Krajem aprila, mediji su objavili da je Evropski sud za ljudska prava pokrenuo postupak za izricanje privremene mere Republici Srbiji zbog opasnosti od povrede prava na život i zabrane nečovečnog i ponižavajućeg postupanja prema Romima koji žive u neformalnom naselju Čukarička šuma u Beogradu. Tako je otkriveno da 70 romskih porodica, usred prestonice, živi bez vode, kanalizacije i struje, u đubretu, sa pacovima.
U Čukaričkoj šumi živi nekoliko stotina ljudi koji su 1999. godine prebegli sa Kosova. Nezaposleni su, mnogi nemaju ni lična dokumenta. Preživljavaju od sakupljanja sekundarnih sirovina. Imaju novca za najosnovniju hranu, a nemaju za higijenu, ogrev ili bilo šta drugo.
Naselje u Čukaričkoj šumi je jedno od 583 neformalna romska naselja u Srbiji. U skoro 40 odsto ovih naselja kuće nisu priključene na vodovodnu mrežu, što znači da najmanje 25.000 Roma i Romkinja u Srbiji živi bez vode.
Inicijativa za ekonomska i socijalna prava A11 uputila je 17. marta apel srpskoj vladi za hitno preduzimanje mera za zaštitu najugroženijih, da bi već 20. marta, u saradnji sa Timom za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije i pojedinim stručnjacima u oblasti socijalnih prava, pripremila Predlog mera za zaštitu najugroženijih tokom borbe protiv korona virusa i prosledila ga Vladi Srbije, ali odgovor još uvek nisu dobili. U nemogućnosti da dopre do državnih institucija, Inicijativa A11 obratila se Evropskom sudu za ljudska prava, ne bi li podsetila Vladu Republike Srbije da ne može da zanemaruje najugroženije, posebno u vreme pandemije.
Evropski sud je reagovao 22. aprila. Međutim, nakon tri dana je i povukao postupak protiv Srbije, pošto je Srbija odgovorila da razume težinu situacije u kojoj se nalaze Romi u ovom naselju, ali da im se još niko od nadležnih gradskih i opštinskih vlasti nije ni obratio, a kamoli posetio ili dopremio pomoć. Zato je Sud preporučio Inicijativi A11 da podnese nov zahtev lokalnim organima, što su ovi i učinili. Rezultati te nove intervencije su cisterna sa vodom koju su dobili Romi u Čukaričkoj šumi, i prehrambeni i higijenski paketi od Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i od Crvenog krsta.
NAJUGROŽENIJA KATEGORIJA
Tokom vanrednog stanja, stanovnici neformalnih naselja su najviše pogođena kategorija stanovništva. Oni su zdravstveno pa i životno među najugroženijim, zato što tamo gde oni žive ne postoji vodovod. U redovnim uslovima oni sami dopremaju pijaću vodu do naselja, ali je u uslovima zabrane kretanja to bilo nemoguće. Nedostatak pijaće vode onemogućio im je održavanje čak i minimalnog standarda higijene.
Sledeći po ugroženosti su radnici za dnevnicu ili na crno, ljudi koji žive od onoga što zarade tog dana i nemaju nikakvu ušteđevinu niti drugi prihod, niti dobijaju socijalnu pomoć. Oni su ostali bez prihoda onog trenutka kad je zabranjeno kretanje. To su sakupljači sekundarnih sirovina, ali i oni koji se bave brojnim drugim zanimanjima za dnevnu nadoknadu. Treća kategorija su pravno nevidljiva lica, ljudi bez ličnih dokumenata. Njima nije pripala ni jednokratna novčana pomoć države od 100 evra, jer je uslov za to bio da građanin poseduje ličnu kartu. Romi spadaju u sve tri ove najugroženije kategorije ljudi tokom vanrednog stanja.
„O tome kolike su razmere nebrige vlasti za probleme Roma i Romkinja i drugih koji su socijalno najugroženiji možda i najbolje govori upravo slučaj naselja Čukarička šuma u Beogradu“, objašnjava za „Vreme“ Danilo Ćurčić, programski koordinator Inicijative A11. „Uslovi života u ovom naselju su ispod svakog standarda, koji ljudima treba da se obezbedi da bi oni živeli u dostojanstvu, a njime se niko ne bavi jer ovi ljudi živeći u šumi trenutno ne smetaju nijednom infrastrukturnom ili kakvom drugom projektu koji nam donosi rast BDP-a i sveopšti prosperitet. Zbog toga oni 21 godinu žive bez vode, struje i kanalizacije, bez puta i bez redovnog odnošenja smeća. Kada je izbila pandemija i uvedena potpuna zabrana kretanja, oni nisu imali mogućnost ni da natoče vodu za piće, pošto se najbliža javna česma nalazi izvan njihovog naselja. Pokušaji da se problem pristupa vodi u ovom naselju reši nisu se desili samo tokom vanrednog stanja. Svako malo stanovnici i stanovnice ovog naselja pokušavaju sa nadležnim vlastima da razgovaraju o problemima sa kojima se suočavaju. Kako je tokom prvog talasa korona virusa bilo praktično nemoguće rešiti ovo pitanje, oni su se uz našu pomoć obratili Evropskom sudu za ljudska prava, čijim posredstvom je zapravo makar privremeno rešeno pitanje pristupa vodi. Koliko god čudno zvučalo, ovi Romi su umesto da im se dopremi cisterna vode (što se inače redovno radi onih dana kad je pritisak vode nizak u soliterima na Novom Beogradu ili kada je vrućina u gradu), za tu cisternu vode morali da idu do Strazbura. Zamislite razmere nebrige i socijalne isključenosti ovih ljudi kada su oni za najobičnije komunalno pitanje morali da se tuže sa državom pred Evropskim sudom za ljudska prava.“
Ovog avgusta Vlada Srbije formirala je Radnu grupu za koordinaciju aktivnosti za unapređenje položaja Roma, kojoj predsedava premijerka Ana Brnabić. Zadatak Radne grupe je da uspostavi međusobnu saradnju, da usmerava poslove organa državne uprave, da podržava i prati sprovođenje utvrđenih mera i aktivnosti za unapređenje položaja Roma u Srbiji.
BEZ ODGOVORA
Krajem septembra, prema izveštaju Inicijative A11, Srbija je jedina zemlja u regionu koja nije uvela niti jednu posebnu meru socijalne politike prema najugroženijim građanima tokom vanrednog stanja i prvog talasa krize. Reč je o desetinama hiljada korisnika socijalne pomoći, ljudima koji rade na crno ili za dnevnice, beskućnicima, stanovnicima neformalnih naselja, ljudima koji su pravno nevidljivi zato što nemaju lična dokumenta, izbeglicama, migrantima, tražiocima azila, starijim sugrađanima koji nemaju status penzionera a socijalno su ugroženi. To su ljudi čiji minimum socijalnih i ekonomskih prava država nije zaštitila, izlažući ih time realnom riziku od dodatnog osiromašenja.
Danilo Ćurčić iz A11 kaže da „Vlada, pa ni nadležna ministarstva do sada ni na koji način nisu reagovali na informacije koje smo izneli. Radikalna promena pristupa krizi i položaju onih koji su najugroženiji nam je preko potrebna, ali je sasvim izvesno da je ona ako ne nedostižna pod ovim okolnostima, onda jako nisko na listi prioriteta vlasti.“ Ćurčić navodi da su „druge zemlje u okruženju povećavale socijalna davanja najsiromašnijima ili uvodile posebne transfere, a kod nas se to svelo na 100 evra svakome (a zapravo malo kome od onih koji su najugroženiji i koji nisu ni mogli da se kvalifikuju za pomoć), kao i na potpunu nebrigu za potrebe i probleme sa kojima se suočavaju oni koji su najugroženiji. Podsećanja radi, prvo uključenje ministra Đorđevića u suštinska pitanja oko funkcionisanja njegovog resora tokom korona krize desilo se kad je Pošta na nekoliko dana obustavila isplatu socijalne pomoći, bez ikakvog razloga i obrazloženja. Brojni su problemi nastali u radu ustanova socijalne zaštite (neki od njih i danas su vidljivi, ali se o njima ne govori previše, kao što su zaključavanje ovih institucija i nemogućnost izlaska njihovih korisnika). Čak i da se mislilo da će se nova vlada baviti time, sudeći prema ekspozeu mandatarke i prvim koracima koji se preduzimaju, ova pitanja jednostavno neće skoro doći na red. Zbog toga će se broj onih koji žive u siromaštvu povećati, nejednakosti produbiti a oni koji su najugroženiji ostati potpuno prepušteni sami sebi.“
Prošlog meseca, povodom Svetskog dana borbe protiv siromaštva, Inicijativa A11 je objavila da Srbija spada među zemlje sa najvećom nejednakošću u Evropi, zemlje u kojima su domaćinstva izuzetno finansijski opterećena troškovima stanovanja. Podaci Svetske banke, koje citira i Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade RS, kažu da su „Severna Makedonija, Albanija i Kosovo proširili obim korisnika socijalne pomoći“ tokom kovid krize, da je Severna Makedonija za pet meseci produžila pravo na energetski dodatak. U Bosni i Hercegovini neke lokalne samouprave su dodeljivale novčanu pomoć socijalno ugroženima, na Kosovu je tri meseca isplaćivana dodatna novčana pomoć za penzionere sa najnižim penzijama, za domaćinstva bez formalnih prihoda i za radnike koji su izgubili posao u tom periodu. Albanija je sa 300 evra dotirala radnike koji su ostali bez posla.
Kako bi se što bolje pomoglo najugroženijima, Inicijativa A11 je predložila Vladi osnivanje trećeg kriznog štaba koji bi se, pored onih koji se bave privredom i zdravljem, bavio merama za socijalno najugroženije kategorije našeg stanovništva. „Ovaj naš predlog nije nikakva revolucionarna stvar. Do ovog predloga smo došli upravo na osnovu iskustava iz našeg rada sa najugroženijima i analizom onoga što su obaveze države u pogledu zaštite najugroženijih u situacijama koje se tiču krize kao što je ova. Uprkos početnim signalima da bi se tako nešto moglo dogoditi, mi ni do danas nismo dobili ni jedno jedino slovo odgovora na ove predloge.“
Nikakva reakcija nadležnih nije usledila, kaže Danilo Ćurčić, ni povodom nebrojeno puta ponovljenog pitanja „na koji način Romi i Romkinje koji žive u neformalnim naseljima održavaju higijenu ruku koja je neophodna radi sprečavanja širenja virusa ako nemaju vodu? Kako romsko dete da ide u školu preko RTS-a ili onlajn učionice ako nema ni internet ni računar? Kako Romi da prežive od socijalne pomoći koja je uvredljivo niska ako je oko nas sveopšti pad privredne aktivnosti, pa ni poslovi u neformalnoj ekonomiji ne mogu da se da pogode sa gazdama? Kako beskućnici da poštuju mere distanciranja ili da se ne kreću tokom policijskog časa ako Prihvatilište za odrasla i stara lica ne prima nove korisnike, kako posle taj beskućnik da plati kaznu kod sudije za prekršaje jer je zatečen na ulici za vreme vanrednog stanja? Sve su to pitanja koja su mučila, a i danas muče najugroženije. Sva su ona bez odgovora.“
Odgovoran potez države u ovoj situaciji, koji je u skladu sa standardima ljudskih prava, bila bi, smatra Danilo Ćurčić, „prilagođavanja koja su neophodna da bi najugroženiji mogli na jednak način da ostvaruju prava kao i ostatak stanovništva. Umesto toga, nemar koji pominjem nije ništa drugo do diskriminacija najugroženijih i njihovo dalje guranje na marginu. Kako se Srbija nosi sa krizom, podseća pomalo i na situaciju kada dete zatvori oči misleći da će ono čega se plaši time nestati, sa jednom malom razlikom – dete je naivno, a država neprijateljski nastrojena prema siromašnima. Na kraju, postojeći krizni štab ne bavi se problemima najugroženijih ljudi upravo zato što se i inače, kad nije kriza, malo ko bavi problemima ovih ljudi. Virus je ogolio nejednakosti za koje nadležni i ne znaju šta bi sa njima.“
Romske političke partije prvi put su ušle u Narodnu skupštinu posle parlamentarnih izbora 2007. godine. Po jednog poslanika imale su liste Unija Roma Srbije – Dr Rajko Đurić i Romska partija – Srđan Šajn. U nedavno izabranoj vladi nema nijednog Roma.
U načelu, političke stranke se zalažu za toleranciju i prava nacionalnih manjina, a nekoliko njih pominje Rome u svojim programima. Srpska napredna stranka, na primer, navodi, najavljujući reviziju strategije za unapređenje položaja Roma, da će „gde god je to potrebno, inicirati i podržati donošenje mera za unapređenje pune i efektivne ravnopravnosti između pripadnika nacionalne manjine i onih koji pripadaju većini, u svim oblastima ekonomskog, socijalnog, političkog i kulturnog života“. Međutim, u praksi, na listi za junske parlamentarne i lokalne izbore imali su jednog pripadnika romske manjine i to na 170. mestu.
Srđan Šajn, koji vodi Romsku interparlamentarnu organizaciju, a svojevremeno je bio i na čelu Vladinog saveta koji se bavio pitanjem prava Roma, rekao je za portal Istinomer da politička participacija Roma u odnosu na druge manjine nije ista. Kaže da, prema zvaničnim podacima, u Srbiji živi oko 140.000 Roma, a nezvanično ima ih oko pola miliona. Romski jezik nije zvanični jezik, a na primer rusinski i slovački jesu. Slovaci i Rusini imaju svoje zavode za kulturu, a Romi nemaju. Časopis na romskom jeziku više ne postoji.
Ispričao je i da je Romska partija, koja nije bila za bojkot ovogodišnjih izbora, pokušala da razgovara sa svim partijama koje su izašle na izbore. „Nijedna nije bila raspoložena da obezbedi mesto na takozvanim prolaznim kvotama“, kazao je, i naveo da je jedno romsko udruženje bilo na listi kod Čede Jovanovića, a jedno udruženje je podržalo Muamera Zukorlića nakon što je predao listu. Navodi i da su skupili 6500 potpisa, ali da su poslednje nedelje prestali zato što su im pretili smrću, po mnogim mestima u Srbiji su ih napadali, ljudima koji su hteli da potpišu njihovu listu prećeno je da će im biti oduzeta socijalna davanja. Sve su prijavili MUP-u, ali bez rezultata. Potpredsednik njihove stranke je štrajkovao glađu sa Boškom Obradovićem kako bi dobio garancije da će ljudi na terenu biti bezbedni, ali iz policije nisu hteli da razgovaraju o tome. „Svest Roma jeste sazrela za ovih dvadeset godina, ali ipak suštinski nismo promenili svest u Srbiji da Romi treba da budu deo političkog života. Najveći uspeh Romske partije biće kada ne bude bilo potrebe da ona postoji, kada velike političke partije budu imale Rome na svim pozicijama“, smatra Srđan Šajn.
