Pošto je, dakle, čovek, zašto ne ispitati kakav je kao čovek bio i koliko je živeo i ponašao se u skladu s vrednostima i načelima učenja koje je propovedao. Takvom izazovu je teško odoleti, što posebno važi za islamsku apologetiku i antiislamsku polemiku. Posmatra li se ista stvar iz drugog ugla, može se reći da je Muhamed, doduše, bio čovek, ali ipak ne i sasvim običan i prosečan čovek, već nadahnuti verovesnik, sred ljudi odabran da mu se „spusti“ Alahova istina i zadužen da je drugim ljudima saopštava. Reči, postupci i ukupno ponašanje Poslanikovo za islam i muslimane postali su uzorni, a kroz overeno muslimansko predanje (sunu, odnosno hadise) i normativni, pa im je, kao usmeravanim i vođenim Božjom promišlju, vekovima poklanjana izoštrena pažnja. Iz ranije navedenih razloga, međutim, o Muhamedovim osobinama i karakteru još je teže pouzdano suditi nego o događajnoj strani njegove misije, jer o toj dimenziji Poslanikove pojave vlada još veća činjenična oskudica.
Ono što se s priličnom sigurnošću može zaključiti jeste da je Verovesnik bio čovek izuzetnih sposobnosti. Posedovao je prodornu inteligenciju, živu uobrazilju, snažnu volju, harizmatsku sugestivnost, ali i izraženi smisao za realnost. U ophođenju s ljudima bio je, izgleda, obazriv i proračunat, ali ne i lišen čovekoljublja i širine, tanani psiholog, upućen u najdublje tajne i ponore ljudske duše. Nastupao je s osmehom. Svoje islamsko pozvanje doživljavao je, nesumnjivo, iskreno, što ne znači da se u društvenom i političkom delovanju na putu Alahove istine, kad bi zatrebalo, nije uspešno služio lukavstvom i prepredenošću. Kao predvodnik zajednice, presuditelj u svakodnevnim stvarima i državnik, bio je, po prirodi stvari, prinuđen da čini i neke izbore i kompromise koje bi bilo teško uklopiti u najstroža merila prethodno objavljenih načela islamskog morala, ali su takva protivrečja gotovo redovno razrešavana ili bar relativizovana novim kuranskim objavama, a ove su, kako je vreme odmicalo, postajale sve pragmatičnije i neposredno, konkretno funkcionalne.
Prema svim saznanjima i uz zadržavanje nužnog opreza u pogledu verodostojnosti tradicionalnih izvora, napose u domenu stvaranja slike o Muhamedovim karakternim i moralnim osobinama, može se zaključiti da je, sve u svemu, bio nenametljiv, skroman i nesklon raskoši, privržen porodici i bliskim prijateljima, s izrazitim osećanjem mere i pravičnosti, naravno, na islamski način. Poslanikov bračni život predmet je najvećih kontroverzi. Na temelju činjenice, koju muslimanska tradicija ne poriče, da se posle Hadidžine smrti, tokom 12 godina čak 9 puta ženio, kao i otvorenog tretiranja polnosti i čulnih zadovoljstava u Kuranu, u delu nemuslimanske literature i javnog mnjenja odavno se uvrežila predstava o Muhamedu kao pohotniku i razvratniku. Islamska apologetika takvo mišljenje, naravno, opovrgava, nastojeći da motive Poslanikovog mnogoženstva objasni socijalnim okolnostima i političkim potrebama u kojima su tekle pojedine faze njegovog delovanja, pa čak i milosrđem. Nema sumnje da se i ovaj delikatni aspekt Muhamedovog ponašanja mora sagledavati u istorijskim i društvenim koordinatama tadašnje primitivne Arabije na odsudnom civilizacijskom raskršću, a ne prosuđivati na osnovu nekih drugih, tom vremenu, prostoru i kulturi neprimerenih i na njih neprimenjivih običajnih i etičkih kriterijuma. Uz ovu principijelno važnu metodološku ogradu, koju čak i neki savremeni islamisti kao da previđaju, mora se, istine radi, konstatovati da je Muhamed, možda i usled nekih prikraćenosti tokom tegobne mladosti i potpune zaokupljenosti verovesničkom vokacijom za vreme braka s Hadidžom, u poslednjoj dekadi života ispoljavao živu naklonost prema „lepšem polu“, bračno, a prema nekim izveštajima i vanbračno se okruživši čitavim haremom. Njegovo držanje u stvarima braka, porodice i odnosa prema ženi uopšte biće od suštinskog uticaja na potonju versko-pravnu razradu i životno ostvarivanje specifičnog statusa žene u islamu, sve do danas.
Drugo pitanje koje se u vezi s Muhamedovim revnovanjem na Alahovom putu takođe neprestano kritički razmatra u protivrečnom polemičkom ključu jeste pribegavanje sili u širenju islama. Kako će o toj temi biti više govora na drugom mestu u ovoj knjizi, recimo samo da se tradicionalnoj liniji muslimanskog uveravanja u to da islamu načelno nije svojstveno širenje silom, već mirno „osvajanje srca“ vrlinom i istinom, često, kao krunski protivargumenti, suprotstavljaju upravo primeri Muhamedovog nasilja nad nemuslimanima. Istina će, ponajpre, biti nekako po sredini. Možda je najbliži iznalaženju njene uravnotežene formule onaj nepristrasni napor kompetentnog analitičara, koji je došao do izražaja, recimo, u zaključku francuskog islamiste Rožea Arnaldeza, da je Muhamedu inicijalno i svagda na srcu više ležalo mirno i diplomatsko rešavanje sporova i pridobijanje pristalica, ali da ono, iz objektivnih razloga, često nije bilo mogućno. Jednostavno, postojali su neistomišljenici koji, rukovođeni svojim shvatanjima i interesima, ne samo da ni po koju cenu nisu želeli da prime islam već su muslimansku opštinu u svojoj sredini ili okruženju doživljavali kao opasnost i trudili se da joj naude i da je unište. Drugog sredstva, sem pribegavanja sili, legitimnog jedino iz unutrašnje perspektive Muhamedove poslaničke misije na Alahovoj stazi, u takvim prilikama nije moglo biti. Kao političar i državnik, verovesnik je, tako, spremno postajao i vojskovođa. I pored sve žestine s kojom se, pozivajući na kaznu i obračun, neke kuranske sure i ajeti („znakovi“) obrušavaju na neprijatelje islama, nije ni najispravnije ni sasvim istorično osvajački islam, s kojim se svet traumatično suočio od vremena umajadskih i abasidskih halifa, izvoditi neposredno i bez ostatka iz izvorne ideje Objave (R. Arnaldez, Mahomet, Paris,1970, 32) Taj osvajački islam jeste nepobitna realnost, ali bar koliko temeljno kuranski toliko i epohalno – istorijski uslovljena i proizvedena.
Čini se da je prirodu, izuzetnost i neprolazan značaj Muhamedovog istorijskog dela najuspešnije sažeto predočio ugledni orijentalista Bernar Luis: „Muhamedov put se znatno razlikuje od puta Isusa i njegovih ostalih prethodnika iz niza proroka po tome što je on uspio da stvori svjetovnu vlast još u toku svoga života. U početku je Muhamed, poput ranijih Božjih apostola, bio skroman i proganjan učitelj, ali umjesto mučeništva, on je ostvario vrhovnu vlast… Ostvario je mnoga velika djela. Narodima zapadne Arabije dao je religiju koja je svojim monoteizmom i etičkim doktrinama stajala na neuporedivo višem stepenu od paganstva, koje je zamijenila. Svojim sljedbenicima dao je Knjigu otkrovenja, koja će tokom sljedećih vjekova postati vodič misli, vjere i ponašanja miliona ljudi. I to nije sve. On je osnovao jednu novu zajednicu, jednu novu državu, dobro organizovanu i dobro naoružanu, čiji su moć i prestiž postali dominantni faktori u Arabiji“ (Svijet islama, Beograd,1979,16). Odista, “ istorija religija, kao ni opšta istorija, ne poznaju primer koji bi se mogao porediti s Muhamedovim poduhvatom“ (M. Elijade, Istorija religija i religijskih verovanja III, Beograd,1991,70).
