Dobro je prisetiti se da danas u svetu postoji preko milijardu muslimana. Značajno je da preko 10.000.000 živi na Zapadu, otprilike podjednako i u SAD i u Evropi. Postoji oko 50 muslimanskih nacija; broj se povećao sa šest odnedavno nezavisnih sovjetskih republika.
Tokom sledećih decenija planeta će nastaviti da se skuplja tempom od kojeg zastaje dah usled brzih tehnoloških promena u medijima, transportu, komunikacijama i tako dalje. Zato je jasno da će nekoliko konkretnih primena biti mnogo vrednije nego pomoć u povećanom razumevanju između islama i zapada, uz stav koji bi olakšao napetost između njih. Konfrontacija nije ni nužna ni poželjna, osim toga, postoji mnogo toga zajedničkog, kako u idejama, tako i ljudskim društvima. To bi trebalo sve više istraživati. Treba da budemo sposobni da vidimo drugog i da kažemo „razumemo da si različit, ali takođe razumemo i tu razliku“.
Uprkos mnogim površnim razlikama, dublje i postojanije vrednosti su slične: respekt prema znanju, pravdi, saosećanje prema manje privilegovanima, prema zdravom porodičnom životu, potreba da se poboljša sada i ovde. Ovo poslednje je veoma značajno. Islam, za razliku od drugih religija, ne odbacuje svet. Muslimanski ideal pronalazi ravnotežu između stvari sveta (dunya) i ideja religije (dyn); dobar musliman učestvuje i u jednom i u drugom. To uveliko objašnjava moć i popularnost islama u današnjem svetu.
Iako postoji izvorna želja Zapada da razume islam, ljudi imaju problem da ga shvate, možda zbog obostranih neprijateljskih iskustava poslednjih 1000 godina. Lažne slike i ideje su na taj način ovekovečene. Na primer, skoro da nije uzdrmano verovanje da se muslimani loše odnose prema svojim ženama i da muslimanski sveštenici – u vidu mula – tiranišu muslimansko društvo. Pokazaćemo da ove predrasude nisu tačne. Štaviše, Evropljani će instinktivno ukazati na srednji vek prisećajući se duge i mučne borbe za oslobođenje od dominacije crkve. Konfrontirajući slike koje su sami stvorili i nametnuli muslimanima, oni gledaju na vlastitu istoriju. Da bi uvažavao islam, Zapad mora da se usaglasi s vlastitom prošlošću. To je od ključnog značaja ne samo za izgradnju mostova prema otuđenom drugom nego i da bi se proterali duhovi iznutra.
Muslimani se žale da ih je Zapad dvaput kolonizovao: politički, u prošlom veku, i potom kulturno, u ovom stoleću. Ali Evropa, takođe, ima svoje sećanje na islamska osvajanja u prvim vekovima nakon islama. Španija i Sicilija su vekovima bile pod muslimanskom dominacijom, a muslimanske vojske koje su nameravale da osvoje Francusku zaustavio je Šarl Martel (Charles Martel) u XVIII veku. Beč je dvaput bio skoro osvojen, drugi pokušaj je učinjen u XVII veku. Vreme je, dakle, da se zaustavi zbrajanje poena jednih protiv drugih i da se započne s traženjem nove realnosti i budućnosti.
Pre samo nekoliko decenija činilo se mogućim da islam i Zapad budu smešteni u različite geografske oblasti; zaista, izgledalo je da su predodređeni da žive na različitim kontinentima. Ovo više nije istina. Tokom osamdesetih, postali smo svesni koliko je, zapravo, savremeni svet međusobno povezan i isprepletan. Ne samo da milioni muslimana žive u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama već na hiljade ljudi sa Zapada radi u muslimanskim zemljama. Osim toga, postoje velike muslimanske grupe poput onih u bivšoj Jugoslaviji, koje su Evropljani po rasi, kulturi i lokaciji. Štaviše, naučnici i studenti, diplomate i političari, ekonomisti i preduzimljivi ljudi i dalje putuju i kreću se od jednih do drugih. U svakom slučaju, video, televizija, faks, internet i satelitske komunikacije uveravaju da svako na ovoj planeti ima pristup zajedničkim idejama i programima tako da više nije moguće izolovati jedno od drugog.
Iako se čini da su zapadne ideologije uglavnom ukorenjene u viziji sekularnog i demokratskog sveta, uređenog tako da zadovolji materijalne potrebe, pri čemu je islamski svet motivisan pre svega religijskim uverenjima, slika u praksi nije tako jednostavna i jasna. Ona je zbrkana elementima i jedne i druge filozofije na obe strane. Mnogi koji žive u sekularnim materijalističkim društvima, otvoreno ih osporavaju; mnogi gledaju unazad, u tradicionalna verovanja i traže odgovore u religiji ili u etničkom poreklu ili plemenskoj grupi. Slično tome, mnogi od onih koji žive u muslimanskim društvima iskazuju samo puku naklonost pojmovima pobožnosti i vere, često zabašurujući meterijalističku pohlepu religijskom retorikom.
U Zalivskom ratu 1991. godine videli smo na koji način Amerika pokušava da zadrži globalnu hegemoniju, da osigura kontinuirano snabdevanje naftom da bi održala, materijalistički životni stil Zapada pri čemu ne preza ni od toga da pokaže ko je gazda ili, kako to američki vojnici kažu, „ko će koga da ispraši po zadnjici“. Za mnoge Arape koji su pružili otpor Sadamu Huseinu (Saddam Hussein) i njegovoj politici, njihova paradoksalna podrška Iranu bila je gest pobune protiv Zapada. Ono što je otpočelo kao nepopularna invazija, kod većih suseda završilo se velikim procesijama u Maroku, Egiptu, Jordanu, Pakistanu i čak Indiji, kao podrška Sadamu. Na neki način, njegovo stajanje uz Zapad otvorilo je duboke rezervoare resentimana u mnogim delovima Afrike i Azije. Oni ljudi koji se još uvek drže tradicije i religijskih verovanja bili su u depresiji zbog razvoja sveta, za šta su krivili Zapad. Podrška Sadamu je dopuštala da izraze gađenje i bes prema silama za koje su osećali da ih zatvaraju, ali koje nisu uspevali do kraja da razumeju ili kontrolišu. Njihova podrška je imala malo veze s merilima Sadama i njegove politike – ti isti muslimani su i jedno i drugo osudili pre rata.
Kasnije, te iste godine, mnogi muslimani, s računima u Kreditnoj banci i Međunarodnoj komercijalnoj banci (BCCI), bili su finansijski uništeni njihovim propadanjem. Pa ipak, širom muslimanskog sveta postojala je percepcija da su neprijateljski nastrojeni medijski napadi na BCCI bili motivisani mržnjom prema muslimanima. Fetva Ajatolaha Homeinija (Ayatollah Khomeini), koja osuđuje Salmana Ruždija (Salman Rushdie) na smrt 1989. godine, učinila je da ovi napadi proključaju. Zaista, zapadni komentatori su slobodno govorili o „zločinačkoj kulturi“.
Konfrontacija između islama i Zapada se u muslimanskom svetu većinom vidi kao direktan sukob pohlepe i vere, između načina života koji ohrabruje anarhiju i nasilje i takvog koji ističe ravnotežu i red. Ipak, ove slike su potpuno obrnute sa zapadnog stanovišta, koje ima tendenciju da muslimane vidi kao izvor nasilja i anarhije i kao pretnju stabilnom i prosperitetnom Zapadu. To je u potpunosti zbrkan svet, ali možda možemo da se nadamo da ćemo mu, pojednostavljivanjem poteškoća i složenosti, dati neki smisao.
Pronalaženje ključa za otvaranje muslimanskog društva
Islamska tradicija ima korene u mišljenju i raspravljanju, to je tradicija koja ide do samog Proroka. Istorija islama je istorija ideja i njihove moći da aficiraju ljudsko delovanje. Danas postoji opseg teorija i trendova koji oblikuju intelektualni prtljag koji se suprotstavlja mladima na kraju veka. Mnoge od njih su prolazne i predstavljaju modu koja se pojavljuje i nestaje s različitim generacijama.
Kada se islam prvi put pojavio, došao je s velikom idejom. Ona se sastojala u tome da možete verovati u božansko a da se ipak živi ovde i sada; ovo se ogledalo u glavnim principima ravnoteže (adl) i saosećanja (ihsan) u svim sferama života. Danas su, u oštrom kontrastu, muslimani često zaglavljeni u malim idejama. Neki su zatvoreni u bitke koje se biju oko političkih partija, drugi u konflikte koji se odnose na etnički identitet. Ideja jednog integrisanog jedinstva koja objašnjava kosmos svedena je na pojam klana i linearnosti; od kosmosa do sela može da se napravi dramatičan skok i osvetli dilema savremenih muslimana.
Iako islam naglašava ravnotežu i red, mnoga muslimanska društva pokazuju znake unutrašnjih borbi i sukoba. Problemi nisu islamski, nego češće plemenski ili etnički. Mnoga društva bila su svedoci loma zakona i poretka kad su ljudi gubili veru u administrativne i političke sisteme. Ova društva su se povlačila od islamskog ideala utemeljenog na Kuranu i životu proroka. Ovo im ne pomaže, već dalje pogoršava situaciju budući da su muslimani uvek svesni koliko su daleko od ideala. Tako da je, što se više udaljavaju, nezadovoljstvo u društvu veće i jača je potreba da se vrate nazad. Međutim, iako su muslimansko društvo i islam spojeni u idealu, u realnosti mnogi muslimani ne žive po tom idealu. To je pokušaj da se živi što je više moguće u skladu s običajima i zakonima islama koji obezbeđuje jednu od ključnih dinamika muslimanskog društva.
Pokušavam, dakle, da objasnim proces koji se odvija među muslimanima, a ne da sačuvam njihovu reputaciju. Dakle, ukoliko muž zlostavlja ženu, ili ako je politička figura korumpirana, ili religijska figura licemerna, ne mogu da opravdam njihova delovanja prosto na račun toga što su muslimani. Samo muslimanstvo, etiketa musliman, nije garancija dobrog ponašanja. To je ono što nam govori Kuran – da je svaka individua odgovorna za svoje delovanje.
Ovaj jednostavan model društva trebalo bi da nam pomogne da razumemo događaje u čitavom muslimanskom svetu. Od Alžira do Pakistana očigledne su slične napetosti u društvu. Oni koji saosećaju s islamom hoće da im se pruži šansa da objasne i primene svoju viziju društva. Naglašavaju da ono što postoji nije islamsko i očito nije uspelo da završi svoj deo posla. Oni ukazuju na anarhiju, korupciju, nepotizam i opšte nezadovoljstvo među ljudima.
Islam neprestano ukazuje na međusobnu povezanost svega, na jedinstvo kosmosa. U ovom kontekstu je pojam tauhid ili jednosti boga i jedinstva postojanja koje ono ogleda toliko ključan za razumevanje muslimanskog svetonazora. Kuran neprestano naglašava da moramo da koračamo meko po zemlji i da smo najamnici, a ne posednici zemlje; ovde smo samo kratko. Ovaj smisao prolaznosti stvara ne samo poniznost već i znanje o tome da za sobom moramo da ostavimo stvari, ako ne u boljem, onda sigurno ne u gorem stanju nego što smo ih zatekli. Nalog Kurana da se gleda u zvezde i čudi, da se gleda u različite narode i rase i čudi, da se zadobija znanje i čudi, po sebi je čudesan. On budi suštinski duh ljudskosti u suočavanju s izazovima postojanja.
Neki zapadni proučavaoci islama govore o mnogo islama, o „marokanskom islamu“, „indijskom islamu“ i tako dalje. To je netačno i navodi na pogrešan put. Postoji samo jedan islam. U čitavom svetu muslimani prihvataju da su njegovi koreni u Kuranu i suni (sunnah), životu proroka. Oni zajedno ukazuju na šerijat (shariah), put islama. Međutim, kultura, istorija i ekologija izvršile su uticaj na to kako muslimani žive svoje živote.
Dobro je prisetiti se da islam nije samo uzrok razvoja islamske civilizacije već je takođe omogućio da se ukoreni i razvije evropska renesansa. Vreme kada je islam bio najčvršće uspostavljen, bilo je, takođe, vreme kada su umetnost, kultura i književnost procvetale, bilo u Španiji ili, kasnije, pod Otomanima, Safidima ili Mulama. Hrišćanska Evropa je bila zatvorena u mrak sve dok islam nije došao na Iberijsko poluostrvo. Vekovima je islam fed grčke, sanskritske i kineske ideje u Evropu. Polako i stabilno Evropa je počela da usvaja ove ideje. Engleska, francuska, nemačka i italijanska društva su počela da istražuju književnost i umetnost iz nove perspektive; tako je posejano seme renesanse.
Ipak, vekovima kasnije, Holivud, jedan od najmoćnijih tvoraca slika, rečito je stvorio rane slike orijenta i muslimana (jedno i drugo su izjednačavani). Polugoli fakiri koji leže na krevetima od eksera, trikovi s konopcem i magični tepisi koji se opiru gravitaciji opisali su misteriozni, nedovoljno shvaćeni orijent. Bilo da su ove ove slike povezivane s orijentom ili ne, one su neodređeno asocirale na islam (Holivud nikada nije bio poseban u pogledu antropološke tačnosti), prenosile su poruku o tome da su na neki način ljudi orijenta drugačiji od drugih ljudskih bića, da su imali neke tajne moći koje nisu bile dostupne Zapadu. Očito je da ekseri buše kožu i da gravitacija ima istu silu za Amerikance kao i za Indijce. Ono što ljude čini drugačijim jeste način na koji ih civilizacija u kojoj žive osuđuje da odgovore realnosti. Budući da nisu bili sposobni da se odupru prirodi i gravitacji, muslimansko može izvesno da izrazi razumevanje realnosti preko islamskih koncepata koji deluju čudno, misteriozno i čak preteće za Zapad.
Kako su onda muslimani različiti? Odgovor je da nisu. Ono što je različito je naglasak koji svaka kultura stavlja na univerzalne aspekte života. U islamu se naglašava da život mora da bude uravnotežen; da osoba mora da se moli, ali takođe da nađe vremena za porodicu; da se mora jesti umereno i da se mora vežbati; da su lična higijena i čistoća nužni; da je seks prirodan, ali da bi ga trebalo svesti na zakonske okvire braka; i tako dalje.
Dakle, islam se ne tiče samo anđela i božanskih otkrića. Kao teologija, on generiše osobene društvene prakse u kulturi, manirima, ishrani i jeziku, i u pogledu toga islam je takođe i sociologija. Izreke proroka ohrabruju muslimane da jedni druge toplo prigrle, da izbegavaju trač i klevete, da prihvataju pozive da jedni druge posete, da paze na one koji su bolesni, da se pridruže na sahranama. One se takođe tiču toga da deca treba da poštuju roditelje, da roditelji treba da daju ljubav i emocije deci. Islam ohrabruje društveno delovanje, smisao za zajednicu, smisao pripadnosti, smisao mesta. On objašnjava značajnu elastičnost muslimanskih zajednica u padovima i usponima istorije i njihovo menjanje situacija u različitim nemuslimanskim društvima. Islam je čitava civilizacija; on je filozofija života.
Sve ovo, naravno, ne znači da svaki musliman ima karakter sveca koji nikada ne pomišlja na loša dela. Muslimani imaju iste nagone i želje kao i ljudi bilo gde drugde. Ali kad naruše islamske zakone i običaje, oni se više ne ponašaju u skladu sa islamom.
Islamski običaji su uveliko proistekli iz pet stubova utemeljenih u Kuranu i životu proroka. To uključuje kulturu, ishranu, odevanje, jezik i različite aspekte ponašanja. Adab je to što određuje muslimana: može se biti loš musliman s ortodoksnog stanovišta pa ipak dobar zbog adaba, i obratno. Preobraćenik u islam može da ovlada arapskim i da bude ortodoksni musliman a da ipak bude slab u adabu.
Neophodno je da nemuslimani imaju uvid u muslimansku praksu, da pri tom ne kažu „kako egzotično“, već da uvide i kažu „da, mi to ne činimo, ali uvažavamo razloge zbog kojih vi to činite’.
Pogrešno razumevanje muslimana
Postoji nekoliko suštinskih termina proizašlih iz islama koje je potrebno objasniti. Neki imaju koren u islamu i autentični su u svojoj upotrebi. Drugi su slobodno upotrebljavani u zapadnim medijima, često netačno. Budući da ćemo preko njih preći na sledećim stranicama, bilo bi korisno da se s njima upoznamo.
Koncept ume (ummah), zajednice ili bratstva, može biti neopipljiv, čak amorfan, ali je veoma moćan. On dopušta da se ideje nose preko nacionalnih granica i može da proizvede emocije gde god muslimani žive. Pojam ume je to što povlači odgovor kada muslimani vide ili čuju da drugi muslimani poriču svoja prava ili da se nad njima vrši brutalna represija kada ih izglasavaju.
Drugi koncept koji je naširoko poznat, ali je obično netačno primenjen je džihad (jihad). Koncept je u zapadnoj literaturi i upotrebi došao do značenja ideje o svetom ratu ili muslimanskom fanatizmu. U stvari, džihad znači borba, a postoje različiti vidovi te borbe; fizičko suprotstavljanje je samo jedan od njih. Sveti prorok je identifikovan s najvećim džihadom kao borbom za prevladavanje strasti i instinkata. Stoga je to mnogo sofisticiraniji i kompleksniji koncept nego što je predstavljen u medijima.
Fetva je još jedna islamska reč koja je postala tekuća na Zapadu zbog njenog objavljivanja protiv Salmana Ruždija, autora Satanskih stihova (1988). Termin prosto znači formalno mišljenje ili odluku sa stanovišta islamskog zakona. Fetvu može da izrekne bilo koji religijski vođa na različite teme. Ona nema status zakona i, zaista, mora da se ratifikuje u odgovarajućem sudu ukoliko hoće da zadobije zakonski status. Njen autoritet je, takođe, uopšteno sveden na kulturne ili geografske granice u okviru kojih muslimansko božansko koje iskazuje fetvu funkcioniše.*
Na Zapadu se na islam gleda kao na evangelističku religiju, koja hoće da proširi poruku i ohrabri konverzaciju. To je tačno. Muslimani pokazuju puno entuzijazma u pogledu dave, poziva na islam. Davu obično ne iznosi vlada, već privatne organizacije, vrednim radom i posvećenošću naučnika i običnih ljudi. Konverzacija je zasnovana na zakonskom ključu i običnoj svakodnevnoj aktivnosti. One se obično izvode u lokalnoj moski, a izvodi ih lokalni imam. Muslimanska konverzacija je jednostavna stvar. Ona počiva na objavljivanju vere – šahade. Kada je osoba jednom postala musliman, drugi aspekti muslimanskog života moraju se negovati. Ali to u velikoj meri zavisi od entuzijazma muslimana. On ili ona moraju zadobiti informacije koje su dostupne u lokalnoj moski i preko uslužnih i posvećenih muslimana.
Postoji, takođe, zbrka u pogledu muslimanskih titula – mula, šeik, imam, ajatolah – koje se često upotrebljavaju tako što jedna zamenjuje drugu. Iako se sve odnose na religijsku figuru, ulema (od alim ili učeni), pravi njihovu gradaciju i razliku među njima. Mula (mnogo uvaženiji termini su maulvi ili maulana) na čelu je lokalne moske i često decu podučava Kuranu i molitvama. Šejh ima viši status i više znanja. Imam je starija figura često na čelu velike moske. Titula imama se takođe daje visokouvaženim duhovnim figurama, direktnim naslednicima proroka koji su temelj 12 imamovih šizmi i koje preovlađuje u Iranu. Ajatolah, što znači „znak od Boga“, najviša je kategorija alima u šijatskom islamu. Iz redova ajtolaha se biraju ajatolasi al-uzma, veliki ajatolasi (pozicija koju je držao Homeini; ona objašnjava ogromno poštovanje koje je imao). Pir i faqir su termini koje koristi sufi; prvo je gospodar, drugo molilac koji je siromašan. Vali (Wali) je sufijski svetac. Kalifa (Caliph), sultan i šah su ekvivalenti kralja i vladaoca. Kalifa je izvorno naslednik proroka i stoga takođe religijska figura. među muslimanima u južnoj Aziji, šah može, takođe, da znači i naslednik proroka.
Zapadni tumači često upotrebljavaju – ili pogrešno upotrebljavaju – termine uzete iz hrišćanstva i primenjuju ih na islam. Jedan od onih koji je najčešće upotrebljavaju je termin fundamentalizam. Kao što znamo, njegova izvorna primena je ta da označava nekoga ko veruje u fundamente religije, to znači u Bibliju. U tom smislu svaki musliman je fundamentalista, verujući u Kuran i Proroka. Međutim, način koji se koristi u medijima, da označi fanatike ili ekstremiste, ne rasvetljava niti muslimansku misao niti muslimansko društvo. U hrišćanskom kontekstu on je koristan termin; u muslimanskom kontekstu on prosto stvara zbrku budući da po definicji svaki musliman veruje u fundamente islama. Ali čak se i muslimani razlikuju po svojim idejama u pogledu toga kako i u kojoj meri da primene islamske ideje na moderan svet. Ove razlike se primećuju od jednog vremena do drugog, od jedne zemlje do druge, uistinu, od jedne individue do druge. Pa ipak će na zapadnim medijima muslimanu, čak samo i kada govori o islamu, brzo biti prilepljena etiketa fundamentaliste.
