Balkanu, u Evropi, ili bela fleka, kako hoćete. Ne možemo čak i da hoćemo. Ne možemo zato što su svi oko nas tamo. Znači, spoljna politika je definisala taj problem i spoljna politika će da sprovede ono što rukovodstvo države odredi, jer mi ne odlučujemo, mi sprovodimo spoljnu politiku. Ipak, možemo da ukažemo na neke opasnosti, na neke prepreke koje su pred nama, da bismo brže išli ka evropskim integracijama i da bismo sproveli ono što rukovodstvo u zemlji odluči. Znači, nezamislivo je da ostanemo ta jedina fleka na Balkanu, a da su svi oko nas mnogo šire i dublje u NATO-u nego što smo mi. Na primer, Hrvatska će uskoro da uđe u NATO, a mi nismo čak ni u Partnerstvu za mir. To je toliko velik problem da je prisutan čak i u Briselu. Znači, nevezano za Srbiju i Hrvatsku, u Briselu se hvataju za glavu i kažu – kako sada Hrvatska ulazi u NATO, a ovi nisu nigde, pa se pitaju šta može da se uradi, i pomažu na različite načine, ali…
D. ANASTASIJEVIĆ: … znamo koji su preduslovi.
MILAN MILANOVIĆ: Da, postoji jedan preduslov. Velike sile su se obavezale i to možemo da pokušavamo da izvrdamo, ali na kraju ćemo morati da ga ispunimo.
Da se vratimo na interese. Rekao bih da je prvi interes očuvanje nacije, drugi interes stabilnost u regionu, a treći je ekonomski. Ogromne su beneficije ulaska u Partnerstvo za mir i NATO. Češka je, na primer, dobila 43 milijarde dolara. Od toga 41 milijardu od ulaska u NATO, a dve milijarde pre toga. Tako je i u Bugarskoj, tako je i u Rumuniji, tako je i u Mađarskoj, tako je svugde.
A ako neko misli da stvarno može da se uđe u Evropsku uniju, a da se preskoče ova vrata… To se možda i može, ali teško. Ima, naravno, ljudi koji kažu – Austrija i Švajcarska su u Partnerstvu za mir, a nisu u NATO-u. Tačno, ali mi nismo u situaciji da se poredimo sa Švajcarskom.
Ministarstvo spoljnih poslova je jedan mehanizam, jedan šrafić ili zupčanik u tom mehanizmu u kom je Ministarstvo odbrane takođe i pri tom moram da priznam da je njihov šraf veći nego naš zbog toga što oni rade jedan izuzetno ozbiljan posao. Da pomenem, nema razgovora sa kolegama iz inostranstva a da oni ne pohvale Ministarstvo odbrane. Naša uloga je drugačija, i Ministarstvo spoljnih poslova se u poslednje vreme prilagođava. Na primer, ranije nije bilo Generalne direkcije za NATO i poslove odbrane, a sad je ima, pa se radi ozbiljnije. Poslat je ambasador pri NATO-u u Brisel 2004. godine, tamo imamo „istureno odeljenje“. Radi se puno, radi se opsežno, ali tek će da se radi.
D. ANASTASIJEVIĆ: Je li to obećanje ili pretnja?
MILAN MILANOVIĆ: Nije pretnja. To je i predskazanje.
SNEŽANA MARKOVIĆ–SAMARDŽIĆ: To je prirodni proces.
MILAN MILANOVIĆ: Da, to je prirodni proces. Takođe, postoji jedno telo koje se zove interresorna grupa. Jer, ne ulaze Ministarstvo odbrane i Ministarstvo spoljnih poslova u NATO. U NATO ulaze svi. Ulazi cela zemlja, sva druga ministarstva. Neko je to shvatio na vreme, neko nije, ali nadam se da ćemo to svi vremenom shvatiti. Interresorna grupa je formirana na nivou Saveta ministara, a sad će biti formirana na nivou Vlade Republike Srbije. Ona će okupljati ljude koji će po svojim ministarstvima da se malo dublje bave tim problemom. Znači, na neki način ova dva ministarstva im pomažu i kanališu informacije, a misnistarstva određuju osoblje koje će se time baviti, jer to je posao kojim će se baviti u narednim godinama, možda decenijama. Ne mislim da ćemo mi morati da čekamo toliko, nego će biti sve više posla.
SNEŽANA MARKOVIĆ–SAMARDŽIĆ: Mi iz Ministarstva odbrane i Ministarstva spoljnih poslova zajedno predvodimo, koordinišemo taj proces. Okupljamo druga ministarstva sve u želji da se što više pripremimo za ulazak u Partnerstvo za mir i, kao što reče Milan Milanović, tu ulazi celo društvo a ne samo dva ministarstva. Ali su naša dva ministarstva izradila tzv. prezentacioni dokument. To je onaj prvi dokument kada jednom uđete u Partnerstvo za mir. Mi se pripremamo i taj smo dokument izradili, da nas to ne dočeka nespremne.
D. ANASTASIJEVIĆ: Da zastanemo za sekund na ovom primeru saradnje među resorima, jer mi se čini da je ona odličan primer i drugim ministarstvima. Razgovori u okviru radnih stolova zapravo veoma liče na razgovore koje mi vodimo sa Evropskom komisijom. Dinamika nalaže jačanje administracija, i bolju koordinaciju. U minisatrstvima zemalja koje su nedavno ušle u EU ustanovljena su odeljenja koja se isključivo bave integracijom svog sektora u Evropsku uniju. Tako, recimo, bugarsko ministarstvo poljoprivrede i danas ima više administracije koja se bavi usklađivanjem zakona i propisa sa Evropskom unijom nego što mi imamo ukupno administracije koja se na državnom nivou bavi poslovima Evropske unije. Tu ne računam diplomate od karijere i na naša diplomatska predstavništva u Briselu, već na državne službenike. U ovom slučaju videli smo da mogu da se otklone neke birokratske prepreke, da ima kreativnih načina kako saradnju među ministarstvima možemo ojačati, jer čujemo često da zastarela sistematizacija sprečava jačanje kapaciteta u ministarstvima.
Zato nisam odolela, i morala sam da skrenem pažnju na ovaj dobar primer saradnje ova dva ministarstva.
Pavle, znamo da ovi sadašnji napreci u saradnji i u reformama, pa i sama inicijativa za reformu nisu od juče, već su plod jednog dugogodišnjeg rada i promišljanja u kome ste i vi učestvovali. Kako na to gledate danas, iz nevladine prespketive.
PAVLE JANKOVIĆ: Prvo, hvala organizatorima na pozivu drago mi je da mogu da učestvujem na ovom panelu. Kada sam video sastav panela, jedina moja nedoumica je bila koliko će ko koga da dopunjuje danas, pošto smo sve četvoro istomišljenici na temu evroatlantskih integracija i istomišljenici na temu koliko je to značajno za našu zemlju i, nažalost, koliko kasnimo u tome.
Prepoznao sam u rečima moje koleginice Snežane Marković da se i ona sada suočava sa istim ograničenjima koja sam ja imao na tom mestu i mogu da navedem sve ono što je problematično i što ne funkcioniše toliko dobro koliko se ljudi u Ministarstvu odbrane i u njenim sastavima, uključujući i vojsku, trude. I to je jedna velika ograničavajuća okolnost.
Šta je kod nas problem? Kod nas je pokrenuto pitanje reforme i pridruživanja evroatlantskim integracijama još dolaskom Borisa Tadića na mesto ministra odbrane, a nastavljeno je sa ministrom Davinićem i sada sa ministrom Stankovićem. Problem leži na nivou izvršne vlasti. U našem okruženju, za razliku od normalnih zemalja gde se resornom ministru daje zadatak šta treba da ostvari, u našem slučaju ministar je nažalost često sveden na situaciju da sa svojim timom prepoznaje šta i na koji način treba da uradi da bi neke poene zadobio za svoju zemlju, da bi neke reforme mogao da sprovede. To je situacija kod nas. I ta situacija se nije promenila ni od državne zajednice ni sada u nezavisnoj Republici Srbiji. A ako hoćemo da se bavimo pitanjima evroatlantskih integracija na stvarno ozbiljan način, neophodno je da čitava vlada tome pristupi na organizovan način, sa suvislim planom, da izgradi arhitekturu neophodnu da prati reformu sektora bezbednosti, jer ne zaboravimo da je pitanje odbrane, odnosno pitanje vojske samo jedan od sastavnih delova sistema bezbednosti, i da napravi ono o čemu je bilo govora a što do sada nije zaživelo – za početak Savet za nacionalnu bezbednost.
Iz toga izlazi čitav niz strateških dokumenata koji su neophodni. To je nacionalna strategija bezbednosti koja definiše naše interese i definiše kako ćemo ih ostvariti, odnosno kako ćemo ih zaštititi. To kod nas još ne postoji.
Mi imamo ono što se zove strategija odbrane i zato me malo zbunio naslov današnjeg panela jer se govori o strategiji odbrane u svetlu evroatlantskih integracija. A sada pominjemo i Strategijski pregled. To su dve različite stvari. Dakle, strategija odbrane državne zajednice Srbija i Crna Gora je dokument koji je započet još u vreme ministra Tadića i dovršen u vreme ministra Davinića. Možda je beznačajan po svom obimu, jer ima svega dvadesetak stranica, ali je značajan po jednoj veoma bitnoj konstataciji koja stoji u njegovom uvodu. Citiraću je, radi lakšeg razumevanja onoga o čemu govorim: „Srbija i Crna Gora potvrđuje novo opredeljenje za članstvo u međunarodnim bezbednosnim sktrukturama, prvenstveno za priključenje Programu Partnerstvo za mir Severnoatlantskog saveza NATO, zasnovano na demokratskoj volji građana i drugim evropskim i evroatlantskim integracijama.“
Prvi put je u jednom dokumentu koji je prošao kroz skupštinsku proceduru (u Skupštini državne zajednice) rečeno da je naš državni interes da se uključimo u evroatlantske integracije i prvi put su pomenuti i Partnerstvo za mir i NATO kao ciljevi našeg reformskog integracionog procesa. Dakle, to je ono što moramo da imamo u vidu.
Gospođa Marković je pomenula vrlo važan proces a to je Strategijski pregled odbrane. Strategijski pregled odbrane upravo je plan na osnovu kojeg oružane snage prolaze kroz proces reforme, transformacije, preobraženja, kako god hoćemo, sa konačnim ciljem da znamo na koji način one izvršavaju svoje misije zadate jednim ovakvim dokumentom.
Da ponovimo, dakle, misije oružanih snaga naše zemlje su prvo i pre svega očuvanje državnog suvereniteta i integriteta, znači zaštite teritorije. Još nismo članica nijedne alijanse. Znači, mi smo zvanično neutralna zemlja po svim formalnim obeležjima. Kao Švajcarska. Malo lošije živimo, doduše.
Druga stvar koja je bitna jeste učestvovanje u međunarodnim operacijama pod pokroviteljstvom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
I treća stvar, to je pomoć drugim civilnim organima države u otklanjanju prirodnih i ljudski izazvanih katastrofa i epidemija. Znači, to su tri misije koje ima naša vojska. Kako će se one izvršavati, zavisi upravo od sprovođenja i dostizanja vizije u ovom dokumentu. On će biti predstavljen široj javnosti.
SNEŽANA MARKOVIĆ–SAMARDŽIĆ: Predstavljen je.
PAVLE JANKOVIĆ: Znači, predstavljen je. Eto, propustio sam taj deo.
SNEŽANA MARKOVIĆ–SAMARDŽIĆ: Biće toga još. To je proces.
PAVLE JANKOVIĆ: Odlično. Taj proces je veoma bitan zato…
SNEŽANA MARKOVIĆ–SAMARDŽIĆ: Izvinjavam se, Pavle, postoji i na internet stranici Ministarstva odbrane. To nije nikakav tajni dokument. Znači, ko god hoće može da poseti internet prezentaciju Ministarstva odbrane. Pozivam javnost da se upozna s tim dokumentom.
PAVLE JANKOVIĆ: Odlično. To je dokument koji upravo treba da prođe kroz takvu diskusiju, jer njegovu konačnu fazu čini usklađivanje zadataka koji treba da budu izgrađeni, da se ekonomski preračunaju, i s tim treba da se upoznaju poslanici u Skupštini. I tu dolazimo do one najbitnije začkoljice demokratske kontrole. Parlamentarci kažu: mi hoćemo da podržimo ovaj dokument, da podržimo reformu sistema odbrane, hoćemo da podržimo reformu vojske, ali znate, mi nemamo dovoljno para za to. E pa, to više nije dovoljno reći. S tim jednim dokumentom narodnim poslanicima biće predata odgovornost da kažu kojih to sposobnosti, kojih zadataka vojska sme da se odrekne jer za njih nema dovoljno novca. Tek kada se taj proces završi, mi ćemo da se dogovorimo o suštinskom ukupnom završetku prve faze reforme odnosno izvršenja strategijskog pregleda odbrane.
To su dileme koje su postojale u Ministarstvu i kada sam ja bio u njemu, ali pričati o tome je hod niz ulicu sećanja tako da ne bih o tome. Mnogo je važnije da se okrenemo ka budućnosti, odnosno evroatlantskim integracijama. Smatram da je bez suštinske orijentacije čitave vlade i čitave političke elite u našoj zemlji ka tom zadatku, koji ide ruku pod ruku sa integracijama u Evropsku uniju, nemoguće očekivati da ćemo u dogledno vreme postati članovi organizacija čiji su članovi svi naši susedi osim Bosne i Hercegovine.
SNEŽANA MARKOVIĆ–SAMARDŽIĆ: I Crne Gore.
PAVLE JANKOVIĆ: I Crne Gore, ali Crna Gora nema prepreke kakve imamo mi i mislim da će joj biti nešto lakše. Videćemo. U svakom slučaju, to je tema uslovljavanja, ali to ostavimo za kasnije. Toliko za sada.
D. ANASTASIJEVIĆ: Što se tiče „jednoumlja“ za ovim stolom, polazimo od toga da smo neke vrednosti već apsolvirali, i da ne treba da trošimo vreme da se ubeđujemo da li smo za ili protiv evroatlanstkih integracija, ali tema je složena, i treba je sagledati iz raznih uglova…
DRAGAN ŠUTANOVAC: Još ja nisam izneo svoje stavove. Moguće je da se stvari zakomplikuju.
D. ANASTASIJEVIĆ: Da ih čujemo, onda.
DRAGAN ŠUTANOVAC: Na samom početku da vas podsetim da u Skupštini Srbije postoji Odbor za odbranu i bezbednost i da je verovatno još neko iz Miloševićevog okruženja svojevremeno planirao da pravi srpsku vojsku kao što će to sada i biti. Međutim, taj odbor nikad nije imao nikakvu nadležnost nad Vojskom Jugoslavije, i praktično ćete teško naći sagovornika među poslanicima u Skupštini Srbije.
Međutim, u svakom društvu u tranziciji nekako su uvek najglasniji ekstremi. I tako je, čini mi se, i kod nas i to su dva suprotna pola. Jedan je pol koji bi da nas vrati u neke nesvrstane, da naša vojska bude opet kao što je nekad bila i da se njena snaga i potencijal mere tenkovima, a ne kompjuterima. Drugi je pol onaj koji zagovara praktično gašenje vojske i nepotrebu za postojanjem oružanih snaga, što je apsolutno suprotno od te prve ideje. I kao i u svemu u životu, i ovde su istina i suština cele ideje negde na polovini.
Međutim, danas politička elita u Srbiji, da li zbog toga što sama ne razume sistem bezbednosti u koji spadaju oružane snage ili zbog toga što ima traume iz prošlosti, ne želi da uči. Moram vam reći iz sopstvenog poslaničkog iskustva da sam sreo veoma mali broj poslanika koji se edukuje o poslovima koje obavlja u svom odboru i onda kada nešto uzmete da čitate, veoma brzo vas proglase ekspertom iako ste daleko od eksperta, ali znate neke dve-tri knjige više nego ostali; onda se podrazumeva da ste vi taj koji treba da smišlja neku strategiju za odbranu, što je daleko od toga.
Nažalost, politička elita u Srbiji nije se približila društvenoj svesti o tome zašto je važno da Srbija ima dobre oružane snage ma šta to značilo i u ma kom broju to bilo, što bi trebalo stručnjaci da kažu. I onda nastaje problem – za mene je to problem, za nekoga možda nije – vojska sama traga za smislom svoga postojanja. Teško da ćete bilo gde u svetu videti da neka vojska ili služba ili policija sama traga za smislom svog postojanja i da tu ne postoji koordinacija političke elite. I tu se u potpunosti slažem sa mojim prijateljem Pavlom, koji je rekao da ne može inicijativa da ide samo iz Ministarstva ili samo od ministra. Nažalost, i ranije, od 2000. godine svedoci smo da dobar deo ministara nije imao nikakvu inicijativu, a onda kad nešto pokušate da pokrenete, naiđete na jako velike otpore. Ali, još gore od toga jeste to što naše javno mnjenje nije pripremljeno za tu tranziciju. I danas kad pitate građane Srbije gde bi oni i šta bi s tom vojskom, prvo ćete čuti „profesionalizacija“, to govore majke, a zatim „ukidanje vojske“, to govore ovi koji treba da idu u vojsku. Između toga, teško da će bilo ko reći da je to zaista jedan od najozbiljnijih i za mene lično najozbiljniji međunarodni subjekt jedne države kao što je Srbija.
Nažalost, niko od političke elite do sada, izuzev ministara koji su vodili taj resor, nijedan premijer nikada nije rekao da je vojska ne samo ulaznica, kako je rekla Snežana, već da može da bude kao harpun zabijena sutra u neke međunarodne odnose i da se mi kao država okačimo o taj harpun i da nastavimo pravcem kojim ide cela Evropa. Nažalost, reći ću vam samo ovu činjenicu, s kojom se neki neće složiti. Kada se 2003. godine rodila ideja o učestvovanju naših oružanih snaga u mirovnim operacijama u Avganistanu, tada smo naišli na ogroman otpor u Srbiji. Veliki deo stranaka koje su sada na vlasti bile su protiv toga. Još žešće protiv toga su bili, naravno, ekstremni desničari, ali u isto vreme su se i Hrvati i Albanci sa Kosova „tukli“ da odu tamo. I onda, ako analizirate taj nesrećni 17. mart 2004. na Kosovu i šta se desilo tog dana, morate da se zapitate da li bi se to desilo da je naša vojska bila zajedno sa međunarodnim snagama u Avganistanu i štitila neki međunarodni interes i bezbednost u Avganistanu, da li bi oni štitili neki naš mali interes na Kosovu, a taj interes je tada bio spasiti žive ljude i ne dozvoliti da se zapali sve što je zapaljeno. Ja sam ubeđen da bi to funkcionisalo na taj način.
I danas kad pričamo o NATO-u i sećanjima koja imamo od ranije, sve nam govori da to nije samo bezbednosna organizacija ili odbrambeni sistem. To je politička organizacija par ekselans. Nažalost, u nekim segmentima NATO je jači od Ujedinjenih nacija i u velikom broju primera se pokazuje da ono što NATO donosi kao zaključak bude u krajnjoj liniji zaključak i Ujedinjenih nacija.
Ono što mene kao političara koji se bavi i bezbednošću veoma zanima, čak mislim da građane Srbije najviše zanima, jeste privredni razvoj. Mora da se kreće sa ledine. Naše uključivanje u sistem standarda koji postoji u Partnerstvu za mir i NATO-u može da bude akcelerator i za privredni razvoj sistema bezbednosti u kojem smo mi bili poznati kao zemlja koja je proizvodila kvalitetne stvari koje se tiču ne samo vojnog naoružanja već i lovačke i sportske opreme.
Da se vratim na jedno pitanje koje je izrečeno ovde, a tiče se donošenja tog dokumenta koji su nazvali Strategijski pregled odbrane, jer je rečeno da će Ministarstvo odbrane tražiti konsenzus u Skupštini Srbije. Ako bi danas pitali u Skupštini da li ste za Evropsku uniju ili za nesvrstane, što je, verujte, mnogo lakše pitanje nego pitanje koje se tiče strategijskog pregleda odbrane, ne biste imali jedinstven stav. Ja ne bih tražio konsenzus, već bih okupio samo one koji vide Srbiju u nekom razvijenom društvu, a ne Srbiju u nekom društvu u kome nema ni opstanka.
S druge strane, pitanje je šta će i u budućnosti NATO predstavljati. Koliko će to u stvari iz jedne odbrambene i bezbednosne strukture ići u neku strukturu koja će sprovoditi zakon na celom svetu i u kom segmentu mi možemo kao jedna mala, ali ozbiljna oružana sila da učestvujemo u svemu tome i izvlačimo eventualnu korist i za nas. U svetu se policija bavi kriminalom koji unutar granica iznosi svega deset odsto, a 90 odsto je ono što se zove prekogranični kriminal. Nažalost, u svetu bezbednosti ne postoji institucija kao što je NATO u sistemu odbrane. Znači, ne postoji institucija koja se zajednički bori protiv organizovanog kriminala na teritoriji zemalja koje su članice. Interpol, Europol, većina ljudi, pa čak i ljudi koji su stručni u medijima ne govore da je to samo jedan sistem informisanja. Znači, u jednoj Bugarskoj u tom Interpolu rade tri gospođe na računarima u tri smene i to je Interpol. I onda čitate u medijima, kažu: „Interpol uhapsio nekoga.“ Apsurd. Nažalost, to pišu ljudi koji su stručni za bezbednost. Znači, ne postoji sistem bezbednosti izgrađen tako da postoje određene oružane snage koje mogu da intervenišu u nekim zemljama gde se, recimo, proizvode narkotici a gde lokalna policija to ne može da radi. Ubeđen sam da će NATO u tom pravcu razvijati neke svoje posebne snage za sprovođenje zakona i da mi u budućnosti možemo da se ukjljučimo u taj segment i vidimo od toga neku korist. Obećao sam da ću biti kratak, pa ovde završavam.
(nastavak u narednom tekstu)
