Prvo, da se zahvalim u ime Fudbalskog saveza, u ime predsednika Tomislava Karadžića koji se izvinio, i rekao mi je da je odsutan, u Budimpešti je na sastanku sa gospodinom Blaterom. Inače, bilo je planirano da on bude ovde. Prenosim vam njegove pozdrave, šalje me kao predstavnika Fudbalskog saveza Srbije, kao čoveka koji je direktno odgovoran za organizaciju same utakmice. Ja sam se nominovao za ovu priču i kao bivši novinar i kao čovek koji je petnaest godina bio na čelu gotovo svih dnevnih listova, na čelu sportskih rubrika, na kraju krajeva i kao navijač i kao momak koji je svojevremeno igrao fudbal, koji će do kraja života tražiti fudbal i koji jednostavno voli tu igru i uopšte sport u celini.
Dakle, hvala i „Vremenu“ i Fondaciji za ovih sedam i sedam i sedam i ko zna još koliko minuta, meseci i godina zbog teme o kojoj ćemo pričati, jer ova tema je, čini mi se, neiscrpna i čini mi se da je nikad nećemo dovesti do idealne varijante, do samog kraja, ali do nekih podnošljivih granica trebalo bi da stignemo što pre.
Sa aspekta Fudbalskog saveza Srbije, zapravo sa pozicije na kojoj sam u Fudbalskom savezu Srbije gledam to profesionalno, ali i kao čovek koji ima decu. Taj problem svakako treba da bude kompleksniji, zapravo on to i jeste jer se svodi na naše roditeljstvo i na brigu o deci i na navijače, na našu sportsku pripadnost i na našu pripadnost ovoj naciji. Dakle, kompleksno pitanje. Znači, nije samo u pitanju nasilje u sportu, nego nasilje svake vrste, a kroz sport se pokazuje, jer je sport taj gde dolaze mladi ljudi, gde su upereni reflektori i gde se to, čini mi se, najlakše pokazuje u onom tamnom, negativnom smislu.
Dakle, problem nasilja je generalno problem. Ovo je segment sporta koji mi gledamo kroz sport. I ja, recimo, imam to skromno mišljenje da je ovo suštinski problem nasilja, a da ga mi samo istražujemo iz ugla sporta. To nije problem nasilja u sportu.
Naravno, ova priča traje decenijama. Ja bih bio slobodan da se vratim u devedesete godine, kada je ta priča krenula iz jednog povoja u svoj onoj nesreći i patnji kojoj smo bili izloženi i rezultirala je ovako kako se pokazuje i danas, samo u nekom drugačijem obliku devedesetih godina. Mislim da je ovo trag kočenja ovih prošlih vremena i mislim da svi zajedno treba da zaustavimo taj tanker koji je teško pokrenuti. Pokrenuli su ga mnogi i mnogi pre nas, a mislim da ga je još teže zaustaviti.
Fenomen navijač – mnoge moje kolege novinari brkaju termine. Navijač je jedno časno zanimanje. Nije zanimanje ali nažalost kod nas je postalo i zanimanje. Dakle, ima ljudi koji žive od toga. Ali to je jedan divan naziv za čoveka koji voli fudbal, košarku, rukomet i sve one sportove. Mi ga često brkamo sa huliganima. Huligani su ljudi koji prave nerede i u rođenom stanu i na ulici i na stadionu i u samoposluzi, u svom privatnom životu, u tuđim životima. Dakle, nemaju mnogo veze sa sportom. Samo bih molio negde da se uvek razgraniči – navijač, da napravimo fenomen tog navijača. Dakle, mi koji organizujemo utakmicu najbolje znamo da dolaze ljudi, da i poslednji dinar svoje penzije daju da bi došli na utakmicu. To su pravi navijači. Mislim da su to pravi sportski heroji. Fudbalski savez čak ima listu tih ljudi koji stalno, svakodnevno dolaze na utakmice, svakonedeljno, koji prate reprezentaciju u stopu. I znate šta, lako je organizovati utakmicu protiv Francuske. Mi nemamo problem da prodamo karte. Čak imamo problem da preko vas objasnimo narodu zašto svih deset miliona Srba ne može da stane na Zvezdin stadion od pedeset hiljada mesta. A sećate se utakmice protiv Poljske i sećate se utakmice protiv Kazahstana kad je bilo trista ljudi po snegu.
Ministarka kaže da je bila. Mi znamo da je ona istinski navijač i da u srcu nosi taj sportski gen u sebi, i ona i porodica. Bilo je hladno – to nije objašnjenje za istinske navijače. Mislim, to su zaista heroji koji su došli, pored loših rezultata reprezentacije koji su stali uz svoju zemlju. E, da je takvih više, ne bi bilo ove priče. I onda se pojavi jedna Francuska, jedna Rumunija, i onda svi žele da idu na utakmicu, da stave damske šešire kao na hipodromu i da dođu da bodre reprezentaciju. Fudbal ih ne interesuje, pretpostavljam. Na sreću, to je mali broj ljudi.
Hoću da kažem da se fudbal i sport istinski vole i da ti ljudi koji vole fudbal i sport, da oni ne prave probleme.
Dakle, mlada populacija. Moje je opet skromno mišljenje da ćemo gubiti vreme ako se budemo trudili da današnje huligane preobratimo da ne budu huligani. Mislim da je za to kasno. Mislim da njih treba kontrolisati merama države, merama, kako je ministarka rekla, obezbeđenja ili, kako ste nazvali, sile, da se iskontrolišu da jednostavno ne prave probleme, ali mislim da je, nažalost po njih i nažalost po nas, za te ljude kasno. Naša meta su klinci, osnovci, da ne kažem prvaci, drugaci, trećaci, dakle ljudi koji treba da dođu na stadion, koji treba da dožive stadion kao najlepšu arenu, da vide Nemanju Vidića, da se raduju, da vide Dejana Stankovića, da se raduju pobedi, a ne da strahuju i da njihovi roditelji brinu kako će otići i kako će se vratiti sa stadiona. Pretpostavljam da sve to ide kroz školstvo. Dakle, roditelj sam, imam sina od jedanaest godina, zapravo već dvanaesta, šesti razred, imam sina koji je u predškolskom uzrastu, u vrtiću je i pratim njihov razvoj, pratim njihove vršnjake, vidim kako doživljavaju samu utakmicu. Daleko je to od onih dana kada smo mi svi posle škole spuštali torbe, pravili golove i igrali fudbal. Tada dvoje, troje nisu igrali fudbal. Sada dvoje, troje spuštaju torbe, a ostali gledaju.
Znači, na taj način treba toj deci da približimo sport. Fudbalski savez, Crvena zvezda, Partizan, svi naši klubovi, sve naše sportske organizacije treba da te ljude dovode na stadion, jer za ove druge ljude bojim se da je kasno u onoj meri, a to je vaspitanje.
Ispričaću vam jedan detalj koji možda nema mnogo veze sa ovom pričom, ali je jako slikovit. Iznosim ga iz mog ličnog iskustva i primera, a vi zaključite i povežite ga sa tamo nekim godinama. Naravno, ja nemam problem sa detetom, ne delim ljude na partizanovce i zvezdaše, Srbe, Hrvate. Dakle, takvu vrstu problema neću imati, jer se kroz porodično vaspitanje trudim da ono što su dali meni, ja prenesem na njih. Dakle, samo da prenesem, ništa više. Ali moje dete je došlo prošle nedelje i kaže da je bila slobodna tema iz srpskog na pismenom. Ja pitam: šta si pisao – o meni, o mami, o prvoj ljubavi, o putovanju? On kaže: ne, moj mobilni telefon. To je bila tema.
Znači, nema veze sa huliganstvom, hvala bogu. Moj mobilni telefon. Moje dete je normalno dete. Na kraju krajeva, današnja deca pišu o mobilnim telefonima.
Fudbalski savez Srbije iz onog profesionalnog delokruga rada jeste ustanova koja je dužna da pored fudbalera, pored servisa reprezentacije, brine i ima taj sociološki karakter da brine o narodu, o navijačima u Srbiji.
Mene jedan fenomen sastojka fudbala, sporta i rukometa zanima. Ja nemam racionalno objašnjenje. Zapravo, imam ga u glavi, ali ne znam da li je ispravno. Ljudi dolaze na fudbalsku utakmicu, psihologija mase, 50.000 navijača iz raznih krajeva Evrope, slobodno mogu da kažem sveta, i krene strane himna i, naravno, zvižde. Naravno, to se više ne podrazumeva, jer vidim da je sve bolje i bolje, jer tu smo nekako uspeli da napravimo neke pomake. A onda posle sedam dana gledam rukometnu utakmicu u Nišu. Nijedan zvižduk na himnu. To su isti oni navijači. Niko ne može da me ubedi da to nije ista publika, bez obzira što je ovo rukomet, a što je ono fudbal. Zašto se na fudbalu zviždi? Zašto fudbal izaziva tu negativnu energiju, negativan naboj, a rukomet ne? Da li zato što fudbal ima 50.000 gledalaca, a rukomet ima dve hiljade gledalaca? Zato što na rukometu možemo da se izbrojimo, da se prepoznamo. Na fudbalu to malo teže ide. Ne znam. Ja stvarno ne znam razlog. To je više psihološke i sociološke prirode. Verovatno postoji neko objašnjenje.
Ali, ono što može da uradi Fudbalski savez to je da organizuje utakmice na način na koji ste imali prilike da vidite i da osetite. Dakle, stroga pravila FIFA i UEFA i stroge mere kontrole, od karata preko njihovog sigurnosnog brendiranja, preko ograda u blizini stadiona, preko tri kontrole dolaska do stadiona, preko kol-servisa, dakle svima u Srbiji da budu dostupne karte i dostupna reprezentacija, preko evidentiranja navijača. Već smo počeli, radimo bazu podataka naših navijača u želji da napravimo klub navijača reprezentacije, dakle ljude sa imenom i prezimenom. Ne ljude sa policijskim dosijeima i brojevima, nego ljude sa imenom, adresom i telefonom. I mislim da neće mnogo vremena proći, da ćemo već za sledeće kvalifikacije za prvenstvo Evrope gotovo znati 50.000 navijača na Zvezdinom stadionu kako se zovu i prezivaju, jer ćemo ih imati u evidenciji. Ljudi koji budu bili članovi našeg kluba, imaće privilegiju u kupovini karata.
To je možda jedan od vidova borbe. Zvuči ovako kao marketinška priča i mi radimo marketing u Fudbalskom savezu, ali to je način da se izbegne huliganstvo. To je način da se ne uruči pozivnica huliganima da dođu na stadion. To je način da ljude poznajemo na stadionu, da znamo ko za nas navija, a ne da gledamo ljude kakve su im oči pod maskama.
Mislim da isto to treba da urade i klubovi. Tvrdim da je teže to raditi u Crvenoj zvezdi i u Partizanu, jer ipak je to klupska strast i klupska obojenost i ja je razumem. Na kraju krajeva, ja je i volim, jer bez tog rivalstva – na rivalstvu Crvene zvezde i Partizana drži se naš klupski fudbal. Naš reprezentativni fudbal na reprezentaciji, naravno, ali ne bih ugasio rivalstvo Crvene zvezde i Partizana zbog huligana.
Jer, sećate se, pričali su vam verovatno očevi i dedovi kako je to izgledalo nekada. Znači, priče po kafanama – Crvena zvezda i Partizan. Sada se kafana preselila na ulice. Nekada se pričalo i svađalo, a danas se bije. Nekad je bilo ono vreme, a danas je ovo vreme. Nisu ti huligani krivi što je danas ovo vreme. Nisu ga oni izazvali. U jednom trenutku devedesetih godina oni su bili moćna vojska ove države. Njima su političari išli u zagrljaj. Oni su političarima išli u zagrljaj. Da li je to istina? Sedimo ovde i sećamo se toga, „delije“, „grobari“. Na kraju krajeva, to su organizovane grupe navijača koje vidite na stadionu. To nisu huligani. Huligan ima ime i prezime. Huligan ne može da se sakrije iza „delija“, „grobara“, nego ima ime i prezime. E, to ime i prezime treba neko da otkrije. Tog čoveka neko treba da spreči u tome. Ne da zatvara „delije“ i „grobare“, jer „delije“ i „grobari“ su Zvezda i Partizan, nego ljude koji ruše ugled Crvene zvezde, Partizana, našeg fudbala, naše države, koji ruše ugled nas samih.
