Avion sa labilnim pilotom

Ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture potpisuje ugovor za izradu studije izvodljivosti za izgradnju beogradskog metroa, i sa ponosom iznosi da započinje realizacija najveće infrastrukturne investicije u ovom delu Evrope, vredne šest milijardi evra, iako se država zadužuje do grla da bi uopšte funkcionisala, i tek će se zaduživati. Predsednik Privredne komore priča da u poslednjih 50 godina nismo imali „ovu vrstu sposobnosti Vlade da reaguje veoma brzo i adekvatno kako bi sačuvala kičmu privrede“, i da smo, u odnosu na region, uspeli da sačuvamo suštinu naše ekonomije, dok se zaposleni tresu od straha, od radnika Fijata koji odlaze na ko zna koje po redu odsustvo, do frizera koji vape za pomoć. Ministar rada priča kako je zaposlenost porasla za vreme epidemije, dok desetine hiljada ljudi ostaje bez posla, a stotine hiljada sa zebnjom čeka mesece koji dolaze.

Predsednica Vlade koja je i na čelu Kriznog štaba za borbu protiv epidemije, na žurci organizovanoj pre mesec dana povodom pobede na izborima krši sve mere koje su Štab i njena vlada propisali: ne nosi masku, kao ni ostali članovi Vlade, grli se i ljubi sa prisutnima, igra kolo; kasnije se nemušto izvinjava kako smo svi, eto, grešili, pa i ona. Inače, premijerka nemušto govori o bilo kojoj temi, nesposobna je da sastavi dve suvisle rečenice zaredom. Ministar zdravlja, lekar, takođe bez maske, na pomenutoj žurci mirno gleda svoje kolege od kojih se gomila tada zarazila, a nešto kasnije optužuje učesnike demonstracija protiv vlasti da su krivi za porast broja zaraženih.

Imena pomenutih, kao i njihovih nepomenutih kolega nisu bitna. Nije bitno ni to što pomenuta vlada praktično ne postoji. Nije važno, za državu kao takvu, ni ko će biti u novoj vladi, nabrojani ili neki drugi, jer svi imaju jednu zajedničku osobinu – nedostatak bilo kakvog integriteta.

Razlog za to je jednostavan, svi se ponašaju po matrici koju im diktira čovek u koga gledaju kao u mesiju, vezani za njega strahom i interesima. A taj čovek, trenutno predsednik države, usred nezapamćene krize objavljuje da je upisao neki fakultet za košarkaškog trenera, valjda misleći da će tako da fascinira narod. Pre toga, sa preglumljenim mirom ispod koga vrište panika i histerija, priča sumanutu priču da je vakcina protiv korone pronađena i da će je Srbija dobiti među prvima u svetu, i tako sačuvati živote i privredu. Nije važno ko ga je savetovao da ovakve stvari čini i priča, prihvatio je idiotske savete, znači do njega je.

I na osnovu ovo malo vesti, probranih iz mora sličnih, Srbija deluje kao avion koji ima pilota i posadu, samo što pilot ne zna da vozi, uz to je i labilan, a posada ne samo da ne sme to da mu kaže, već ga tapše po ramenu i divi mu se. Tako avion niti zna gde ide kroz oluju, niti kako će i gde sleteti, već izbezumljeno vrluda naokolo čekajući da istroši gorivo i padne. Putnici su, s pravom, u panici, čak i oni koji su pilotu dugo verovali. U stabilnijim vremenima laži imaju duži rok trajanja, u krizama u kojima je i zdravlje u pitanju život ih demantuje na dnevnom nivou.

Situacija deluje beznadno, naročito zato što je poverenje u bilo koju instituciju potpuno uništeno, a pitanje svih pitanja je kako ga bar malo povratiti. Jalov bi posao bio polaziti od predsednika i Vlade, to je nemoguća misija. Ali, možda nije loša ideja da se pođe od renoviranja Kriznog štaba, za početak. Jesu lekari u tom štabu debelo krivi za pomenuti gubitak poverenja, jesu ćuteći gledali kako se usred epidemije koja se punom snagom vraća organizuju maloumne orgije poput utakmica sa publikom, predizbornih skupova, izbora, proslava, jeste da su se pojedini njegovi članovi bacili na politiku više nego na medicinu.

Ali, ako pojedinci u tom Štabu koji pokazuju da u politiku još nisu potpuno potonuli porazgovaraju sa kolegama koje su potpisale pismo u kome se traži njihova smena, ako razmene mišljenja, ako počnu da govore ono što zaista jeste, a ne ono što Vlada i vrhovni očekuju, ako zatraže da im se politika ne meša u posao, moglo bi to da bude lekovito, i za njih i za sluđene građane kojima se svakodnevno obraćaju. Ako se to vrhovnima ne svidi, postoje i ostavke, videli smo mnogo takvih primera po svetu u prethodnih nekoliko meseci. Čini se, međutim, da bi ih vlast poslušala u svemu jer preveliki je ulog u pitanju, samo kada bi imali hrabrosti da jasno izgovore ono što zaista misle.

Dobro bi bilo i da se oni članovi Štaba koji su potpuno ogrezli u politiku sklone, a da ih zamene neki drugi ljudi. Neka ih sa svojim poslovima, sadašnjim i budućim ministarskim imenovanjima, samo neka puste da rade one kojima je prvenstveno važno zdravlje ljudi.

Možda sve ovo zvuči kao utopija, ali ako je doktor Nestorović ućutao na dve nedelje i prestao da narodu svakodnevno propoveda svoje viđenje medicine, fizike i ostalih nauka, onda je sve moguće. Vredi pokušati, izgleda da će ovo dugo potrajati.