ČP nekad i sad

Informaciju da je svaki deveti stanovnik Republike Srbije član Srpske napredne stranke moguće je gledati i iz vedrijeg ugla: to znači da osam od devet građana Srbije nije učlanjeno u SNS. Zašto nas to ipak uopšte ne teši?

U traganju za odgovorom neće nam biti na odmet sećanje na jednopartijski komunistički režim, ako smo dovoljno stari da ga se sećamo. U zemlji od dvadeset i dva miliona stanovnika, bilo je oko dva miliona članova Saveza komunista. Dakle, svaki deseti ili jedanaesti građanin i građanka Jugoslavije. Da li je preostalih devet desetina žitelja bilo u statusu „građana drugog reda“? Formalno i deklarativno ne, ali uz jednu malu napomenu: članstvo u SK omogućavalo vam je pristup pozicijama moći, bilo je nužan, mada ne i dovoljan uslov za participiranje u upravljanju zemljom, od kućnog saveta ili radničkog saveta u firmi pa do federalnog Predsedništva. Velika većina „članova partije“, naravno, nije imala nikakvu stvarnu društvenu moć, ali nije u tome stvar, nego u tome da su svi koji su moć imali bili „članovi partije“ (ČP). Mogli ste i kao ČP biti društveno-politički niko i ništa, ali kao nečlan partije ste sigurno bili društveno-politički niko i ništa jer ste prosto bili izvan sistema, jedinka iz puke biološke mase.

Sve u svemu, liči? Da, uz izvesne razlike. U zrelom socijalizmu koji pamtim – i koji nisam nimalo sklon da idealizujem, što je danas ponegde u modi – kompetentni i čestiti ljudi postajali su ČP jer im je ta „ćaga“ bila potrebna za napredovanje, a Partiji su, pak, trebali takvi ljudi, doduše, ne na najvišim pozicijama, rezervisnim uglavnom za beskorisne partijske barone. Baroni su se bavili „ideologijom“, a kompetentni niži i srednji ešaloni javne uprave i društva stvarnim životom, tj. normalnim funkcionisanjem gradova, javnog prevoza, vodovodom, urbanizmom etc. I to je uglavnom i funkcionisalo, štošta od toga bolje nego danas, mada u tehnološki oskudnijoj epohi.

U čemu je, dakle, razlika? Današnji baroni više nemaju ni ideologiju, a kompetentnost ih nikada nije krasila. A tipičan ČP iz srednjih i nižih ešalona više nije neko ko nešto korisno, važno i vredno zna, ume i hoće, nego neko kome ČP-ovstvo služi kao zamena za impresivno odsustvo vrlina. Zato se sve kud god pogled seže ili raspada usled neznanja i nehaja, ili guši u kiču i nametljivoj ružnoći prostaštva.

I onda se neko čudi što na zidovima piše „Bravar je bio bolji“. Pa, taj je bar stvarno bio bravar! I trebali su mu oni koji to nisu.