ALEKSANDAR NAČEVSKI, Pokret Evropa nema alternativu: Imam konkretno pitanje za gospođu ministarku. Ona je pomenula kampanju, kao jednu od aktivnosti. Interesuje me da li će kampanja, pre svega medijska, najoštrije osuditi nasilje, jer se ovde percipira nasilje kao patriotizam. Pogrešno se tumači. Misli se da ćemo nasiljem i prebijanjem stranaca na ulici pokazati kako smo mi zapravo nacija koja voli sebe i svoju zemlju i svoje kulturno, umetničko i drugo nasleđe. Hvala.
SNEŽANA MARKOVIĆ-SAMARDŽIĆ: Naravno da ćemo nastaviti kampanju. Pored kampanje protiv nasilja imamo u planu još neke kampanje u najskorije vreme. To i pripada negde mom ministarstvu. Znači, neka vrsta preventive, pokušaj rada sa ljudima i tako dalje. I ponavljam da su i sportski savezi i nevladine organizacije u sportu, pa i moje ministarstvo koliko radi sa omladinskim nevladinim organizacijama toliko radi i sa sportskim.
Jako je važno da se ne govori – dva mladića pretukla tog i tog. Ako su dva mladića, to su onda tamo neki mladići. Znači da je onda omladina problem. Odmah se omladina kao takva percipira kao centralni problem ovog društva. Nemojte govoriti dva mladića. Recite dva izgrednika. To je ono što ja želim da kažem medijima, ne vama, nevladinim organizacijama, nego medijima. Recite dva izgrednika, dva huligana. Recite nešto malo obojenije ili nemojte ni govoriti.
A kad dobiju stipendije zato što su nešto super uradili, stavite ih na prvu stranu vesti i u prva dva minuta dnevnika, udarnih vesti. Ja hoću da se vidi istina koju i ja svakodnevno vidim, ta paralelna istina, a to je da u Srbiji ima izvanrednih mladih ljudi na koje sam ponosna. Reći ću vam ovo što kaže profesor, njih ima samo dvadeset odsto, dajte da ih negujemo. I moja želja je zato da se bavimo ovim nasiljem, profesore, zato što jeste takođe pitanje mladih. Nažalost, mladi su oni koji su uključeni u ovo.
Podsetiću vas šta sve stoji u strategiji za mlade, ko su oni koji sada imaju dvadeset godina. Imali su tri godine kada su počeli sukobi u bivšoj Jugoslaviji, imali su pet godina kada su uvedene sankcije, imali su sedam godina kada je potpisan Dejtonski sporazum. Imali su otprilike devet ili deset godina kada se desio 5. oktobar. Potom su imali 13, 14, 15 kada je ubijen premijer. Čega su se oni nagledali? Šta se od njih očekuje? Da se sad odjednom rode kao potpuno novi i puni, da ne pišu što vi kažete o mobilnim telefonima, nego pišu o ružama, cvetićima. Teško je. To je stvoreno tako. Oni nisu ništa sami krivi, ali su to takvo društvo nasledili. Zato mladi moraju da se paze i zato, molim vas, nemojte govoriti u svojim novinskim izveštavanjima o dva mladića, nego recite dva izgrednika.
ALEKSANDAR ALEKSIĆ, iz nedeljnika „Vreme“: Ovo što se sad dešava u Srbiji, već smo imali, ovi koji su danas dovoljno mladi nisu ni videli ono što se dešavalo sve vreme, ali se svi sećamo, bar mi stariji, Hejsela i 1985. To je jedan od najstrašnijih huliganskih događaja uopšte u fudbalu. I sad mene zanima samo jedna stvar. Pitanje gospođi ministarki: da li se na Savetu mogu uzeti preporuke od Velike Britanije o tome šta je ona uradila protiv toga? To se ne dešava prvi put i samo nama, jer to je bio jedan od najstrašnijih povoda, totalno preuređenje fudbala u Velikoj Britaniji. Verovatno je i Britanski fudbalski savez radio tako nešto. I sad me zanima šta su to oni uradili, a mi ne možemo?
PRVOSLAV PLAVŠIĆ: Samo jednu rečenicu. Kad ste pomenuli Hejsel, šta mi uopšte sada treba da uradimo drugačije od onoga što smo ranije radili? Sećam se te emisije kada je Dragan Babić pozvao gradonačelnika Pešića da razgovaraju o Hejselu i on je rekao: da, to se njima na Zapadu stalno dešava, a kod nas takva situacija ne može da se dogodi. Dragan Babić je posle ne znam koliko minuta rekao: hvala, druže gradonačelniče, znači toga kod nas nema. I posle toga su morali da puste Paju Patka, a on je bio suspendovan zato što je političar rekao: kod nas se to ne može dogoditi.
Mi smo tada imali takav odnos prema tome. Sad imamo upravo obrnut odnos. Nama se to događa. Moramo da se suočimo s tim. Mislim da je to važno praktično za sva ministarstva, jer kad nabrajamo šta je sve u pitanju, i privreda i ostalo, onda to zaista zahteva mnoge mere, a ne samo jednu.
SNEŽANA MARKOVIĆ-SAMARDŽIĆ: Želim da vam kažem da je moje ministarstvo već radilo sa Britanskim savetom oko toga i sa fokusom na grupe pokušali smo da vidimo šta je ono što se od britanskih mera može kod nas primeniti. I reći ću vam i da mi je ministarka pravde na Savetu vlade rekla da Ministarstvo pravde već radi sa Britanskim ministarstvom pravde na razmeni iskustva. Menjaju se komparativna razmišljanja o tome šta je ono što može da se uradi i kod pravnog okvira i kod momentanih praktičnih akcija. Mi smo i na konferenciji Saveta Evrope, koja je bila juče i prekjuče, pozvali puno britanskih stručnjaka. Oni imaju nešto što mi, moram da kažem, u ovom trenutku svakako nemamo na raspolaganju i što predstavlja primer vrzinog kola. Oni su, naime, uložili u stadion.
Tačno, bilo je puno represivnih mera. Gospođa Tačer je tada tražila od UEFA, sećam se, da kazni klubove. I rekla je: šta, samo toliko malo?! Ne, molim vas, kaznite još. Da se kazne, ali su i investirali u stadione. Ja imam problem, ili država ima problem, da investira u stadione. Volela bih, ali imamo nekoliko problema – nedostatak finansijskih sredstava, to je već dosadno i poznato. Takođe, kako ja da ozbiljno ulažem u sportsku infrastrukturu, vaš novac, novac moje komšinice Prokovićke i koga još sve ne, kad znam da se sutra može desiti da se neka od tih stolica rasturi kao ništa, i da li sam ja odgovoran političar ako investiram u nešto.
I treće, status tih stadiona. Čija su oni imovina? To je pitanje koje takođe treba rešavati da bismo mogli da primenimo britanski model.
VODITELJ: Zašto još nema zakona o sportu u Skupštini?
SNEŽANA MARKOVIĆ-SAMARDŽIĆ: Ja bih još rekla i da zakon o sportu predviđa ovo što je profesor rekao, da ne moraju gradonačelnici da sede u klubovima da bi klubovi preživeli, nego su potrebni jasni kriterijumi šta je opšti, odnosno javni interes i po tome se budžet jednostavno i raspoređuje. Reći ću vam da moje ministarstvo tako radi. Imam jasne kriterijume, a ne moram ja da sedim u nekom savezu da bih bila sigurna da kontrola novca ide kako treba, nego postoji revizija, ja tražim od revizorskih kuća da to pogledaju, potpišu i tako dalje. Ima načina, ali i to mora konsekventno da se desi, novi zakon mora da dođe. Ja ću vam samo reći da će doći.
PITANJE IZ PUBLIKE: Moje pitanje je za ministarku. Imao sam tu čast da budem ove godine počasni gost na seminaru koji je Vlada Republike Hrvatske sa njihovim Nogometnim savezom organizovala u okviru njihovog sajma sporta na Zagrebačkom velesajmu. I tom prilikom sam u dva dana mogao videti kako su u Hrvatskoj počeli da rešavaju problem huliganstva. Na jučerašnjem izveštaju u medijima se čuje da ste imali jako konkretne dogovore sa Đurđom Adlešić, pa pošto ću verovatno biti njen gost za dve nedelje, voleo bih da znam šta je to konkretno što će Srbija i Hrvatska uraditi, jer tu ima najviše nerešenih problema između naših zemalja.
SNEŽANA MARKOVIĆ-SAMARDŽIĆ: Prvo, kad odete, pozdravite gospođu Adlešić. Mislim da je ona vrlo energična žena i da zaista želi dobro i hrvatskom sportu i inače. Šta je razlika između onog što mi preduzimamo, a šta oni? Otprilike, razmišljamo u sličnim pravcima i radimo slično. Negde smo mi napredniji, negde oni. Savet Evrope veoma uvažava ono što mi radimo. Možda nisu bili dovoljno svesni onoga šta sve Hrvatska radi.
Ali, šta je razlika? Đurđa je potpredsednik vlade i ona predvodi neku vrstu tamošnjeg saveta. Nije baš isto strukturiran kao naš. Za razliku od nas, oni razgovaraju, kako ona kaže, sa navijačkim skupinama. Razgovaraju, sa navijačima. Mi se još nismo na to odlučili, dok ne razdvojimo ove podgrupe republičkog javnog tužioca. Ustavni sud je sad na potezu, i ono što bi ostalo kao nekakav element žita, ako se kukolj razdvoji.
Moram da vam kažem da je gospođa Adlešić, prvi put smo se sreli na proleće ove godine, bila žestoko kritikovana od strane svoje javnosti za to: što se nalazi sa navijačkim grupama i daje legitimitet nekakvim navijačima i sumnjivim tipovima. Ona nastavlja u tom pravcu.
Šta smo se nas dve dogovorile? Da tražimo sa Savetom Evrope i Evropskom komisijom zajednički projekat edukacije i na tome ćemo raditi regionalno iz jednog jednostavnog razloga – ne samo zato što je slična situacija, nego je i raspad bivše Jugoslavije simbolično počeo na jednom stadionu.
DUŠAN STEVANOVIĆ, pomoćnik predsednika opštine Vrnjačka Banja: Verovatno ćemo od vrtića morati da krenemo sa edukacijom mladih i nas samih. To su naša deca. To nisu neka tuđa deca. Mi smo išli na utakmice. Imao sam sreću da gledam i osvajanje, bio sam u Beogradu student kad je Zvezda osvojila Kup šampiona i gledao sam tu priču. Ali mislim da je jako bitno pitanje da li će biti ovakve tribine i u manjim mestima, znači i u centralnoj Srbiji i u Vojvodini. Jako je bitno da se ova tema nastavi i da se radi. Možda ne na najvišem nivou. Možda ministarke budu sprečene, pa mogu da učestvuju i državni sekretari, ali molio bih da se priča nastavi. Možda smo nas dvojica malo više vezani za sport, malo više svesni, imamo decu i hoćemo da brinemo o tome.
Mislim da mora da se radi mnogo dublje i ja bih vas zamolio da se akcija nastavi i u drugim mestima.
SNEŽANA MARKOVIĆ-SAMARDŽIĆ: Nakon konferencije o nasilju i rasizmu u sportu koji smo imali, Savet Evrope, 150 fenomenalnih izlagača i učesnika iz cele Evrope, znači Belgija, Italija, naši učesnici, pozvaću gradonačelnike svih gradova i opština koji imaju veće, manje stadione, klubove i tako dalje, da ih upoznam sa onim što su razmišljanja i preporuke te konferencije iz jednog jednostavnog razloga – ne samo što uvažavam značaj lokalne vlasti i probleme koji na lokalu postoje, nego zato što mislim da i rešenje leži upravo tu i da sport nije samo u Beogradu, nego svuda u Srbiji i da svi treba zajednički da radimo. Kad kažem partnerstvo, ne mislim na partnerstvo samo nas koji sedimo za jednim stolom, nego svi zajednički imamo pravo, obavezu i odgovornost prema svojim mladima da se posvetimo ovoj temi.
Tako ću sazvati, ako mogu da dođu, gradonačelnike, ali i vi ste dobrodošli kao pomoćnik gradonačelnika, vrlo dobro znam koliko ste aktivni u sportu, a i inače za dobrobit Vrnjačke Banje.
BOBAN MILUTINOVIĆ, sekretar Udruženja sportskih novinara Srbije: Pa evo, odmah da kažem za gospodina iz Vrnjačke Banje, pošto Udruženje sportskih novinara Srbije namerava da održi seriju seminara na istu ovu temu nasilja u sportu i prvi seminar u toj seriji održava se 6. i 7. novembra u Kragujevcu na Sajmu sporta. To je drugi Sajam sporta koji se održava u Kragujevcu u okviru koga ćemo mi imati seminar gde će biti eminentno društvo, otprilike isto koje sedi ovde prošireno sa još nekima.
U svakom slučaju, veoma smo raspoloženi da slične seminare održimo, recimo, kod vas u Vrnjačkoj Banji, ako biste prihvatili da budete domaćini, ali i u drugim gradovima Srbije, gde ćemo zajedno pokušati da tu temu maksimalno približimo svima i da uključimo što veći broj ljudi u rešavanje problema koji vidimo da podriva same temelje ovog društva.
Ja sam iz Udruženja sportskih novinara Srbije dao jedan predlog koji je bio na Savetu za borbu protiv nasilja, odnosno naše Udruženje sportskih novinara je dalo predlog da se započne sa akcijom školovanja, škole navijača, nešto što smatramo zaista jako bitnim da bude pri klubovima. Škole navijača gde bi otprilike poznati i popularni sportisti govorili o pravom navijanju i šta je zapravo njima prava podrška sa tribina, da li je to ako se neko tamo na tribinama tuče, ili ako neko napravi onu zaista sjajnu koreografiju, a ceo utisak pokvari grupa od par stotina –moram upotrebiti taj termin – ludaka, iako možda nije baš primeren, ali u svakom slučaju ljudi koji naruše ugled desetina hiljada pravih navijača.
E sada, kako taj kukolj odvojiti od žita, to je ključno pitanje. I moje pitanje u ovom trenutku za ministarku: recimo da je dat predlog na sajtu za borbu protiv nasilja, sve ove mere će biti primenjene, ali čini mi se ona ključna mera još uvek negde visi u vazduhu, nije doneta, a to je onaj model koji je primenjen u Engleskoj – da oni koji su već evidentirani kao huligani, budu pre svake utakmice privedeni u policiju da tamo prenoće, da ne mogu da dođu na utakmicu i da onda budu pušteni. Naravno, oni moraju biti stalno pod kontrolom jer su evidentirani kao ljudi skloni nasilju. Čini mi se da, dok se taj model ne primeni, mi nećemo imati rešenje problema i nećemo taj kukolj uspeti da izolujemo.
A drugi pravac delovanja je svakako ovaj preventivni o kome govorimo – škola za navijače, škola koja mora početi od osnovne škole. Imam dete koje je već postalo navijač i oni se već u školi dele na „delije“ i „grobare“, pa se tuku između sebe. Znači, to je ono gde moramo da usmerimo kompletnu našu aktivnost svih struktura, počev od Ministarstva preko nas, Udruženja, pa do Saveza, da se prvo edukuju te nove generacije. Za ove sadašnje huligane je kasno. Njih ne možemo prevaspitati. Njih moramo sankcionisati na način na koji su to uradili u Engleskoj.
SNEŽANA MARKOVIĆ-SAMARDŽIĆ: Povodom vašeg pitanja, a to je zabrana za one koji su već registrovani kao izgrednici, to postoji u postojećem zakonu, tako da ne možemo to da uvodimo kao nekakvu novu meru. Ja samo mogu da kažem da osnovna, prva mera akcionog plana treba da bude ne poštovati zakon, ja poštujem mnoge stvari, nego ga primenjivati.
GRADIMIR BRANKOVIĆ: To je član 22, gde se kaže da se za prekršaj fizičkom licu može izreći zaštitna mera zabrane prisustvovanja određenim sportskim priredbama. Takvo lice se neposredno pre početka sportske priredbe lično javi službenom licu (dakle, sam) u područnoj policijskoj upravi, odnosno policijskoj stanici i tamo boravi do završetka utakmice. Znači, na papiru to postoji.
VODITELJ: Šta kažu na Savetu, ili šta kažu na vladi, da li će početi da primenjuju bar ovaj zakon koji imamo?
SNEŽANA MARKOVIĆ-SAMARDŽIĆ: Ja mogu da vam kažem, svedok sam, a nisam jedina ovde prisutna, da postoji čvrsta volja, da postoji politička volja da se ovo pitanje reši jednom zauvek. Mislim da je čitav niz događaja prouzrokovao taj pritisak da se nešto konačno reši. Mislim da je, na primer, odlaganje parade ponosa bila inicijalna kapisla da eskaliraju mnoge stvari – a to nema veze sa sportom direktno – mnoge stvari koje su se kasnije, nažalost, u kratkom vremenu kod nas dogodile. I evo, svedok sam i u to verujem i mislim da stalno prisustvo kolega iz vlade i drugih na ovom savetu, govori o tome da postoji dobra volja i reći ću vam da se pripremaju neki zakoni. Znam, ali dok oni to ne kažu, neću vam iznositi detalje.
Ljubiša Rajić:
Mene iznenađuje nekoliko paradoksa. Prvo, Ministarstvo za omladinu i sport je užasno važno u državi u kojoj ima više starijih od šezdeset nego mlađih od dvadeset godina. I treba da se bavi, koliko vidim i pokušava da se bavi omladinskim, dečijim, školskim, zdravstvenim, rekreativnim, invalidskim i tako redom sportovima. A troši vreme da rešava problem huligana. Prvi paradoks i prva besmislica koja postoji.
Drugo, pričate o sportu, a u suštini se huligani vezuju za nekoliko najvećih beogradskih klubova. Pri tom, to su profesionalni igrači, profesionalnog žiga, primaju platu, koji bi po prirodi stvari trebalo da budu skroz izuzeti iz tog ministarstva i dodato Ministarstvo za privredu, s jedne strane, a pošto je za njih vezan najveći broj priča o kriminalu u sportu, to bi… upravo za borbu protiv organizovanog kriminala. Pri tom, da bi se to rešilo, treba kamen mudrosti alhemičarski koji se zove politička volja i koje nema ni u jednom trenutku.
I to se najjasnije vidi u ovome – važni su da budu predsednici opštine. Ne. Predsednici opštine ne treba nigde da budu. Postoji budžet, predsednik opštine sprovodi odluku Skupštine i nema prava na svoje lično mišljenje i svoje afinitete, želje…
Ali je činjenica da smo mi od sporta napravili privatnu političarsku politiku. I to je ta tragedija. Dakle, ja vaše objašnjenje doživljavam kao pokušaj da se fudbal izvuče iz toga. Fudbal je ključ problema i to ne ceo fudbal. Zvezda, Partizan, Rad i još dva-tri kluba. Skloniti njih, posle svakog ispada na utakmicama zabraniti na sledećoj utakmici prisustvo publike u potpunosti, napraviti dosije huligana koji ne smeju da ulaze na fudbalske utakmice, zabranite organizovan dolazak na fudbalske utakmice da ne bi pravili gužvu. Dejstvujte jedanput čestito i tvrdim da će za tri meseca sve da prestane. Strpajte ih u zatvor. Ali ovde ne postoji volja da se to uradi. I zato Ministarstvo mora da rešava problem huligana, umesto da se bavi omladinom.
ODGOVOR BRANKOVIĆA:
Gledate u mene i kažete Fudbalski savez Srbije kao najveći paradoks, zabraniti im da organizovano dođu na utakmice. Da li mislite da kad se nešto zabrani, da ne postoji? Da li mislite da posle zabrane gej parade da gej lobi ne postoji? Postoji. Da li mislite da ako se zabrani da dođu na utakmicu, da navijači ne postoje? Koliko puta ste čuli da se čak zabrane utakmice reprezentacije, ako se sećate prošle kvalifikacije, zabranjeno je prisustvo publike na utakmici protiv Azerbejdžana. Prva utakmica Srbije. Znači, bruka. Za nas naša nacionalna bruka. Prva utakmica Srbije zvanično u kvalifikacijama, mi smo zbog kazne, sećate se zbog utakmice protiv Bosne kada smo otišli kao Srbija i Crna Gora, prvu utakmicu igrali na praznoj Marakani u kvalifikacijama. I nama je najveći problem koliko su se Fudbalski savez Srbije, koliko su se klubovi Crvena zvezda i Partizan naplaćali kazni UEFA i FIFA. To su milioni. Nama najveći problem naprave naši ljudi u Briselu, u Minhenu, gde igramo napolju. Mi kontaktiramo sa svim našim ambasadama. Naša organizacija utakmice kad igramo na strani daleko je složenija. Iako mi nismo organizatori utakmice napolju, zbog naših navijača apelujemo na naše klubove, na ambasade, držimo sastanke, delimo letke, razgovaramo mesec dana unapred da ne prave problem. Iako su oni državljani Evropske unije, iako oni podležu zakonima Evropske unije, nama FIFA i UEFA ispostave račune. Mi plaćamo kazne zbog nereda na utakmici Belgija–Srbija u Briselu. Mi imamo taj problem.
Mnogo su bolje organizovane utakmice kod nas nego kad odemo napolje.
“Svesni toga da su cene prehrambenih proizvoda možda i najvažnija stavka kućnog budžeta i od izuzetnog značaja za održavanje životnog standarda građana, odlučili smo da upravo pred praznike, u novembru i decembru, ponudimo još povoljnije cene redovnog asortimana i tako pokažemo potrošačima da smo tu za njih u svim tržišnim okolnostima”
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
