Nakon prestanka ratova na prostoru bivše SFRJ, Balkan se ubrzano menja. Delom, to je zasluga mnoštva regionalnih projekata i inicijativa. Integracioni procesi u Jugoistočnoj Evropi odvijaju se na više koloseka, u više krugova koji se delom poklapaju ili presecaju, uz učesće država, gradova, biznisa, nauke, kulture, građanskih udruženja, zajedničke – uglavnom teške – istorije i, najzad, kroz brigu o zajedničkim resursima.
Integracioni tokovi se mogu podeliti na dva osnovna oblika: institucionalni i funkcionalni. Svaki od njih opet na dva: multilateralni i bilateralni, institucionalni i sektorski, horizontalni i funkcionalni. Svaki od ovih oblika je odraz mnoštva konkretnih i delotvornih interesnih povezivanja, koja je već dosta teško pratiti u svim njihovim ispoljavanjima.
Institucionalni aranžmani su stvar međudržavnih odnosa. Čak i kad se odnose na druge strukture, oni se formiraju odozgo naniže, uz aktivnu ulogu države. U pitanju su ugovori, sporazumi, pristupanje multilateralnim organizacijama i drugi uobičajeni pravni instrumenti.
1. U multilateralnom povezivanju, Jugoistočna Evropa se integriše u tri kruga integracionih procesa: evroatlantske (Savet Evrope, EU i NATO), one usmerene na sam Balkan (Pakt za stabilnost Jugoistočne Evrope, Inicijativa za saradnju u Jugoistočnoj Evropi – SECI i Proces saradnje u Jugoistočnoj Evropi) i, najzad, okrenute ka okolnim regionima, sa drugim promoterima integracije, ali uz uključivanje pojedinih ili većine balkanskih zemalja (Centralnoevropska inicijativa, Jadransko-jonska inicijativa, Proces podunavske saradnje, Crnomorska ekonomska saradnja i Centralnoevropski sporazum o slobodnoj trgovini – CEFTA). Samo je Proces saradnje u Jugoistočnoj Evropi autentična inicijativa balkanskih zemalja uz isključivo njihovo učešće, i očekuje se da će nakon gašenja SECI inicijative i njenog stapanja sa Paktom za stabilnost, ona preuzeti u nekoj narednoj fazi veći deo funkcija samog Pakta za stabilnost.
2.
U prvom, evroatlantskom krugu, balkanske zemlje se integrišu međusobno na posredan način, harmonizujući pod okriljem ovih struktura svoje politike, institucije i zakonodavstvo. Za zemlje tzv. Zapadnog Balkana (bivše jugoslovenske republike, bez Slovenije, sa Albanijom), uspostavljen je poseban Proces stabilizacije i pridruživanja Evropskoj uniji, koji otvara, u perspektivi, mogućnost punopravnog članstva (Hrvatska je upravo tražila status kandidata za članstvo, što najavljuje i Makedonija).
Državna zajednica Srbija i Crna Gora nije uključena ni u jednu evroatlansku organizaciju i nema potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. Član je sve tri inicijative usmerene na balkanske zemlje (trenutno predsedava Procesom saradnje u jugoistočnoj Evropi) i, sem Crnomorske ekonomske saradnje i CEFTA, učestvuje i u ostalim navedenim inicijativama vezanim za centralnu Evropu, Dunav i Jadran.
3. Bilateralna institucionalna saradnja obuhvata mnoštvo sporazuma i ugovora iz oblasti ekonomije, infrastrukture, kulture, nauke, obrazovanja, sporta itd. Samo u periodu nakon političkih promena, SRJ (sadašnja Srbija i Crna Gora) zaključila je preko 80 bilateralnih sporazuma i još je toliko u različitim fazama pregovora. Posebno su značajni sporazumi o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, uzajamnoj zaštiti investicija i slobodnoj trgovini, koji su parafirani ili potpisani sa svim susedima. Susedi su za našu zemlju značajni privredni partneri.
4.
Funkcionalni integracioni tokovi odvijaju se na sektorskom i horizontalnom nivou. Njih karakteriše drugačiji tip povezivanja nego u prva dva slučaja. Gradi se drugačija struktura odnosa koji su ravnopravni deo ukupnih integracionih tokova u regionu Jugoistočne Evrope.
5. Sektorsko povezivanje se odvija u oblasti spoljne trgovine (ugovori o liberalizaciji trgovine), kroz stvaranje zajedničkog investicionog prostora (harmonizacija zakonodavstva i primena najbolje prakse), kroz formiranje zajedničkog tržišta električne energije, saradnju u oblasti razvoja saobraćajne infrastrukture (npr. koridori X i VII), zajedničku borbu protiv organizovanog kriminala (SECI Centar za borbu protiv prekograničnog kriminala, u Bukureštu) i dr. I ovde je reč o preuzimanju međunarodnih obaveza i međudržavnim aranžmanima multilateralnog (regionalnog) karaktera, ali su u pitanju sektori koji predstavljaju funkcionalne veze među državama.
6.
7. Jedini tip odnosa koji se zasnivaju odozdo naviše, formirajući svojevrsne horizontalne mreže, su direktni odnosi različitih aktera uspostavljeni oko rešavanja pojedinih problema ili boljeg zadovoljavanja određenih interesa. Da bi se ove mreže stvorile i funkcionisale nije neophodna država. To su najčešće mreže lokalnih zajednica koje obuhvataju prekograničnu saradnju, uključujući stvaranje evroregiona, mreže trgovinskih komora, poslovnih asocijacija, nevladinih organizacija, medija, naučnih, sportskih organizacija i dr. Često su to odnosi obrazovnih i kulturnih institucija koji se ne zasnivaju na ugovorima, već na dobrovoljnom članstvu, zajedničkim programima, planovima i projektima.
8.
Svi ovi vidovi povezivanja zemalja Jugoistočne Evrope stvaraju novo privredno, socijalno i političko tkivo, koje se konstituiše kao podregion Evrope (slično strukturama centralnoevropskih, nordijskih ili baltičkih zemalja) u kojem se grade posebni odnosi unutar glavnih tokova evropske integracije. To je nova slika Balkana koji sarađuje i međusobno se podržava, slika koju su priželjkivali njegovi najbolji umovi i koja po prvi put ima realne šanse za uspeh.
