U desetogodišnjem periodu izolacije zemlje, koji je prethodio demokratskim promenama, pravosuđe Srbije doživelo je nezapamćenu degradaciju. Sudovi su se punili predmetima, a praznili ljudima. Loš materijalni položaj i uslovi rada, marginalizacija pravosuđa, pogrešna kadrovska politika i pritisak na sudije učinili su da iz sudova ode oko 900 najvitalnijih sudija spremnih da se oprobaju u advokaturi i drugim pravničkim profesijama.
Sudovi su se teško kadrovski obnavljali. U sudove nisu hteli advokati. Za sudije su se birali pretežno mladi i neiskusni pravnici, često i nedovoljno obučeni, a poneke iskusnije sudije, apatične, suočene s nemaštinom i nezainteresovane, nisu bile spremne da učestvuju u njihovoj obuci. Sve je to dalo poražavajuće rezultate: neefikasno i nekvalitetno sudstvo s velikim brojem mladih sudija koje nisu u punoj meri mogle da se suoče sa ovim problemom i da se prema njemu adekvatno postave.
Posle demokratskih promena Vrhovni sud Srbije, kao najviši sud u Republici i najodgovorniji za stanje u pravosuđu, zajedno sa Društvom sudija sagledao je stanje kadrova u pravosuđu, opterećenost sudija, ogroman broj starih predmeta, dugo trajanje postupka i počeo da traži sistemska rešenja. Nama je bilo očigledno da tromo, apatično i neefikasno sudstvo ne može brzo da se promeni i dok su drugi takvo pravosuđe kritikovali, mi smo identifikovali problem, utvrdili uzroke i odlučili da učinimo sve da se stanje promeni. Postojao je i postoji, potpuno legitiman, pritisak javnosti da se uspostavi efikasno i kvalitetno pravosuđe, ali očekivanja javnosti da se stanje u pravosuđu brzo promeni, koja su podržavana bez pokrića, nisu bila realna. Mi smo znali da je edukacija jedan od najznačajnijih puteva poboljšanja stanja u pravosuđu, kao i da se rezultati neće pokazati odmah i brzo, ali da će ih nesumnjivo biti, a obaveza je pravosuđa da učini maksimalne napore da se u najkraćem mogućem roku dođe do toga.
Mlade sudije bez iskustva i s lošom pripremom trebalo je „brzo osposobiti“ u elementarnim znanjima, koja obezbeđuju efikasno vođenje postupka, a starije sudije s dužim sudijskim stažom trebalo je da dobiju podršku i pomoć u individualnim naporima da ovladaju novim znanjima i osveže stara.
Neke sudije, posebno starije, pokazivale su otpor smatrajući da imaju potrebno formalno obrazovanje i da im edukacija nije potrebna. Međutim, nama je bilo jasno da stagnacija u stručnom usavršavanju nameće potrebu stručnog usavršavanja, a dugogodišnja izolacija i odsustvo kontakata sa svetom, kao i nova pozicija naše zemlje, potrebu za upoznavanjem sa pravom Evropske unije i mehanizmima zaštite ljudskih prava po standardima Saveta Evrope i Ujedinjenih nacija, ali i za sticanjem opštih znanja, kao što su sudska etika, odnos prema medijima, poznavanje rada na računaru i učenje stranih jezika.
Ubrzo su otpori prestali, privrženost ovom projektu je postala opšta i nesumnjiva. Svi su prepoznali i priznali potrebu da je proces edukacije nužan, da treba da bude permanentan i da se institucionalizuje, osnivanjem Pravosudnog centra. Međutim, za osnivanje Centra bilo je potrebno vreme, iznalaženje adekvatnog načina osnivanja, osnivača, obezbeđenje sredstava za rad i prostora. Započeli smo sa lobiranjem domaćih i stranih vladinih i nevladinih organizacija, objašnjavali smo situaciju u kojoj se pravosuđe nalazi, ukazivali na prednosti i nužnost edukacije i na kraju, posle višemesečnih napora, osvojili poverenje i spremnost za pomoć za osnivanje Centra. Nesebičnu i ogromnu podršku i pomoć u ovim naporima pružili su pored Fonda za otvoreno društvo i ABA/CEELI, OEBS, Savet Evrope i druge domaće i strane vladine i nevladine organizacije.
Nesumnjivo je procenjeno da je nužno da se u Centru obučavaju i drugi zaposleni u sudovima, odnosno javnim tužilaštvima (referenti u pisarnicama, izvršni organi, službenici na overi ugovora, pozivari), lica koja su spoljni saradnici (veštaci, likvidacioni upravnici i tumači). Pošto je ceo ovaj proces, koji je vodio osnivanju Centra, dugo trajao, jer je pored ovih priprema pretpostavljao da se pronađu sredstva donatora bar za prve dve do tri godine rada, a potreba za osposobljavanjem mladih sudija i sticanjem novih znanja za sudije sa iskustvom bila je urgentna i nesumnjiva, i pre osnivanja centra za stručno usavršavanje započelo se sa treninzima, seminarima i radionicama, organizovanim od domaćih nevladinih i međunarodnih organizacija. Fond za otvoreno društvo pružio je veliku finansijsku pomoć u opremi i knjigama, u organizovanju studijskih putovanja, stručnih savetovanja i razmeni iskustava sa stranim sudijama i pravnim ekspertima, a Društvo sudija Srbije, ABA/CEELI u saradnji sa Vrhovnim sudom Srbije u oktobru 2001. godine organizovalo je programe „škole prava“ na kojima su učestvovale najeminentnije sudije viših sudova u Republici. Pilot-program „škole prava“ organizovan je za sudije koje su imale manje od tri godine sudijskog iskustva i to kao škole procesnog prava: krivičnog pod nazivom „Od krivične prijave do presude“ i parničnog „Od tužbe do presude“. Prvih pet škola je do januara 2001. godine organizovano u okružnim sudovima u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Zaječaru. Pohađale su ih 143 mlade sudije a predavači, iako iskusne sudije, prethodno su prošle „trening za trenere“ organizovan takođe od ABA/CEELI.
Zbog velikog interesovanja ne samo sudija nego i stručnih saradnika ovaj pilot-projekat je u 2002. godini razvijen na još 20 škola, koje je u prvoj polovini te godine pohađalo gotovo 500 polaznika. Uz veliko razumevanje, pomoć i saradnju u obezbeđivanju uslova za osnivanje Pravosudnog centra od strane Ministarstva pravde Republike Srbije Centar je osnovan.
Osnivanjem Centra stručno usavršavanje postalo je pravo svakog sudije, ali je i obaveza stručnog usavršavanja uslov za odgovorno obavljanje sudijske funkcije. Stručno usavršavanje je permanentno i besplatno. Ugovorom koji je zaključen u decembru 2001. godine između Republike Srbije, koju zastupa Vlada Republike Srbije preko Ministarstva pravde, i Društva sudija Srbije sredstva za osnivanje i početak rada Centra obezbedili su osnivači: Vlada Republike Srbije obezbedila je poslovni prostor za obavljanje delatnosti Centra, a Društvo sudija Srbije kao osnivač uložilo je simboličnih 1.500.000 dinara. Sredstva za rad Centra u trajanju od tri godine obezbedili su strani donatori: vlade Kraljevine Holandije i Švedske, kojima administrira Program za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP).
