Čudesna šuma smrti: Dronovi tragaju za samoubicama
Šuma Aokigahara u Japanu čuvena je – po broju samoubistava. Sada se noću nadgleda dronovima
Iz knjige Vidosava Stevanovića Dnevnik samoće (1988–90 i 1991–93) izabrali smo nekoliko detalja: o jednoj poruci Dobrice Ćosića Ivanu Stamboliću iz 1986; o kafkijanskoj atmosferi i euforiji pobednika posle Osme sednice 1987. u kojoj su počeli bes i pad; o partijskoj istrazi povodom humoreske "Gojko i Savle"; o sudbini Dragiše Pavlovića političara koji je prvi suprotstavio Slobodanu Miloševiću; o beogradskoj čaršiji; o tehnologiji obračuna; o masovnoj opčinjenosti vođom i ostrakizmu njegovih oponenata – i o pitanju Slobe Miloševića: "Imaš li ti moj broj telefona? Zašto se onda ne javljaš?
Sve što kažem prenećeš Pavloviću i Stamboliću
Početkom septembra 1986, čim sam se vratio sa sela, obavio sam svoju jedinu političku misiju u životu. Nisam ponosan na nju. Upravo zato je zapisujem.
Dobrica (Ćosić, prim. red..) mi je zakazao ručak u bašti „Grafičara“, nedaleko od njegove vile i blizu mog BIGZ-a. Sastanak na otvorenom značio je poverljivi razgovor. Moj kolega bio je ubeđen da ga prate i prisluškuju, da su mikrofoni u svakoj prostoriji u kojoj se nađe, u kafani i malne na ulici. Verujem da je to delom bila istina, kod nas je bilo previše policija i suviše policajaca, morali su se nečim baviti, „stvarati materijale za poverljive izveštaje o bezbednosno interesantnim osobama“.
Bilo je toplo, lišće na drveću je žutelo, blagost leta se još osećala. Ručak je počeo mojim smehom i Dobričinim sumnjama. Šta rade ona dvojica tipova za onim stolom tamo? Zašto one žene pilje u nas? Ovaj kelner je sumnjiv, ima lisičje lice i klempave uši. Odgovarao sam polupodsmešljivo, zabavljajući se. Moj kolega se bezmalo naljutio na mene. Dokle ću da budem ciničan i lažno duhovit, kad ću već jednom shvatiti ozbiljnost situacije, a i ponašanje koje odgovara jednom piscu i njegovom izdavaču, sutra njegovom nasledniku?
Najzad, dvojica tipova odoše, radoznale žene napustiše restoran, kelner beše daleko. Dobrica se više nije nepoverljivo osvrtao. Razgovor je mogao početi.
***
Dobrica reče poluglasno: „Ti dobro pamtiš. Zapamtićeš ovo što ću ti ispričati. Sve što kažem prenećeš Pavloviću i Stamboliću. To je moja politička poruka njima. Siguran sam da je nećeš falsifikovati.“ Bio sam zainteresovan. Ton i način nagoveštavali su nešto ozbiljnije od uobičajenih zavereničkih priča staraca s kojima sam se strpljivo družio. Rekoh: „Dogovoreno. Slušam i pamtim.“
Dobrica nastavi: „Država u kojoj živimo nije više Jugoslavija već brionska Jugoslavija. Tito je napravio za svoje potrebe, a protiv Srba. Federalizacija iz 1974. napravila je države od republika, a Srbi su ostali u bar tri republike. Srpsko nacionalno biće je razbijeno i podeljeno. Jugoslavija se mora menjati zbog nacionalnog pitanja, pre svega zbog našeg nacionalnog pitanja. Srpski komunisti moraju temeljno promeniti svoju politiku, ona mora biti nacionalna. Treba dovršiti nedovršeni posao i stvoriti državu u kojoj će živeti svi Srbi. Ako drugi neće s nama, u redu, neka idu, ali neka ostave ono što nama pripada. Izlazak iz Jugoslavije mora da se plati. Moja poruka Pavloviću i Stamboliću glasi. Ili će sprovoditi srpsku politiku ili će nestati sa scene, biće izdajnici kao i njihovi prethodnici. Spreman sam da razgovaram s njima o tome. Neka me javno napadaju, ako im je to privremeno potrebno, ali treba da razgovaramo.“
Rekoh: „Poruku ću preneti kao što sam obećao. Ali ja se ne slažem s takvom politikom.“ Dobrica završi: „Nije bitno da li se ti slažeš. Drugog puta nema. Ko pođe suprotnim, biće izdajnik. Logika istorije mrvi pojedince i to nema nikakve veze sa njihovim moralom ili ličnom vrednošću.“
Bašta restorana beše prazna, kelnera nisam video. Sedeli smo na suncu koje nas je mazilo svetlošću toplom poput ženskog poljupca. Ali biće da se radilo o ženi pauku: jeza mi se spuštala niz kičmu.
Iste večeri potražio sam Pavlovića, mog školskog druga Bucu. U nekoliko godina prešao je dug put od komuniste do liberala, uglavnom pod mojim uticajem i na svoju štetu, kao što će se kasnije pokazati.
Preneo sam mu sve što je od mene traženo. Rekao sam da je to zastareo, lud i opasan projekat i da ga upravo zato treba razmotriti, sprečiti nacionaliste da naprave štetu svima nama. Naglasio sam da su u pitanju tašti ljudi, ozlojeđeni što su izvan vlasti, poštovani zato što ih nema u javnosti i što ih većina smatra opozicionarima. I da su neki među njima banalni slučajevi potkupljivosti. Dakle, ne treba ih ni hapsiti ni napadati po novinama, već pustiti njihove ideje u javnost i tući ih ozbiljnom kritikom. Pre svega, ne treba im dopustiti da svoj projekat prodaju nekom drugom, on već zna na koga mislim. Da, na Slobodana. Nisam siguran da taj posao nije već obavljen, a Dobrica preko mene proverava šta se zna i skreće pažnju onima koji treba da budu prevareni.
Vraćajući se kući, prvi put sam se osvrtao da me neko ne prati. Da staračka paranoja akademika nije prešla na mene? Dva dana kasnije Buca me je pozvao i konspirativno smo pošli u šetnju po Košutnjaku. Razgovarao je sa Ivanom (Stambolićem), Slobodanom i ostalima povodom Dobričinog projekta. Njihov odgovor glasi: „Sa nacionalistima nema razgovora.“ A što se mojih sumnji povodom Slobodana tiče, preterujem. Prilikom donošenja te odluke upravo Slobodan je bio najodlučniji. Formulisao je stav: „Sa nacionalistima nema razgovora.“ Ponudio se da sam vodi borbu protiv njih.
Nisam imao šta reći, osim da greše, duboko greše. Ne zato što odbijaju program nacionalista, nego zato što ne pokušavaju da opovrgnu njihove ideje. Vraćajući se kući, nisam se osvrtao da li me neko prati. Bilo mi je svejedno.
U prirodi vlasti postoji nešto što onemogućava tačno sagledavanje stvarnosti. Ili se objašnjenje krije u skrivenoj prirodi većine političara: snaga samozavaravanja jednaka je snazi uticanja na druge.
***
Obavestio sam Dobricu šta mu je odgovoreno. Rekao je: „To je najveća glupost koju su učinili u svojim životima punim gluposti.“ Mislio sam slično, ali iz suprotnih razloga. Glup odgovor daće snagu njegovom beslovesnom projektu.
Nekoliko dana kasnije pojavio se Memorandum SANU koji će postati slavan koliko i zlokoban, ne zahvaljujući svojoj intelektualnoj snazi ili neoborivosti dokaza. Služeći se nenaučnim i neumetničkim rečima, akademici su govorili jezikom demagoga, politikanata i manipulatora. Odlomci tog teksta su došli do ruke novinaru „Večernjih novosti“, a taj je slučajno bio zet jednog akademika. U tom nedovršenom tekstu behu rasejane ili nagoveštene bajate i nerazumne ideje koje mi je Dobrica ispričao, koje su odbili poslednji liberali među srpskim komunistima. Nisu hteli taktizirati ni proveriti ko je od njihovih već napravio pogodbu. (Dnevnički zapisi nisu datirani, samo su grupe fragmenata razvrstane po godinama, ovaj fragment je iz 1993, prim. red.)
„Imaš li ti moj broj telefona? Zašto se onda ne javljaš?“
Dodela NIN-ove nagrade Voji Čolanoviću, dobrom piscu i dobrom čoveku, u Domu Armije, prvi put u tom oficirskom carstvu gde vladaju naredba i poslušnost. Samo pre godinu dana meni je dodeljena u Klubu „Politike“ za roman Testament, u tesnom, zagušljivom i srdačnom sastajalištu novinara i pisaca, poluboema i polugrađana. Promena mesta valjda treba da obeleži novi duh koji je odskora zavladao u prestonici Jugoslavije koja je naglo postala centar Srpstva: čvrstinu, odlučnost, ratničko raspoloženje, nepopustljivost, spremnost na svađu.
Ima više ljudi nego ikada, lica koja ranije nisam viđao, čudnih spodoba kojima nije mesto na literarnim promocijama. Svi su uznemireni, užurbani, nervozni, čini se da nešto čekaju, došaptavaju se. Najzad iz nekoliko uhvaćenih reči shvatam o čemu se radi. Oni su znali nešto što ja nisam znao: pored nagrade, sledi još jedna promocija u javnosti. Nimalo književna, ali poduprta književnicima.
Praćen svitom političara i telohranitelja, dolazi predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, Slobodan Milošević, pobednik na Osmoj sednici pre četiri meseca, budući predsednik Republike, novi lider, vođa, nada svih slojeva beogradske čaršije. Dočekuje ga žagor obožavanja, svi se tiskaju prema njemu. Ali njemu je nemoguće prići, krug saradnika pojačan je krugom telohranitelja.
Već ga čuvaju? Ili se on, znajući gde i s kim živi, unapred čuva?
Slobodan napušta svitu i prilazi mi, rukuje se sa mnom. „Imaš li ti moj broj telefona?“ „Imam, razume se.“ „Zašto se onda ne javljaš?“ „Javiću se, svakako ću se javiti.“ Ne dopada mi se spremnost mog glasa da se složi s njim.
Novi veliki čovek okreće leđa i odlazi, bez pozdrava. Više nema potrebe da kaže ni „dobar dan“ ni „do viđenja“.
***
Desetine ruku pružaju se prema meni, imam utisak da svi hoće da se rukuju, i oni koji su pre nekoliko minuta okretali glave, nisu znali da li sam u nemilosti, sada pretpostavljaju da nisam, možda ću uzleteti i smestiti se pored novog sunca. Tiskaju se da dodirnu ruku koju je dodirnula Njegova. Mnoge vlažne oči gledaju me sa zavišću, slične očima pasa koje gazda nije pomilovao. Mrze, zavide i prete, istovremeno obožavaju i nude se…
Eto, vrata su otvorena, mogu postati njegov saradnik i sledbenik. Mogu li i smem li biti nešto drugo? Mogu, ali onda ću biti prepušten nemilosti čaršije, mržnji promašenih umetnika – i možda nekom novom „incidentu na parkingu“.
***
Napustio sam tu gungulu i otišao kući ulicama kojima svakog dana prolazim. Tek u liftu sam primetio da se ne sećam da li sam nekog sreo u Makedonskoj i u Lole Ribara. Kao da sam hodao kroz grad u kome nikoga nema, slep među slepima.
Marija kaže: „To je ponuda da mu se priključiš. No to je i Judin poljubac. Na tom licu bez bora i tragova godina nema ničeg ljudskog. Ni muškog, ako pitaš ženu u meni. Nešto će se ružno desiti.“ (…)
Nešto ružno se dešava, veoma ružno
Marija je još jednom bila u pravu. Nisam se javio „našem Slobi“, nisam mogao, uzalud sam proveo nekoliko noći polusna i bunila, znao sam da ne mogu prići tom tipu ni biti njegov sledbenik. I događaji su krenuli. Nešto ružno se dešava, veoma ružno.
Ponovo izbija afera „Vojko i Savle“. Ponovno suđenje Dragiši Pavloviću, smenjenom na Osmoj sednici, koji biva proglašen za njenog inicijatora i delimičnog stvaraoca. (Dragiša Buca Pavlović, Kragujevac, 5. oktobar 1943. – Beograd, 9. septembar 1996, predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda smenjen zbog rečenice „Strastvene reči mogu doneti samo vatru“ upućene na račun istupa Slobodana Miloševića u Kosovu Polju 1987, prim. red.) Moj školski drug i prijatelj je smenjen, uklonjen iz javnog života. Evo ga na ulici, bez posla, novca i gotovo bez prijatelja, ako ne računamo one koji su smenjeni zajedno s njim. Nekom je potrebno da ga ponovo postavi na optuženičku klupu, pred ostrvljene članove Gradskog komiteta: najžešći su oni koji su mu se do juče javno udvarali.
Proces dobija razmere pravog staljinističkog: svi su protiv jednog, jedino što taj neće da bude protiv sebe, neće da prizna ono što nije uradio i time kvari scenario. Optužbe pljušte. Niko ne ustaje u njegovu odbranu, niko i ne pokušava da smiri situaciju.
Televizija prenosi tu mračnu predstavu u kojoj prepuna sala Gradskog komiteta laje na jednog jedinog protivnika, svog dojučerašnjeg omiljenog predsednika. Ali taj povratak prošlih vremena i običaja kao da nikom ne smeta.
Ljudi koji to gledaju i u tome uživaju pripadaju prošlim vremenima i u sadašnjem borave kao vampiri, traže kome će se napiti krvi, srećni su što imaju jednu žrtvu u rukama i što će ih sutra biti više.
***
Deo tog procesa gledam na televizoru u sali Pres-centra, pošto sam umoran izašao s posla i nije mi se išlo kući. Prisutni predstavnici beogradske inteligencije uživaju i navijaju za mučitelje, ne za žrtvu. Većina se trudi da ja to primetim – i da valjda tako shvatim gde mi je mesto i šta treba da radim.
Plaćam račun, izlazim: leđa su mi vrela od pogleda mržnje koji se sručuju na mene. (…)
Ja sam među osumnjičenima
Vest me pogađa poput pesnice. Ja sam među osumnjičenima, među pretpostavljenim piscima te humoreske („Gojko i Savle“, objavljene u listu „Politika“ 18. januara 1987. u kojoj se prepoznaju španski borac akademik Gojko Nikoliš, kritičar tadašnjeg režima, i akademik Pavle Savić, navodno pisana na osnovu dosijea Udbe, čiji autor nije utvrđen, što je godinama korišćeno za politička podmetanja i satanizacije, prim. red.) To svi pouzdano znaju osim mene. U stvari, ja sam pisac toga govneta, ako je verovati glasinama koje kruže po gradu sa preciznošću pripremljenog scenarija, a raznose ih iskusni čaršijski čauši koji obilaze mesta gde ima najviše sveta i gde su svi spremni da slušaju bilo šta, naročito takve gadosti.
Zapanjen sam, nemam reči. Besan sam i ponižen, mesto me ne drži, okrećem se oko sebe kao vetrokaz na krovu, ruke mi drhte, povremeno odlazim u kupatilo da povraćam i rigam gorku zelenkastu sluz, pijem vodu koja zaudara. Ne mogu da opišem stanje u kome se nalazim, gutam reči, ustajem na pola rečenice, polazim nekuda, vraćam se, sedam za sto i ponovo ustajem, započinjem pisma javnosti, novinama, kolegama, političarima i bacam ih nedovršena.
Posledica te glasine je ne samo politička već i moralna osuda, diskvalifikacija, oduzimanje prava na odbranu i osuda unapred. Da sam se priključio Slobodanu, to mi se ne bi desilo. Ali pošto nisam, ne mogu ga ni javno kritikovati, niko neće verovati oblaćenom čoveku.
Ako se branim, ako poričem, biću još sumnjiviji. Čim se brani, ima tu nešto, reći će oni što telale vesti po gradu. Ako ćutim, eto dokaza da nešto nije u redu sa mnom. Da ima šta da kaže, rekao bi, brbljaće isti ljudi i na istim mestima.
Bule me ispituje, navodno prijateljski
Bule (Miodrag Bulatović, pisac, Oklada, Bijelo Polje, 20. februar 1930 – Igalo, 15. mart 1991, prim. red.), legendarni cicija, došao je da me izvede na ručak. Za svaki slučaj – on se uvek boji da će mu izmaći onaj koga traži – sačekao me je ispred „Prosvete“. Kažem: „Ne bih išao u Pres-centar. Tamo ne možemo biti sami, neko će stalno prilaziti našem stolu.“ Bule se kikoće: „Danas ćemo biti sami, ne brini se.“ U pravu je, taj psiholog na sitno koji greši u svemu krupnom: niko ne prilazi našem stolu, niko nas ne pozdravlja, sedimo usred pune sale kao na ostrvu. Kako čaršinlije saznaju svaku bljuvotinu? Prosto: sami ih smišljaju i šire i, što može začuditi samo neupućenog, veruju u ono što su izmislili iz duga vremena, pakosti ili da bi se nekom dodvorili.
Bule me ispituje, navodno prijateljski (kako bi izgledalo da smo neprijatelji?), sevajući pacovskim očicama. „Svi misle da si ti napisao tu humoresku.“ Kažem: „Dobro, zašto me onda niko ne optužuje u novinama, čak ni u četiri oka.“ Bule se đavolski ceri: „Nemaju dokaza. Ako te javno optuže, možeš ih tužiti, svejedno da li novine ili pojedinca.“ „Ako nemaju dokaza, kako onda znaju da sam ja?“ Bule se vrpolji od sreće. „Šta će im dokazi? Bitno je da se svi slažu među sobom i da se slažu s vlastima. No, reci ti meni, kao prijatelju i poslednjem kolegi koji ti je ostao veran, da li si bar učestvovao? Da ti ne bude žao što si osuđen.“ Kažem: „Da sam ja učestvovao, bilo bi bar dobro napisano.“ Bule smesta odgovara: „Pretpostavlja se da si namerno kvario stil i pravio greške – da bi se prikrio.“
Ne kaže ko pretpostavlja. Pretpostavlja većina, čitava čaršija, duh grada, nevidljivo Veće staraca. Bule plaća – valjda je dobio dovoljno zabave da prevari svoj tvrdičluk i da se ne kaje zbog toga – i mi polazimo. Pošto sam sačekao kaput na garderobi i platio, slučajno se okrećem prema sali: naš sto je prazan.
Niko još nije seo na mesto koje sam obesvetio i okužio.
***
„Radna grupa koja ispituje slučaj humoreske“ sačekuje me u Gradskom komitetu, a pozvan sam „da raspravljamo o nekim kadrovskim rešenjima u tvom preduzeću“. Otišao sam pitajući se koju ličku ili crnogorsku budalu hoće da zaposle. Sačekuju me doktorka Gruden i jedan od muškarčića drugarice Marković koji, gle čuda, nosi pantalone za jahanje i blistave čizme kao da se upravo vratio s hipodroma. Treća osoba vodi zapisnik, nisam joj zapamtio ime ni lice. Nisu u pitanju „kadrovska rešenja“, već čuvena humoreska. Ja sam ispitivani, onaj koji odgovara na pitanja i ne postavlja ih.
Kod kuće obnavljam razgovor po sećanju i ukucavam ga u kompjuter. Reč po reč, rečenicu po rečenicu. Odštampavši ga i pročitavši, prosto ne mogu da verujem da sam ja taj ispitivani, taj uplašeni i oprezni čovek koji odgovara na besmislena pitanja. Kad sam to postao tako poslušan?
„Jednostavna lingvostilistička analiza pokazala bi vam da nijedan meni poznat pisac nije napisao tu polupismenu budalaštinu. Ni ja niti bilo koji kolega koga poštujem. Čitavog života trudimo se da pišemo drukčije, da se naši izrazi razlikuju. Te razlike više ne možemo prikriti, i da hoćemo. Taj tekst – koji sam pročitao tek pre nekoliko dana – napisao je neki loš novinar. Ako tražite autora, naći ćete ga u tom krugu. Što se tiče mog prijatelja Pavlovića, njemu nije potrebna pomoć u pisanju, on je previše pismen za jednog političara. Možda je i to razlog njegovog političkog kraha?“
Rekao sam bar toliko, bar nešto, ali se osećam nedostojno. Šta ću sa ovim naknadnim zapisnikom?
***
Nekoliko noći gotovo ne spavam. U košmarima se neprekidno nalazim pred komisijom koja treba da me natera da prihvatim priznanje, da ga naučim napamet i javno ponovim. Načitao sam se previše knjiga o montiranim procesima, očigledno. Ali ne, ja sam se sam ponudio komisiji za svedoka protiv sebe i ona razmišlja hoće li me, možda ću biti previše pristrasan. U košmaru sve je moguće, ali ništa dobro – i ti košmari će biti moja stvarnost, naša stvarnost.
Zašto sam otišao na taj bedni razgovor? Zašto nisam ustao, rekao im da se gone u materinu i izašao? Samo pre nekoliko godina sigurno bih uradio tako nešto za mnogo manju stvar. Da li sam time čuvao svoju porodicu ili prosto zadovoljio svoj strah?
Nemam nijedno opravdanje, nijednu odstupnicu i osećam se sve gore. Ništa nisam rekao, nikoga nisam okrivio, to je tačno. Ali šta onim bednicima smeta da mi to prikače? Započeli su sezonu lova na veštice i neku vrstu neprekidnih javnih procesa, svejedno im je koga optužuju, svejedno im je šta pričaju.
***
Jedan novinar mi je zakazao tajni sastanak da bi mi nešto ispričao. Sastajemo se kao zaverenici, obojica se osvrćemo i šapućemo. Moli me da ga ne citiram, da ne pominjem njegovo ime, hoće samo da me obavesti i da opere dušu.
Ambiciozni i uvek znojavi Prlja došao je u redakciju „Politike“ i rekao novinarima: „Odlučeno je da V.S. bude pisac dotične humoreske.“ Godinu dana posle štampanja te koještarije odlučeno je da budem pisac. Nije ni primetio šta je rekao, izmenu činjenica unatrag. Ili se prosto nije potrudio da prikrije grubost izvedbe, više nema potrebe za tim. Pobednici njegove vrste ne pate od obzira i s pravom to očekuju od drugih. I zaista, moj sagovornik to potvrđuje, prisutni novinari su ćutali, nisu tražili dokaze. „Odlučeno je.“ To je dovoljno ljudima koji su doskora sumnjali i postavljali nezgodna pitanja.
Posle te odluke – ne znam gde je doneta ni ko je doneo – počinje deo afere koji se odnosi na mene. Nekoliko sati kasnije tout Belgrade priča da sam ja pisac te budalaštine. Niko ne sumnja da nisam. Sutradan sam se probudio kao polujavni krivac za stvar koju nisam učinio.
Evo me kako to zapisujem. Ne sanjam već zapisujem.
Niko nije na mojoj strani
U tome čudi samo jedna stvar: niko nije na mojoj strani. Ni moje kolege, ni oni koji godinama pričaju o demokratiji i protiv komunizma (uvek u četiri oka), ni oni koji me dobro poznaju, ni većina mojih prijatelja, ni moji čitaoci. Kao da ja više nisam ja, pisac koji nije napisao nijednu pohvalu vlasti, koji nije napao niti izdao nijednog svog kolegu. Preko noći sam postao neko drugi: ne onaj koji je objavio tolike knjige i tekstove već onaj koji objavljuje niskosti pod tuđim imenom. Neko obeležen, sumnjiv i, što je najgore, osuđen samim tim što je optužen.
Moj proces je završen pre nego što bi moj Kafka stigao da uzme pero u ruke. Sudije nisam ni video. Na kraju svega Jozef K. je osetio samo stid. No, ja osećam gađenje, strah i bes – i strasnu želju da se pobunim.
***
Da li postoji ijedan dokaz protiv mene u toj zbrci sa humoreskom? Bilo šta, pismeni trag, nečije svedočenje, narudžbina, ugovor, isplaćen novac. Ne postoji.
Da li postoje dokazi ko je naručilac, pisac i izvršilac? Postoje i to nepobitni, a Dragiša ih je javno izneo, jedna interna komisija u „Politici“ dodala je svoj zaključak – koji nije objavljen, prosto je stavljen u nečiju fioku i zaboravljen. General Ljubičić, direktor Politike Minović, dvojica novinara, a jedan među njima je pomenuti Prlja, drugi je neki meni nepoznati Janković. Minovićev i Prljin rukopis nađeni su na otkucanom primerku te humoreske, slovoslagači u štampariji su rekli da im je taj Janković doneo tekst i stajao sve vreme pored mašine.
Zašto ih niko ne koristi, te dokaze koji bodu oči? Zato što je neko tajno zamenio uloge i publici došapnuo rasplet pre početka predstave. Zato što beogradska inteligencija – mislim na one koji bi mogli nešto učiniti, na moje ugledne kolege – nema nameru mene da brani. U pravu je svako ko me napada. I to zato što ja unapred nisam u pravu. To pravo mi je oduzeto.
Ukoliko postoje dokazi koji me oslobađaju, utoliko gore po dokaze i po mene.
***
Osuđen sam unapred i ne mogu se braniti. Presuda nije sasvim partijska i politička, mada to stoji u pozadini. Slobodanovci su kvasac svega toga, stvar se prenosi na čaršiju i raspoređuje u njenim stostrukim udovima, licima i jezicima. To je proces koji se događa u čitavom mom gradu, među svim ljudima koje poznajem. Proces okrivljavanja drugih za sve. Izuzetaka ima toliko malo da se mogu izbrojati na prste jedne ruke. To je ono što zastrašuje. Mada bi to zmijsko siktanje trebalo da bude ono što me čini gordim.
Ali ja u sebi nemam ništa od fanatika i ništa od sveca. Na žalost ili na sreću. Ništa što bi mi bar za trenutak nadoknadilo opštu mržnju. Ja sam prosto čovek koji previše sumnja i previše pati zbog toga. Ovo nije moje vreme. Ali koje je to vreme koje mogu nazvati svojim?
Prestar sam za otvorenu budućnost, premlad za prošlost koja služi isključivo sećanju.
***
Neka moji sugrađani pričaju šta hoće iza mojih leđa, nije im prvi put. Ako mi neko to kaže u lice ili preko novina, tužiću ga i tako dokazati da sam u pravu. Preko prijateljice nabavio sam primerak „Politike“ u kome je objavljena ta glupost koju svi nazivaju humoreskom, nisam se usudio da se sam pojavim u arhivi.
Evo je na mom stolu, ta novina koja mi je nekada toliko značila, u kojoj sam kao mlad pisac objavljivao priče i smatrao se počašćenim. Otvaram je s gađenjem i sa strahom i drhteći od besa – i prelistavam. Srce mi tuče kao da sam tražio prvu kritiku o mojoj prvoj knjizi. Humoreska je u takozvanoj kulturnoj rubrici. A onda odjednom više nisam besan, u meni se sve smiruje, mislim jasno i bistro. Na desnoj strani je humoreska, na levoj strani moj intervju povodom NIN-ove nagrade. Obe stvari su objavljene u istom broju. Datum je 20. januar 1987. godine.
Neko je, držeći novinu kao ja sada, prosto zaključio da se rešenje ko je famozni pisac samo nameće, eno ga na levoj strani. Slučaj je anonimnom tužitelju pružio priliku da pokrene čitavu priču, a vezu niko nije primetio.
I dok se smejem, suze mi teku niz obraze.
(Nikada nije otkriveno ko je napisao tu humoresku. Otrovni jezici optuživali su nekoliko ljudi, najčešće mene. Predlagao sam da se napravi komisija Udruženja književnika i to nije prihvaćeno. Moja istraga nije otišla mnogo dalje od pretpostavki i dedukcija. Ali kad god me je trebalo napadati povodom onoga što sam pisao i govorio, neko bi se našao da izvadi tu priču iz naftalina, ne pominjući mi ime. U emigraciji mi je do ruku došao tekst u kome me Šešelj časti otprilike ovako: „pisac humoreske ‘Vojko i Savle’ i najbolji prijatelj Mirjane Marković“. Šta će tu „crvena veštica sa Dedinja“? Pomislio sam da trbati vojvoda, odavno izvađen iz policijskog šešira, verovatno ponešto i zna. Možda je to neki od „ranih radova“ drugarice Marković ili prosto narudžba iz kruga te bolesne porodice, a Šešelju se ono što je saznao dok im je služio nesvesno uvuklo pod pero?)
(1988)
Dragiša
Dragiša (Pavlović, prim. red.) povremeno dolazi da obiđe roditelje. Razgovori s mojim drugom, koga nisam napustio posle političkog pada, počinju i završavaju se na isti način. Vrtimo se oko istih tema i zaključaka i ponavljamo sećanja iz mladosti. Ti razgovori su krug iz koga obojica pokušavamo da izađemo tako što se sve manje viđamo. Slobodniji smo nego pre – i zbog toga udaljeniji nego ikada.
Možda smo nas dvojica bili najambiciozniji u našoj generaciji, možda nas je i zbližila ta želja da se ide napred i da se neumorno radi i napreduje?
Ali obojica smo, čuvajući poslednje ostatke sebe samih, svesno prekinuli svoje ambicije i odrekli se dalje akcije, isključili se iz politike. Mogli smo uraditi i suprotno od onoga što smo uradili, pridružiti se čoporu oko Miloševića i zavijati na mesec sa Jovićima i Kertesima, grabiti položaje i novac. Nismo hteli, izveli smo društvena i politička samoubistva kao po dogovoru – mada o tome nikada ni reč nismo progovorili.
Između nas se, umesto veće bliskosti, pojavila prepreka koja ometa razgovore: zajednička žrtva nas je udaljila. Svaki na onom drugom vidi sopstveni promašaj.
***
Pre Osme sednice posrednici su pokušali da Dragišu uklone bez borbe. Ljubičić mu je nudio mesto u saveznoj vladi, Dragiša je odbio: mesec-dva kasnije republika bi mu uskratila podršku, ponizili bi ga javno. Ne bi mogao sebi reći: „Borio sam se, učinio sam šta sam mogao, odlazim podignute glave.“ Posle Osme sednice dao je ostavku i otkaz i prijavio se Zavodu za zapošljavanje. Bez obzira na kvalifikacije (dva fakulteta i doktorat) nije dobio nijednu ponudu za posao. Izbačen sa mesta predavača na fakultetu u Kragujevcu, nezakonito, uzalud se žalio. Nešto kasnije počeo je raditi u Sloveniji, tek povremeno je dolazio u Beograd.
Za razliku od njega, ja se nisam prijavio Zavodu, znao sam da od toga nema vajde. Pokušao sam u Udruženju književnika obnoviti status slobodnog umetnika – bar da moja porodica ima zdravstveno osiguranje – ali odgovor nisam dobio. Nisam insistirao, znao sam da od toga neću imati koristi. Moja profesionalna organizacija – član sam preko dvadeset godina – preko noći je postala slobodanskija od Slobodana, ganja svakog ko ga je mrko pogledao.
O svojim nevoljama nisam rekao nijednu reč Dragiši. I on se meni nijednom nije požalio.
(1989)
Izvod iz Beleške o piscu: U decembru 1988. Vidosav Stevanović napušta dobrovoljno funkciju direktora Prosvete; krajem 1991. s porodicom napušta zemlju i odlazi u Grčku; godine 1992. ne uspeva da dobije papire u Grčkoj i vraća se u zemlju; 1993. odlazi u Francusku povodom promocije svojih knjiga i ostaje u Parizu; krajem 1995. odlučuje da se vrati u svoju zemlju; krajem 1998. ponovo se nastanjuje u Francuskoj i traži politički azil; godine 2004. odlazi u Sarajevo; krajem 2007. vraća se u svoju kuću pored Kragujevca.
Dnevnik samoće se završava rečenicom Miloša Crnjanskog: „Seobe traju. Smrti nema.“
Izvor: Vidosav Stevanović, Dnevnik samoće, izbor fragmenata 1988-1993, biblioteka Svedoci epohe, 660 strana, Službeni glasnik, Beograd, 2010.
Šuma Aokigahara u Japanu čuvena je – po broju samoubistava. Sada se noću nadgleda dronovima
Američki predsednik Džon F. Kenedi ubijen je 22. novembra 1963. godine. Sećanje na njega i dalje traje. Ko je bio i kako je ubijen
Ljudi koji uspešno smršaju mogu da se suoče sa jo-jo efektom, odnosno da se ponovo ugoje. Sada taj efekat ima i naučno objašnjenje
Dokumentarna fotografija ima neprocenjivu i nezamenjivu vrednost jer beleži istinu; ona je svedočanstvo koje prikazuje stvarnost. Trenutno, dostupna je na festivalu Vizualizator
Ukupna tržišna vrednost kapitala pet najvećih korporacija na svetu iznosi 12.280 milijardi dolara, koliko i 44 procenta američkog bruto domaćeg proizvoda. Samo Majkrosoftova vrednost jednaka je godišnjem bruto domaćem proizvodu Francuske, sedme najveće ekonomije sveta
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve