U Srbiji ima dve hiljade devetsto i kusur klubova. Nemojmo da gledamo sebe kroz prizmu Crvene zvezde i Partizana – 99,9 predsednika opština koji su fudbalski nastrojeni pomažu tim fudbalskim klubovima u Kragujevcu ne da pobeđuju, nego da žive
Kod svih klubova jakih ekonomija, iz jakih zapadnih zemalja, ima tendencija političara da uđu u klubove. Ne klubova da uđu političari. Znate ko drži Milano? Berluskoni. Setite se prošlog vremena, jednom je Fudbalski savez Srbije (neću da ponavljam da me ne bi drugi prozivali) uspeo i odoleo naletu političara tokom devedesetih godina da ostanu na njegovom čelu.
Pitali ste me za političare i njihov uticaj. Miljan Miljanić, voleli ga ljudi ili ne, rekao je: „Ne“ svim političarima koji su u naletima ulazili u Fudbalski savez i kroz progon i kroz… Fudbal se tome odupro. U Srbiji ima dve hiljade devetsto i kusur klubova. Nemojmo da gledamo sebe kroz prizmu Crvene zvezde i Partizana – 99,9 predsednika opština koji su fudbalski nastrojeni pomažu tim fudbalskim klubovima u Kragujevcu ne da pobeđuju nego, da žive. Ali da nije njih, ljudi koji vole fudbal… to nije tajna – korist autoriteta i korist funkcije za fudbal. Pa zašto da ne? Ako idu u pozitivnom smislu, zašto ne.
Imao sam profesora fizičkog, Obrada, koji je bio zaljubljen u košarku. Ja i nekoliko mojih školaraca s kojima sam sedeo u klupi smo patili jer smo voleli fudbal. Jednostavno, čovek je imao afinitet prema košarci i na svakom času fizičkog vaspitanja imali smo košarku. E, tako isto taj političar, samo ima afinitet prema rukometu, prema fudbalu, ili nema afinitet prema sportu. Znači, on želi da ispolji taj svoj afinitet, pa je neko mesto poznato po dobrom vinu, neko po rukometnom klubu… –tu uopšte ne bih stavljao ni zagrade ni uzvike…
U javnosti postoji utisak da neko nekoga štiti. Šta tu Savez može da uradi? Da li može da kaže: imamo spisak klubova gde je važno da sedi predsednik opštine, ali ne mislimo, na primer, da je mnogo važno da sedi u Upravnom odboru FK Crvena zvezda, osim kao neko civilno lice ili ne znam kako. Kako je to moguće?
GRADIMIR BRANKOVIĆ: Naša je dužnost i obaveza i mi idemo po Srbiji, idemo kod svih predsednika opština i molimo za tih jedan ili jedan i po ili dva i po ili 2,7 odsto da se odvoji za sport. Ali zaista, rukovodstvo Fudbalskog saveza Srbije šparta po Srbiji i traži za sport, pa samim tim traži i za fudbal.
VODITELJ: Da li vi onda nudite, kažete: odvojite ovo za ovaj klub koji je važan za zajednicu, a bićete i predsednik upravnog odbora, ili vam on kaže: ući ću ja i daćemo to, ali ako ja budem…
GRADIMIR BRANKOVIĆ: Naravno ne. Tu ne postoje nikakvi uslovi i ucenjivanja. Mi pokušavamo da im kažemo da je naš interes – interes cele nacije, sportske nacije, a samim tim i cele nacije, da se ulaže u sport, a u fudbal najviše zato što je fudbal prosto najveći i najznačajniji u ovom trenutku. Znači, mi propagiramo sport time što propagiramo fudbal. To je naša obaveza i naše pravo. Mi nemamo ništa protiv košarke i svega ostalog, ali prosto naš je zadatak da imamo komunikaciju sa svim opštinama, sa svim predsednicima, sa svim krajevima Srbije i sa svim klubovima da bi tim našim srpskim klubovima 2300 ili ne znam koliko, da bi njima bilo bolje.
Prvo, da se zahvalim u ime Fudbalskog saveza, u ime predsednika Tomislava Karadžića koji se izvinio, i rekao mi je da je odsutan, u Budimpešti je na sastanku sa gospodinom Blaterom. Inače, bilo je planirano da on bude ovde. Prenosim vam njegove pozdrave, šalje me kao predstavnika Fudbalskog saveza Srbije, kao čoveka koji je direktno odgovoran za organizaciju same utakmice. Ja sam se nominovao za ovu priču i kao bivši novinar i kao čovek koji je petnaest godina bio na čelu gotovo svih dnevnih listova, na čelu sportskih rubrika, na kraju krajeva i kao navijač i kao momak koji je svojevremeno igrao fudbal, koji će do kraja života tražiti fudbal i koji jednostavno voli tu igru i uopšte sport u celini.
Dakle, hvala i „Vremenu“ i Fondaciji za ovih sedam i sedam i sedam i ko zna još koliko minuta, meseci i godina zbog teme o kojoj ćemo pričati, jer ova tema je, čini mi se, neiscrpna i čini mi se da je nikad nećemo dovesti do idealne varijante, do samog kraja, ali do nekih podnošljivih granica trebalo bi da stignemo što pre.
Sa aspekta Fudbalskog saveza Srbije, zapravo sa pozicije na kojoj sam u Fudbalskom savezu Srbije gledam to profesionalno, ali i kao čovek koji ima decu. Taj problem svakako treba da bude kompleksniji, zapravo on to i jeste jer se svodi na naše roditeljstvo i na brigu o deci i na navijače, na našu sportsku pripadnost i na našu pripadnost ovoj naciji. Dakle, kompleksno pitanje. Znači, nije samo u pitanju nasilje u sportu, nego nasilje svake vrste, a kroz sport se pokazuje, jer je sport taj gde dolaze mladi ljudi, gde su upereni reflektori i gde se to, čini mi se, najlakše pokazuje u onom tamnom, negativnom smislu.
Dakle, problem nasilja je generalno problem. Ovo je segment sporta koji mi gledamo kroz sport. I ja, recimo, imam to skromno mišljenje da je ovo suštinski problem nasilja, a da ga mi samo istražujemo iz ugla sporta. To nije problem nasilja u sportu.
Naravno, ova priča traje decenijama. Ja bih bio slobodan da se vratim u devedesete godine, kada je ta priča krenula iz jednog povoja u svoj onoj nesreći i patnji kojoj smo bili izloženi i rezultirala je ovako kako se pokazuje i danas, samo u nekom drugačijem obliku devedesetih godina. Mislim da je ovo trag kočenja ovih prošlih vremena i mislim da svi zajedno treba da zaustavimo taj tanker koji je teško pokrenuti. Pokrenuli su ga mnogi i mnogi pre nas, a mislim da ga je još teže zaustaviti.
Fenomen navijač – mnoge moje kolege novinari brkaju termine. Navijač je jedno časno zanimanje. Nije zanimanje ali nažalost kod nas je postalo i zanimanje. Dakle, ima ljudi koji žive od toga. Ali to je jedan divan naziv za čoveka koji voli fudbal, košarku, rukomet i sve one sportove. Mi ga često brkamo sa huliganima. Huligani su ljudi koji prave nerede i u rođenom stanu i na ulici i na stadionu i u samoposluzi, u svom privatnom životu, u tuđim životima. Dakle, nemaju mnogo veze sa sportom. Samo bih molio negde da se uvek razgraniči – navijač, da napravimo fenomen tog navijača. Dakle, mi koji organizujemo utakmicu najbolje znamo da dolaze ljudi, da i poslednji dinar svoje penzije daju da bi došli na utakmicu. To su pravi navijači. Mislim da su to pravi sportski heroji. Fudbalski savez čak ima listu tih ljudi koji stalno, svakodnevno dolaze na utakmice, svakonedeljno, koji prate reprezentaciju u stopu. I znate šta, lako je organizovati utakmicu protiv Francuske. Mi nemamo problem da prodamo karte. Čak imamo problem da preko vas objasnimo narodu zašto svih deset miliona Srba ne može da stane na Zvezdin stadion od pedeset hiljada mesta. A sećate se utakmice protiv Poljske i sećate se utakmice protiv Kazahstana kad je bilo trista ljudi po snegu.
Ministarka kaže da je bila. Mi znamo da je ona istinski navijač i da u srcu nosi taj sportski gen u sebi, i ona i porodica. Bilo je hladno – to nije objašnjenje za istinske navijače. Mislim, to su zaista heroji koji su došli, pored loših rezultata reprezentacije koji su stali uz svoju zemlju. E, da je takvih više, ne bi bilo ove priče. I onda se pojavi jedna Francuska, jedna Rumunija, i onda svi žele da idu na utakmicu, da stave damske šešire kao na hipodromu i da dođu da bodre reprezentaciju. Fudbal ih ne interesuje, pretpostavljam. Na sreću, to je mali broj ljudi.
Hoću da kažem da se fudbal i sport istinski vole i da ti ljudi koji vole fudbal i sport, da oni ne prave probleme.
Dakle, mlada populacija. Moje je opet skromno mišljenje da ćemo gubiti vreme ako se budemo trudili da današnje huligane preobratimo da ne budu huligani. Mislim da je za to kasno. Mislim da njih treba kontrolisati merama države, merama, kako je ministarka rekla, obezbeđenja ili, kako ste nazvali, sile, da se iskontrolišu da jednostavno ne prave probleme, ali mislim da je, nažalost po njih i nažalost po nas, za te ljude kasno. Naša meta su klinci, osnovci, da ne kažem prvaci, drugaci, trećaci, dakle ljudi koji treba da dođu na stadion, koji treba da dožive stadion kao najlepšu arenu, da vide Nemanju Vidića, da se raduju, da vide Dejana Stankovića, da se raduju pobedi, a ne da strahuju i da njihovi roditelji brinu kako će otići i kako će se vratiti sa stadiona. Pretpostavljam da sve to ide kroz školstvo. Dakle, roditelj sam, imam sina od jedanaest godina, zapravo već dvanaesta, šesti razred, imam sina koji je u predškolskom uzrastu, u vrtiću je i pratim njihov razvoj, pratim njihove vršnjake, vidim kako doživljavaju samu utakmicu. Daleko je to od onih dana kada smo mi svi posle škole spuštali torbe, pravili golove i igrali fudbal. Tada dvoje, troje nisu igrali fudbal. Sada dvoje, troje spuštaju torbe, a ostali gledaju.
Znači, na taj način treba toj deci da približimo sport. Fudbalski savez, Crvena zvezda, Partizan, svi naši klubovi, sve naše sportske organizacije treba da te ljude dovode na stadion, jer za ove druge ljude bojim se da je kasno u onoj meri, a to je vaspitanje.
Ispričaću vam jedan detalj koji možda nema mnogo veze sa ovom pričom, ali je jako slikovit. Iznosim ga iz mog ličnog iskustva i primera, a vi zaključite i povežite ga sa tamo nekim godinama. Naravno, ja nemam problem sa detetom, ne delim ljude na partizanovce i zvezdaše, Srbe, Hrvate. Dakle, takvu vrstu problema neću imati, jer se kroz porodično vaspitanje trudim da ono što su dali meni, ja prenesem na njih. Dakle, samo da prenesem, ništa više. Ali moje dete je došlo prošle nedelje i kaže da je bila slobodna tema iz srpskog na pismenom. Ja pitam: šta si pisao – o meni, o mami, o prvoj ljubavi, o putovanju? On kaže: ne, moj mobilni telefon. To je bila tema.
Znači, nema veze sa huliganstvom, hvala bogu. Moj mobilni telefon. Moje dete je normalno dete. Na kraju krajeva, današnja deca pišu o mobilnim telefonima.
Fudbalski savez Srbije iz onog profesionalnog delokruga rada jeste ustanova koja je dužna da pored fudbalera, pored servisa reprezentacije, brine i ima taj sociološki karakter da brine o narodu, o navijačima u Srbiji.
Mene jedan fenomen sastojka fudbala, sporta i rukometa zanima. Ja nemam racionalno objašnjenje. Zapravo, imam ga u glavi, ali ne znam da li je ispravno. Ljudi dolaze na fudbalsku utakmicu, psihologija mase, 50.000 navijača iz raznih krajeva Evrope, slobodno mogu da kažem sveta, i krene strane himna i, naravno, zvižde. Naravno, to se više ne podrazumeva, jer vidim da je sve bolje i bolje, jer tu smo nekako uspeli da napravimo neke pomake. A onda posle sedam dana gledam rukometnu utakmicu u Nišu. Nijedan zvižduk na himnu. To su isti oni navijači. Niko ne može da me ubedi da to nije ista publika, bez obzira što je ovo rukomet, a što je ono fudbal. Zašto se na fudbalu zviždi? Zašto fudbal izaziva tu negativnu energiju, negativan naboj, a rukomet ne? Da li zato što fudbal ima 50.000 gledalaca, a rukomet ima dve hiljade gledalaca? Zato što na rukometu možemo da se izbrojimo, da se prepoznamo. Na fudbalu to malo teže ide. Ne znam. Ja stvarno ne znam razlog. To je više psihološke i sociološke prirode. Verovatno postoji neko objašnjenje.
Ali, ono što može da uradi Fudbalski savez to je da organizuje utakmice na način na koji ste imali prilike da vidite i da osetite. Dakle, stroga pravila FIFA i UEFA i stroge mere kontrole, od karata preko njihovog sigurnosnog brendiranja, preko ograda u blizini stadiona, preko tri kontrole dolaska do stadiona, preko kol-servisa, dakle svima u Srbiji da budu dostupne karte i dostupna reprezentacija, preko evidentiranja navijača. Već smo počeli, radimo bazu podataka naših navijača u želji da napravimo klub navijača reprezentacije, dakle ljude sa imenom i prezimenom. Ne ljude sa policijskim dosijeima i brojevima, nego ljude sa imenom, adresom i telefonom. I mislim da neće mnogo vremena proći, da ćemo već za sledeće kvalifikacije za prvenstvo Evrope gotovo znati 50.000 navijača na Zvezdinom stadionu kako se zovu i prezivaju, jer ćemo ih imati u evidenciji. Ljudi koji budu bili članovi našeg kluba, imaće privilegiju u kupovini karata.
To je možda jedan od vidova borbe. Zvuči ovako kao marketinška priča i mi radimo marketing u Fudbalskom savezu, ali to je način da se izbegne huliganstvo. To je način da se ne uruči pozivnica huliganima da dođu na stadion. To je način da ljude poznajemo na stadionu, da znamo ko za nas navija, a ne da gledamo ljude kakve su im oči pod maskama.
Mislim da isto to treba da urade i klubovi. Tvrdim da je teže to raditi u Crvenoj zvezdi i u Partizanu, jer ipak je to klupska strast i klupska obojenost i ja je razumem. Na kraju krajeva, ja je i volim, jer bez tog rivalstva – na rivalstvu Crvene zvezde i Partizana drži se naš klupski fudbal. Naš reprezentativni fudbal na reprezentaciji, naravno, ali ne bih ugasio rivalstvo Crvene zvezde i Partizana zbog huligana.
Jer, sećate se, pričali su vam verovatno očevi i dedovi kako je to izgledalo nekada. Znači, priče po kafanama – Crvena zvezda i Partizan. Sada se kafana preselila na ulice. Nekada se pričalo i svađalo, a danas se bije. Nekad je bilo ono vreme, a danas je ovo vreme. Nisu ti huligani krivi što je danas ovo vreme. Nisu ga oni izazvali. U jednom trenutku devedesetih godina oni su bili moćna vojska ove države. Njima su političari išli u zagrljaj. Oni su političarima išli u zagrljaj. Da li je to istina? Sedimo ovde i sećamo se toga, „delije“, „grobari“. Na kraju krajeva, to su organizovane grupe navijača koje vidite na stadionu. To nisu huligani. Huligan ima ime i prezime. Huligan ne može da se sakrije iza „delija“, „grobara“, nego ima ime i prezime. E, to ime i prezime treba neko da otkrije. Tog čoveka neko treba da spreči u tome. Ne da zatvara „delije“ i „grobare“, jer „delije“ i „grobari“ su Zvezda i Partizan, nego ljude koji ruše ugled Crvene zvezde, Partizana, našeg fudbala, naše države, koji ruše ugled nas samih.
“Svesni toga da su cene prehrambenih proizvoda možda i najvažnija stavka kućnog budžeta i od izuzetnog značaja za održavanje životnog standarda građana, odlučili smo da upravo pred praznike, u novembru i decembru, ponudimo još povoljnije cene redovnog asortimana i tako pokažemo potrošačima da smo tu za njih u svim tržišnim okolnostima”
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
