Javni servis i obrazovanje građana

Šire gledano, sve što emituje medijski javni servis, služi obrazovanju – od dnevnh vesti, preko obrazovnih emisija, dokumentarnog, filmskog i dramskog programa, do direktnog prenosa nekog dešavanja važnog za ceo svet. Zato se uloga javnog servisa u obrazovanju građana može posmatrati u dva nivoa: školski program, obrazovni, koji je zbog pandemije i nastave na daljinu poslednje godine u prvom planu, i oblikovanje i povećavanje javnog znanja, poučavanje svih generacija.

Učesnici drugog okruglog stola s temom „Javni servis i obrazovanje“ bili su: dr Aleksandar Baucal, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu; dr Srđan Verbić, profesor Fakulteta za ekonomiju i finansije u Beogradu; dr Refik Šećibović, profesor Visoke škole za turizam i menadžment u Konjicu, Bosna i Hercegovina; i Vigor Majić iz Istraživačke stanice Petnica.

Iako, po mišljenju profesora Srđana Verbića, javni servis „ne treba da glumi zamenu za školu“, mora da ima „ne važnu, nego ulogu koja je za mnoge presudna zato što treba da promoviše ciljeve obrazovanja. Da govori o vrednostima. Da gaji prave vrednosti. Da inspiriše. Da razvija stavove, i kod učenika i kod roditelja. To ne mogu da rade komercijalne televizije. Potreban nam je javni servis koji će voditi računa da se, ako treba, hiljadu puta ponovi ono što je prava vrednost.“

NEMA DIJALOGA

Svi mediji koji koriste nacionalnu frekvenciju, a to je javno dobro, trebalo bi da obavljaju određene društvene funkcije, a naročito javni servis jer ga građani dodatno finansiraju, smatra profesor Aleksandar Baucal. Jedna od njih je da mi kao društvo bolje razumemo probleme sa kojima se suočavamo, i da mi kao pojedinci bolje razumemo svet u kojem živimo. U oba ta slučaja je dijalog, razmatranje različitih perspektiva. „Na programima RTS-a i drugih televizijskih programa uglavnom dobijate informaciju u kojoj prvo što saznate jeste kako se neka institucija (npr. ministarstvo ili predsednik) osećaju spram neke odluke, a ne dobijate informaciju o toj odluci, niti dobijate informaciju šta su alternative; šta su dobre a šta loše strane te odluke. Dakle, vi kao građanin ste u pasivnoj poziciji da vas neko obavesti kako se neko ko se smatra važnim oseća spram toga. U tom smislu to je daleko od onoga šta bi jedan javni servis trebalo da radi, a posebno je daleko od potreba društva. Slažemo se da RTS ne može biti zamena za obrazovni sistem, ali može biti važna dopuna. Pogotovu u današnje vreme kada je obrazovanje nešto što se dešava celog života. U tom smislu javni servis ima ozbiljnu obrazovnu funkciju. A mislim da to ne radi dovoljno dobro.“

Profesor Refik Šećibović je ocenio da bi programi trebalo da podstiču ideju učenja, ideju standarda u obrazovanju, i podsetio na TV seriju iz 1969. godine TV bukvar sa Mirom Stupicom. „To je emisija o obrazovanju odraslih sa idejom opismenjavanja stanovništva. Urađena je na takav način da su je gledali i odrasli i mlađi ljudi. Imali ste jedan prodor koji je pokazao zašto je potrebno učenje.“ Profesor Šećibović smatra da je baš danas, zbog naleta digitalizacije, potreba za javnim servisom veća nego ranije „zato što digitalizacija još uvijek ne može da dostigne standarde koje može javni servis sa profesionalnim ekipama“. Ocenio je da se javni servis BiH u oblasti obrazovanja „pridržava mnogo tvrđeg sadržaja u poređenju sa srpskim, zbog toga što u BiH žive različite nacionalne zajednice. Na primjer, serija emisija Nenada Veličkovića o udžbenicima u BiH završila je na Jutjubu. Vrlo je slabo prošla kod javnih emitera. Zašto? Zato što je imala indikativan odnos prema vlasti, indirektno je pokazala slabost sistema.“

NEISKORIŠĆENA PRILIKA

Vigor Majić je ocenio da je iskustvo prošle godine pokazalo kolika je moć televizije jer „nije škola obrazovala ljude da veruju u antivakserske izmišljotine i u ravnu Zemlju, nego su to popularni mediji a dobrim delom i televizija. Jutros sam gledao na jednom kanalu sa nacionalnom frekvencijom razgovor sa gospođom srpskog porekla koja je učestvovala u Nasinom programu spuštanja sonde na Mars, a sagovornik u studiju je bila osoba koja je sebe kitila doktorskim titulama i koja je rekla otprilike: ‘Da, da, na Marsu je ranije živela visoko razvijena civilizacija koja je potom emigrirala na Veneru.’ Niko nije prokomentarisao. I vi kao posledicu toga imate nekoliko desetina hiljada ljudi koji će to prihvatiti kao činjenicu. To je možda smešno, ali priče o vakcinama kroz koje se plasiraju pseudonaučne, a vrlo često i veoma opasne poruke, su nešto potpuno drugo.“ Prošle godine javnim servisima je povereno da urade spektar školskih emisija zbog onlajn nastave. Vigor Majić kaže da je „to urađeno jako loše, totalno netelevizično. To su bili prenosi časova prosečnih nastavnika iz učionice u kojoj stoji uključena kamera. Nisu iskorišćene moći koje ima televizija. Očekivao sam da će državna televizija učiniti nešto da pokaže inventivnost da bi te programe učinila kvalitetnim. Jer, nisu nama oni potrebni samo tokom epidemije kovida, nego kao zbirka nastavnih sredstava za decu koja su bilo kad onemogućena da idu u školu. To je blago koje bi Ministarstvo trebalo da prepozna.“

Profesor Verbić smatra da je, osim kvaliteta, neophodno prilagođavanje ciljnoj grupi. „Bitno je da deca žele da gledaju, oni sada ne žele da gledaju televiziju. Pogotovo ako na špici piše ‘obrazovni program’. Nije poenta da javni servis bude zamena za školu. Mnogo je važnije da se otvori taj kanal da mi kao konzumenti budemo inspirisani. Ako se setimo nekadašnjih emisija, Opstanak ili Botaničar, nivo naučnih informacija i podataka su zapravo nebitni. Mnogo je bitnije što je Dejvid Belami u toj emisiji inspirisao mnoge generacije i podstakao ih da se time u nekom kapacitetu bave. Promenio je estetski stav ljudi.“ Profesor Verbić je istakao da su najvažnija ciljna grupa odrasli. „Zamislite koliko ima važnih tema o kojima odrasli ljudi ne znaju ama baš ništa. Na primer, državna matura. Šta odrasli znaju o tome? Samo ono što su čuli od drugih roditelja ili pročitali na nekoj Fejsbuk stranici. Ili šta znaju o inkluziji? Ili reč – kvalifikacija. Danas više ne obrazujemo za zanimanja nego za kvalifikacije. Koliko odraslih zna da uopšte postoji ta promena? A da ne pričamo o karijernim izborima. Neko bi trebalo da posavetuje nekoga šta da radi sa karijerom. Mi nemamo tu vrstu pravovremenog kvalitetnog informisanja i obrazovanja pa donosimo odluke na osnovu netačnih ili poluinformacija.“

PRIMER ESTONIJE

Kao argument da temu obrazovanja treba učiniti prijemčivom, profesor Refik Šećibović je naveo legendarnu scenu iz serije Kamiondžije „kad Pavle Vujisić i Čkalja idu u školu. To je postao jedan od najpregledanijih klipova na Jutjubu. Estonija u svojoj strategiji obrazovanja kaže ‘Učenje je stil života’, njima je javni servis dio koji će imati i ponudu obrazovanja i informacije o obrazovanju. Novac nije opravdanje zašto nemate obrazovanje na javnom servisu. Ako ne možete odvojiti novac kako bi javni servis postao gledan, onda vi ne možete da stvorite javnu sferu, i u ozbiljnom ste problemu.“

Do obrazovni programi mogu da budu komercijalni, podsetio je Vigor Majić primerima Slagalice i Kviskoteke. „To su bili relativno jednostavni programi sa ogromnom gledanošću, sa nesumnjivim obrazovnim efektima, i komercijalno atraktivni. Ne prekida se reklamama ali pre i nakon Slagalice imate reklamne blokove za koje postoji bitka oglašivača. Možda čak i sve teme iz obrazovanja bi mogle da se predstave na atraktivan i lak način. I još nešto: javni servis mora imati hrabrosti i organizacionu mogućnost da samostalno reaguje čim se oseti potreba za javnim edukativnim delovanjem kao što je bila korona. Nije trebalo čekati leto i jesen već je trebalo u januaru napraviti emisiju o virusnim infekcijama. Nedostaje hrabrosti da se napravi adekvatan sadržaj koji će lepo, objektivno i atraktivno razjasniti svima. Mislim da tu da te stvari mogu biti i te kako komercijalne.“

Rijaliti šou je svima nama verovatno primer nečeg negativnog, ali postoji i rijaliti šou edukativnog karaktera, rekao je profesor Baucal, i naveo primer britanskih emisija, „format sličan dokumentarnom rijaliti šou-programu, u kome sa decom razgovaraju stručnjaci o vaspitanju i obrazovanju. Zašto je to sve ovako kod nas? Iskoristiću onaj izlizani termin ‘nedostatak političke volje’. Zapravo, mislim da kod nas nedostaje volja da se uradi nešto bolje. Ne mislim da je problem ni finansijski ni kreativni, već politička volja.“

Kao dobro rešenje obrazovne funkcije javnog servisa, profesor Verbić je naveo seriju S Tamarom u akciji, emisiju o dobrim delima, o humanosti i prijateljstvu, o nasleđu, o novim počecima. „To je vrlo gledana emisija, i mislim da je njen format primer da obrazovni program ne mora nužno da bude težak i nezanimljiv. Treba se prilagoditi vremenu i ciljnoj grupi, a to ne bi trebalo da je nemoguće.“