Ritam kvarenja i ritam saznanja

Postoje društva u kojima se prvo nešto loše sazna o tebi, a onda padneš s vlasti – jer se o tebi saznalo nešto loše. Postoje i ona gde prvo padneš s vlasti, a tek onda se o tebi sazna nešto loše – jer si pao s vlasti. Postoje, međutim, i ona gde se o tebi sazna nešto loše, a ti onda ne padneš s vlasti, i nikome ništa. Zapravo, sva je prilika da ćeš i avanzovati.

Hans-Kristijan Štrahe, prvi čovek austrijskih tvrdokornih desničara i ovde mnogo puta reklamirani „veliki prijatelj Srba“, podneo je ostavku na položaj vicekancelara (potpredsednika vlade) Austrije nakon što je u javnost isplivao snimak iz kojeg se može jasno zaključiti da je Štrahe lično i neposredno muljao i učestvovao u korupcijskim radnjama poznatim kao trgovina uticajem ili „tante za kukuriku“. Štrahe je upao u vešto postavljenu zamku i nije mu preostalo ništa drugo nego da prizna da je – provaljen. I da se povuče na neko tiho i samotno mesto, bar dok se ne zaboravi šta je činio.

Ovde te stvari funkcionišu, hm, malo drugačije. Tek kad padneš s vlasti, saznaće se da si lopov i muljator, tajkun i zločinac opšte prakse – čak i ako zapravo nisi. Do tada si miran. Evo, recimo, Siniša Mali: nije sporno da je on, među inima, taj „kompletni idiot“ koji je neposredno odgovoran za slučaj ilegalnog noćnog buldožerisanja po Savamali; još manje je sporno da je njegov tzv. doktorat drzak plagijat i otvorena sprdnja sa svim mogućim standardima akademske dostojnosti i ljudske čestitosti. Sve to, i još štošta, znamo od vremena kad je bio (oktroisani) gradonačelnik Beograda. I, je li pao s položaja? Jeste, ali samo zato da se popne: sada je ministar finansija. Gde, uzgred budi rečeno, nastavlja s praksom ležernog baronisanja od kakvog normalnom insanu zastaje dah, poput onoga da je srpska ekonomija jedna od najjačih u Evropi.

Ali, nije Mali tu neka posebnost, on je samo simptom opšteg stanja. Zar je njegov policajni ministarski kolega išta kvalitetniji doktor nauka? Zar nije od početka savršeno prozirno da se Beograd na vodi gradi protivno ne samo urbanističkim standardima, dobrom ukusu i zdravom razumu, nego i svim mogućim zakonima? Pa ipak, to opšte znanje nije zaustavilo nikoga i ništa. Zar ima ikoga da ne zna da je jedan mahniti Herostrat, neki Vesić, dobio ceo jedan milionski grad kao igračku za svoje nebulozne i opasne „vizije“, i zar ima ikoga ko misli da nam nije jasno da se iza toga mora kriti nešto osobito gadno, i zar stvarno moramo da sačekamo nekakav „snimak“ poput onog Štraheovog pa da saznanmo šta je? Ili se i tada ništa ne bi dogodilo? Zar se njihov stranački praotac Nikolić Tomislav ne baškari u ogromnoj državnoj vili o našem zajedničkom trošku, iako mu to ni na koji način ne pripada, i svi to jako dobro znamo, a i Oni znaju da svi to znamo, i nikom ništa? Zar nije puna Srbija malih, srednjih i velikih kabadahija koje jedva da kriju na koje sve načine nas pljačkaju, šikaniraju i ponižavaju? Zar nije, bizarnosti radi, onaj opskurni Simović iz Grocke tobože sklonjen s mesta predsednika opštine tako da zapravo i dalje povlači sve konce, i zar tamo nije izglasano da se jedna ulica ubuduće ima zvati po njemu i njegovoj braći?! Ne, ovo nisam izmislio.

Korupcija zapravo znači – kvarenje. Iskvarenih ili kvarljivih ima svugde, ali zdrava demokratija se prepoznaje po tome što se za takve ipak sazna, a kad se sazna, nema im opstanka. Ovo u čemu mi životarimo nešto je sasvim drugačije: mi sve znamo još od početka, ali im ništa ne možemo do samog kraja. I zato kraj nikada ne izgleda nimalo lepo.