Nećemo Vesića

Uroš Marković iz Sportskog centra „Milan Gale Muškatirović“ juče je izveo subverziju u direktnim uključenjima na dve televizije sa nacionalnom frekvencijom – Pink i RTS. Obe televizije poslale su reporterke u želji da u jutarnjim programima dobiju laganu priču o otvaranju letnje sezone u ovom sportskom centru, o bazenu koji radi, pošto je ulaz i kako Beograđani mogu da se „osveže tokm vrelih letnjih dana“. Od Uroša Markovića nismo dobili osveženje, nego otrežnjenje.

U jednom lakom koraku raskrinkao je sistem cenzure i autocenzure u nacionalnim medijima. Bilo je potrebno samo da izgovori: „Vesić Goran“. Obe reporterke reagovale su kao oparene, prekidanjem sagovornika. Novinarka Pinka je panično uzvikivala: „Ne, ne, ne, ne, ne…“, a koleginica sa RTS-a malo smirenije: „Jao, pa nemojte tako da pričate…“ Snimci su odmah postali viralni na društvenim mrežama, dok je Uroš Marković heroj dana.

U relativizatorskoj atmosferi u kojoj živimo, svaki događaj ima više slojeva. Zato pokušavam da se zamislim u situaciji u kojoj su se našle ove dve novinarke. S jedne strane, može se reći da Uroš Marković nije odgovarao na postavljeno pitanje i da je iskoristio prostor koji je dobio da pomene ono što ga muči, a ne ono što zanima reporterke. Dešava se, dragi čitaoci, češće nego što mislite, da sagovornik ne odgovara na postavljeno pitanje. Međutim, to se u praksi rešava tako što ga pustite da ispriča svoje, a onda mu jednostavno kažete da nije odgovorio na pitanje. Naravno da ima situacija u kojima je u redu prekinuti uključenje uživo, ali to nipošto nije pominjanje imena zamenika gradonačelnika Gorana Vesića. Recimo, u redu je isključiti se ako sagovornik počne da psuje, vređa, ili ako izveštavate o požaru pa vam se vatra opasno približi.

Dakle, reći da „Vesić Goran“ pokušava da od Opštine Stari Grad preuzme SC „Milan Gale Muškatirović“ za RTS i Pink jednako je psovci, a novinari kojima se to dogodi beže kao da ih je osmudila vatra. Pored bazena.

Indikativna mi je i reakcija novinarki. Reporterka Pinka bila je vidno uznemirena i bez premišljanja prekinula je uključenje (Uroš Marković kaže da je čuo instrukciju režije iz „bubice“ koju je imala u uvetu), dok je reporterka RTS-a prekinula Markovića tonom koji je zvučao otprilike kao „jao, hajde molim te, nemoj da mi praviš problem“.

Tu vam je ključna razlika između Pinka i RTS-a: privatna televizija „gori“ od truda da se dodvori aktuelnoj vlasti, dok javni servis pokušava da ne talasa, ne bi li ih vladajući ostavili na miru i ne bi li se sačuvali od čestih prozivki predsednika Vučića i poslanika SNS Vladimira Đukanovića. Međutim, da li je ta razlika uopšte važna? Čini mi se da nije, jer je krajnja posledica ista: građani ostaju uskraćeni za značajne informacije.

Nastup Uroša Markovića i ono što mu je usledilo nije i ne sme da ostane jednodnevna internet senzacija. Ono što smo videli juče ujutru bio je samo konačni materijalni dokaz kako izgleda rad u provladinim redakcijama. Ono što smo videli juče ujutru događa se svakog dana, sata i minuta već sedam godina, iza kamera i dalje od očiju javnosti. Sad smo samo imali prilike da vidimo kako to izgleda. Inače, cena ulaznice je 250 dinara.