Lebac sutra nemojte poslati

Među brojnim istorijskim kontroverzama u vezi sa streljanjem u Šumaricama 21. oktobra 1941, jedna od manje poznatih je ona o tome kakvo je vreme bilo tog dana. Prema nekim izvorima, dan je bio sunčan i topao, dok drugi tvrde da je padala kiša. Treći izvori, međutim, kažu da je osvanulo vedro jutro, ali da se po podne, kada je streljanje okončano, smračilo i da je pala teška kiša. Koja je od tri priče tačna, nikada sa sigurnošću nećemo doznati. Ako je treća istinita, to bi značilo da je kiša pala kada je već počelo ukopavanje streljanih. U Šumadiji (a možda i još negde) postoji narodno verovanje da kiša pada na sahranama onih kojima je bilo žao što umiru.

Sve i da je 21. oktobar 1941. bio vedar i sunčan, nad Kragujevac se zlokobni oblak nadvio još koji dan ranije. Događaji koji su doveli do strašnog masakra, verovatno najvećeg počinjenog u Srbiji tokom Drugog svetskog rata, i danas, zapravo – tek danas, predmet su sporenja, što oko činjenica, što oko tumačenja. Ispričati priču o Šumaricama, bez opisa istorijskog konteksta, znači ne ispričati je do kraja. Opisati kontekst, 70 godina kasnije, nije moguće bez davanja prednosti jednoj od dve ideologije, naročito u danima kada su među najvažnijim dnevno-aktuelnim temama pitanja restitucije i rehabilitacije. U takvim dnevno-političkim i istorijskim okolnostima, u drugom planu ostaju žrtve – ljudi, sa imenima i prezimenima, životima i porodicama, koji su tog dana stradali, ne znajući zašto i zbog čega.

Uzrok streljanja u Šumaricama nesporan je: 16. oktobra 1941. na putu između Kragujevca i Gornjeg Milanovca, kod sela Ljuljaci, napadnut je nemački 3. bataljon 749. pešadijskog puka. U zavisnosti od izvora, postoje tri verzije ovog događaja: po jednoj, bataljon su napali partizani, po drugoj četnici, a treća je, očekivano, sinteza, koja kaže – udruženim snagama, nakon što su 13. oktobra Kragujevački partizanski i Gružanski četnički odred potpisali sporazum koji je glasio: „Zajednička borba protiv Nemaca, zajednička opsada Kragujevca, zajednička mobilizacija, zajednički apel za sakupljanje hrane, ali magacini posebno, ispitivanje svih nedela i kažnjavanje krivaca.“ Poslednjih dvadesetak godina, više u desno orijentisanim političkim nego u stručnim krugovima, postoji tendencija da se napad kod Ljuljaka pripisuje isključivo Čačanskom i Kragujevačkom partizanskom odredu, kako bi se ukazalo na njihovu direktnu krivicu za potonje streljanje. Međutim, u literaturi pročetničke orijentacije postoje podaci o gubicima koje je Gružanski četnički odred pretrpeo u napadu kod Ljuljaka. Konkretno, među poginulima se pominju poručnici Blagoje Stojančević i Miloš Mojsilović, tri podoficira, jedan narednik i tri vojnika. U knjizi Ime i broj (Kragujevac, 2007) Staniše Brkića navedeno je da je Kragujevački partizanski odred 18. oktobra 1941. izdao Obaveštenje br. 6, u kom se između ostalog kaže da su partizani i četnici zajedničkim snagama „branili stopu po stopu druma nanoseći svojim iznenadnim napadima krvave gubitke Nemcima i njihovom sluzi Nediću“.

Nešto manje od nedelju dana pre napada kod Ljuljaka, 10. oktobra, glavnokomandujući general okupacionih snaga u Srbiji Franc Beme donosi naredbu po kojoj će za svakog ubijenog nemačkog vojnika ili „folksdojčera“ (muškarca, ženu ili dete) biti streljano 100, a za ranjenog 50 zarobljenika ili talaca. Kod Ljuljaka je ubijeno 9, a ranjeno 27 nemačkih vojnika, od kojih je jedan kasnije podlegao povredama.

Sudbina stanovnika Kragujevca i okolnih sela time je zapečaćena. Major Paul Kenig, najviši nemački oficir u Kragujevcu, dobija naredbu o izvršenju odmazde. Svega dva dana nakon sukoba kod Ljuljaka, 18. oktobra uveče, u Kragujevcu su počela prva hapšenja. Prvi su se na udaru našli kragujevački Jevreji, komunisti, nacionalisti i članovi njihovih porodica, hapšeni na osnovu spiska koji je Predstojništvo gradske policije dobilo tog dana iz Beograda, a na kom je bilo između 60 i 70 imena. Na spisku se našlo i ime mlade Milice Panić-Veljković, tek udate za kragujevačkog komunistu Kazimira Veljkovića. Nje u kragujevačkoj evidenciji još uvek nije bilo pod tim imenom, ali je u Kragujevcu živela i 58-godišnja Milica Veljković, udovica generala Veljkovića. Uhapšena je i streljana 20. oktobra uveče.

Uz 53 zatvorenika i oko 275 talaca uhvaćenih pre i tokom pohoda na Gornji Milanovac i sedamdesetak imena sa spiska iz Beograda, jasno je da broj nije bio ni blizu onom koji je naredba o odmazdi predviđala. Uveče 18. oktobra, krajskomandant Fon Bišofshauzen predlaže Kenigu da nemački bataljoni izvedu akciju u selima Grošnica, Mečkovac, Beloševac, Maršić, Korman, Botunje, Gornje i Donje Komarice. Precizan broj streljanih po selima oko Kragujevca 19. oktobra 1941. nije moguće utvrditi. U izveštajima majora Keniga stoji da je tog dana streljano 427 ljudi, Fon Bišofshauzen izveštava o 422, dok Spomen-muzej „21. oktobar“ u Kragujevcu raspolaže podacima o 415 streljanih i 21 preživelom.

Svestan da neće lako ispuniti kvotu od 2300 streljanih, 19. oktobra uveče, major Kenig donosi naredbu o zabrani izlaza iz Kragujevca. Perfidno, ulazak u grad je bio dozvoljen, jer se računalo i na veliki broj stanovnika okolnih sela koji su dolazili u grad na posao. Narednog jutra, u ponedeljak 20. oktobra, oko 650 radnika koji su radili na regulaciji toka Lepenice, oterano je u topovske šupe. Još 17. oktobra, predstojništvo gradske policije uputilo je direktorima škola naredbu da dostave spiskove učenika koji su položili VI i VII razred a nisu se upisali u naredni, onih koji su upisali naredni razred ali se još nisu pojavili na predavanjima i onih koji su na početku školske godine dolazili na predavanja a onda prestali da se pojavljuju. Iz Prve muške gimnazije izvedena su po dva odeljenja VII i VIII razreda, a iz jednog odeljenja V razreda odabrani su krupniji učenici i priključeni starijima. Šesnaestogodišnji Jovan Veljković, sin greškom streljane Milice, bio je među uhapšenim gimnazijalcima. Odveden je u topovske šupe i spasen, tako što ga je, iz neobjašnjivih razloga, nemački vojnik izvukao iz kolone za streljanje. Iz Druge muške gimnazije izvedeni su u dvorište svi učenici, a onda su odvajani stariji od 16 godina. U Učiteljskoj školi u rano jutro još nije bilo đaka, ali su Nemci izveli dva profesora i dva poslužitelja. Direktor Učiteljske škole Miloje Pavlović uhapšen je kod kuće, u trenutku kad je polazio na posao. Direktor Druge muške gimnazije Lazar Pantelić imao je overen „ausvajs“ sa kojim je krenuo u Beograd u Ministarstvo prosvete. Primetivši da se nešto čudno dešava u gradu, odlučio je da se ipak vrati u školu. Streljan je 21. oktobra.

Nemci su hapsili stanovnike Kragujevca pod izgovorom da se to radi zbog naredbe o obaveznoj zameni ličnih dokumenata. Ljudi su odvođeni iz kuća, sa ulica, pijace, iz kafana. Plašeći se eventualne kazne, mnogi od onih koji su izbegli hapšenje sami su odlazili u topovske šupe. Do popodnevnih sati 20. oktobra, tri od četiri topovske šupe bile su dupke pune. Četvrta je služila za smeštaj drva i uglja. Mnogi uhapšeni ostali su napolju, jer unutra više nije bilo mesta. Oko 18 sati 20. oktobra više nije bilo sumnje u razloge hapšenja. Na Stanovljanskom polju i na Centralnoj radionici odjeknuli su prvi rafali. Streljani su ljudi sa spiska iz Beograda, zatvorenici i taoci iz Gornjeg Milanovca. Prema podacima iz knjige Staniše Brkića Ime i broj, streljanje na Stanovljanskom polju preživelo je osam ljudi, a dugo se verovalo da na Centralnoj radionici nije preživeo niko, međutim, nova istraživanja nedvosmisleno pokazuju da je jedan čovek uspeo da preživi.

Građane koji su izbegli prvi talas nemačke racije, 20. oktobra po gradu su kupile ljotićevske patrole 5. dobrovoljačkog odreda. Ime jednog čoveka ostalo je zapisano u istoriji grada, pa i danas čak i oni koji ne znaju ime nijednog streljanog u Šumaricama znaju ko je Marisav Petrović, ljotićevac i predvodnik 5. dobrovoljačkog odreda. Upao je 20. oktobra, dok su Nemci još hapsili, u zgradu opštine. Pohapsio je službenike i za gradonačelnika, sekretara opštine i predstojnika policije postavio svoje ljude, a onda su i ljotićevci počeli da hapse. U zgradi opštine zatekao se i poznati kragujevački advokat Dragoljub Milovanović Bena. Njegov sin Raul već je bio u topovskim šupama. Bena Milovanović, igrom sudbine, rodom iz istog sela kao i Marisav Petrović, došao je da interveniše ne samo za svog sina, već i za druge Kragujevčane. Navodno, „Bena, i ti mi dolija!“, reči su kojima ga je Marisav ispratio u topovske šupe. Dragoljub i Raul Milovanović streljani su 21. oktobra.

Ljotićevci Marisava Petrovića uzeli su na sebe zadatak da pohapse kragujevačke Rome. Tokom hapšenja iskaljivali su bes na njima, a onda ih u topovskim šupama razmenjivali za svoje pristalice, ali i gimnazijalce na koje su računali kao na moguće buduće pristalice. Kasnije će, tokom istorije, biti i u Kragujevcu pokušaja da se od Marisava Petrovića napravi tragična istorijska figura, čovek koji je navodno mnoge spasao od streljanja. Takvi pokušaji završeni su neuspehom, jer je još uvek u Kragujevcu bilo mnogo onih koji se sećaju, ne samo posebne surovosti, nego i lične osvetoljubivosti Marisava Petrovića, zbog koje su mnogi njegovi politički i lični neprijatelji završili u topovskim šupama. Direktor Učiteljske škole, Miloje Pavlović, zbog svojih godina (53) bio je na spisku onih koje su Nemci planirali da oslobode. Izveden je iz topovskih šupa, ali onda je naišao upravo Marisav Petrović i zbog davne i duge lične netrpeljivosti vratio ga nazad. Miloje Pavlović streljan je u pretposlednjoj grupi izvedenoj pred streljački vod tog dana. O ovom događaju postoje bar tri svedočanstva, izneta 1945. godine Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora. Brojni istorijski izvori saglasni su u tome da ljotićevci jesu izdvajali ljude iz kolona za streljanje i da su tako poštedeli njihove živote. Međutim, o spasilačkoj ulozi Marisava Petrovića i njegovih ljotićevaca ne može biti govora, jer su spaseni razmenjeni za druge ljude. U knjizi Poruke streljanog grada (Kragujevac, 1966), Branislava Božovića, stoji: „Među njima je bio veliki broj Cigana s kojima su postupali kao sa robljem. Naročito su njih velikodušno ustupali Nemcima, dajući ih u znatno većem broju od onih koje su u zamenu dobijali od Nemaca.“

U 7 ujutru 21. oktobra počelo je masovno streljanje. Za mesta streljanja odabrane su doline Sušičkog i Erdoglijskog potoka u Šumaricama. Doline su odabrane jer je iz njih bilo teško pobeći, ali za svaki slučaj, na padinama potoka postavljeni su mitraljezi. Uhapšeni su izvođeni u grupama i streljani jedni za drugima. Jedan od osnivača Kragujevačkog partizanskog odreda, Svetozar Toza Dragović, bio je u jednoj od grupa. Dok su ih sprovodili do streljačkog voda, povikao je: „Bežite!“ Ljudi su se rastrčali, nastala je pometnja i unakrsna vatra. U ovom incidentu poginulo je i nekoliko nemačkih vojnika, međutim, nekoliko ljudi uspelo je da pobegne. Toza Dragović nije bio među njima.

Od 7 ujutru do 14 posle podne, Šumaricama je neprestano odjekivala rafalna paljba, a onda je sve utihnulo. Kvota od 2300 streljanih, prema proceni majora Keniga, bila je ispunjena. U topovskim šupama ostalo je još oko 350 ljudi. Njih 200 ljotićevci su odveli u školu „Kralj Petar“, a u danima nakon streljanja ova grupa radila je na ukopavanju mrtvih. Ostali su pušteni kućama, među njima i tada gimnazijalac, a kasnije čuveni glumac Milosav Mija Aleksić (1923–1995).

Sahranjivanje je trajalo danima. Ukopavanjem su rukovodile ljotićevske snage uz nadzor nemačkih vojnika. Prema nekim svedočanstvima, u nekoliko slučajeva došlo je do sukoba između talaca koji su radili na ukopavanju i ljotićevaca, koji su tražili od njih da prevrću tela i uzimaju satove, prstenje i novac. Obeležavanje grobova i pristup članovima porodica streljanih bio je zabranjen. Međutim, tokom noći, Kragujevčanke, uglavnom žene i majke streljanih, uspevale su da se provuku do Šumarica, gde su tražile svoje mrtve. Zahvaljujući njima, pronađena su četvorica muškaraca koji su uspeli da prežive rafalnu paljbu. Takođe, ima svedočanstava o desetinama slučajeva u kojima su porodice uspele da nađu svoje pokojnike, odnesu tela i sahrane ih u porodičnim grobnicama. Jedan od potresnijih detalja je i da su mnoge žene, iako nikada nisu uspele da pronađu svoje, nastavile da dolaze kako bi donele hranu radnicima na ukopavanju. Tačan broj humki i pojedinačnih grobova u Šumaricama nije moguće precizno utvrditi. Jedno svedočenje govori o 30 velikih humki i 4-5 manjih grobova, dok izveštaj komisije oformljene nakon rata barata brojem od 31 humke i „nekoliko pojedinačnih grobova“. Prvi javni pomen žrtvama streljanja nemačke vlasti odobrile su 4. aprila 1942. U to vreme, strogost okupacionih vlasti je popustila, pa su Kragujevčani već mogli da odlaze u Šumarice, na grobove svojih streljanih. Na treću godišnjicu streljanja 21. oktobra 1944. Kragujevac je oslobođen. Prvo opelo u Šumaricama održano je sutradan.

O uzrocima, razlozima i broju žrtava streljanja u Šumaricama postoje različite procene, podaci i sporenja. Ono oko čega spora nema i ne može da bude jesu ljudi. U dokumentaciji Spomen-muzeja „21. oktobar“ sačuvane su 42 poruke streljanih, ispisivane na komadima papira, poleđini fotografija ili dokumenata koje su uhapšeni imali pri ruci. Ove poruke čine da svi ideološki obračuni, tokom kojih su žrtve često služile kao zgodna moneta za potkusurivanje izgledaju nebitno. Poruke streljanih podsećaju na ono najvažnije: 21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi. Iz svake poruke provejavaju detalji iz svakodnevnog života, od briga i problema do gimnazijskih ljubavi. Božidar Milinković, majstor, napisao je na poleđini radničke knjižice: „Mila Ružice, oprosti mi sve na poslednjem času. Evo ti 850 dinara, tvoj Boža.“

Radnik Lazar Petrović ostavio je na poleđini stare dopisnice poruku: „Draga Lelo, Seko i Bato, kucnuo je zadnji čas, oprostite svom tati. Ljubi vas sve Lazar. Htedoh se slikati s tobom Lelo, ali ti odgodi. Žao mi je.“ Otac i sin Nikola i Aleksandar Simić streljani su zajedno. Nikola, inženjer, u svojoj poruci kaže: „Ja i Aca odlazimo zajedno. Ljubi vas otac, živite u slozi.“ Aleksandar, osamnaestogodišnji gimnazijalac piše: „Pozdravlja vas sve Aca. Pozdravite moju drugaricu Danicu.“ Gimnazijalac Pavle Ivanović, streljan 20. oktobra, pisao je ocu, ne znajući da je on već u topovskim šupama i da će biti streljan samo dan nakon njega: „Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja. Tata idi kod direktora ako vredi.“ Poruku ocu ostavio je i učenik Ljubiša Jovanović, takođe ne znajući da mu je otac na istom mestu gde i on. Streljani su obojica, istog dana.

Jedna štura poruka, na prvi pogled bez ikakvog emotivnog naboja, verovatno je najpotresnija od svih. Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18. a streljan 20. oktobra, kratko je napisao: „Lebac sutra nemojte poslati.“ U toj kratkoj rečenici sadržana je sva tragika života u zlom vremenu: „lebac“ kao simbol života, osnovna hrana, ali i ratne sirotinje onog doba, one koja brine o svakom komadiću hleba i ništa ne baca, jer za bacanje nema.

Broj streljanih u Kragujevcu decenijama unazad bio je predmet sporenja i sukoba. Danas se najčešće barata brojem od približno 2800 ljudi. Do pre samo nekoliko godina opšteprihvaćen broj bio je 7000. Verovanje da je preuveličan broj streljanih posledica komunističke propagande, kako bi se time pojačala dramatika šumaričke tragedije, pogrešno je iz više, istorijskim dokumentima potkrepljenih razloga. U izveštajima majora Keniga pominje se broj od 2300. Istog dana kada se streljanje dogodilo, paroh stare crkve Dragoslav Veličković, na margini Mineja za oktobar, zapisao je: „Na današnji dan Nemci su streljali oko 7000 građana Kragujevca.“ U listu „Borba“ od 15. novembra 1941. izašao je tekst sa naslovom „Hitlerovci i Nedićevci poubijali 5000 ljudi i žena u Kragujevcu“. Četnički izvori tog doba variraju u procenama između 5000 i 12.000, a najčešće se pominje broj od 6000. U julu 1947. godine, pred Savezničkim vojnim sudom broj 5 u Nirnbergu, svedok Živojin Jovanović izjavio je da je u Kragujevcu streljano 7000 ljudi, te da je to zaključio na osnovu broja crnih barjaka na kućama u Kragujevcu i broja panaija donetih u crkvu. Međutim, Savezničkom vojnom sudu dostavljeni su i izveštaji Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, a ovi izveštaji sadrže svedočanstva za 2324 streljanih, od čega za 1706 postoje originalne prijave članova porodica. Uz, po svemu sudeći, mit o 7000 streljanih, najčešće se pominje i onaj o 300 đaka kragujevačke gimnazije i petnaestoro dece od 8 do 11 godina. Prema podacima iz arhive Spomen-muzeja „21. oktobra“, streljano je 40 dece (37 u Kragujevcu i troje u selima) uzrasta od 11 do 15 godina i 261 mladić srednjoškolskog uzrasta (rođeni od 1922. do 1925. godine), a bili su učenici Prve i Druge gimnazije, Učiteljske, Građanske, Vojno-tehničke i Zanatlijske škole, ali i radnici i zemljoradnici. Njima treba dodati i još 16 momaka starijih od 19 godina koji su još uvek bili učenici. Među četrdesetoro streljane dece sigurno se nalaze i mali Romi, čistači cipela. Međutim, ko su tačno bili i koliko je uopšte streljanih Roma, nije moguće utvrditi, jer nose ista imena i prezimena kao sugrađani srpske nacionalnosti. Prema podacima Staniše Brkića, istoričara i muzejskog savetnika u Spomen-muzeju „21. oktobar“, romske organizacije iz Kragujevca ulažu napore da utvrde broj streljanih Roma, ali zbog šturih podataka sve procene ostaju tek pretpostavke i naslućivanja. Prema do sada prikupljenim podacima, u Kragujevcu i okolnim selima streljana je 2381 osoba, 2355 muškaraca i 26 žena. Podaci o streljanima prikupljaju se i dan-danas, te se još uvek događa da pojedina imena budu uklonjena sa spiska, a nova pridodata.

Zahvaljujući radu istoričara Spomen-muzeja „21. oktobar“, podaci o streljanima u Šumaricama dostupni su javnosti. Građa kojom muzej raspolaže i koja se i dalje prikuplja, menja i dopunjava, dovoljna je da osigura da ime nijednog od streljanih u Šumaricama ne padne u zaborav. To nije toliko važno zbog ukupnog broja žrtava, koliko zbog svake od žrtava ponaosob. Ovih dana okončano je prikupljanje potpisa građana koje je pokrenuo dnevni list „Pres“, s predlogom da 21. oktobar bude proglašen za Dan sećanja na sve srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. Potpis na ovu inicijativu stavili su predsednik Boris Tadić, premijer Mirko Cvetković, predsednica Skupštine Slavica Đukić Dejanović, gotovo svi ministri, lideri opozicije, mnogi pisci, akademici, istoričari, javne ličnosti i građani. Vlada Srbije, na sednici u četvrtak 20. oktobra, usvojiće i zvanično ovaj predlog. Da Srbiji fali reafirmacija antifašističke tradicije, nije sporno. Međutim, ono što zabrinjava jeste postojeći stepen konsenzusa oko toga da 21. oktobar podseća na „sve srpske žrtve“, jer se time opet pokreće mašinerija depersonalizacije žrtava, kojoj istoričari, bar oni koji rade na temi kragujevačkog streljanja, uporno pokušavaju da stanu na put.

Iz zapisnika Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača

Nada Naumović (1921–1941)

„Na dan 20. oktombra oko 11 sati pre podne, jedna grupa Ljotićevaca terala je grupom neke mladiće. Kad su poterali Aleksandra Matejića iz Kosovske ulice; mi smo tada tamo stanovale, moja kći Nada počela je da interveniše da ga ne oteraju rekavši ljotićevcima: „nemoj te ga bolestan“ zatim se okrenula Matejiću i rekla mu: „bolje da te ubiju Nemci nego naši“.

Za ovim se jedan narednik naljutio i rekao mojoj ćerki da je ona komunista i da je uvredila srpsku vojsku. Da je ona komunista potvrdio je još jedan narednik, zatim su je sa puškom na gotovs oterali u školu Kralja Petra, gde je prenoćila i sutra dan u 7 č. ujutru kamionom su ih oterali Nemcima, pa su ih streljali u 7 1/2 časova pre podne ispod Topovskih šupa na imanju Ljube Markovića ekonoma.

Među ovom grupom Ljotićevaca bio je Miodrag Ćatić iz Kragujevca sa stanom u ulici Kapetan Lukića broja se ne sećam koji je pre streljanja otišao u Ljotićevce i za koga čujem da je posle oslobođenja uhapšen u Beogradu i da se nalazi u zatvoru.

Posle streljanja moje ćerke Nade otišla sam u školu Kralja Petra da vidim šta je sa mojom ćerkom. Tada mi je Marisav Petrović rekao da je streljana a izašla je na spisku streljanih pod br. 445.

Moja pok. kći Nada kada je odvedena na streljanje imala je na sebi teget štofanu suknju i roze štrikanu bluzu, sportske cipele i sportske čarape do kolena i naočare.

Od opštine sam dobila legitimaciju i u njoj naočare od novca nije imala ništa sa sobom.

Kada je moja kći pok. Nada streljana imala je 20 god. Rođena je u Kragujevcu od oca Micka i mati Mileve vere pravoslavne, po zanimanju student medicine. Moja pok. kći stradala je od nemačke kaznene ekspedicije a ovoj je predata od strane Ljotićevaca. Bliže podatke o njima ne znam.“

Mileva Naumović, Kragujevac, 20. januar 1945.

Milica Veljković (1896–1941)

„Pokojna Milica došla je kod mene u gosti, sa svojom materom i sinom radi nabavke namirnica. Ona je rođena u Kragujevcu od oca Milana i majke Poleksije rođene Filipović, udata za Velimira Veljkovića đenerala, mati jednog deteta, Srpkinja. U momentu streljanja imala je oko 43 godine. Ona je u vreme streljanja vodila računa i izdržavala sina Jovana starog 15 godina.

Ona je živela u Beogradu. Kada su Nemci nju hteli da vode ja sam im objašnjavao da je ona žena ađutanta Nj. Veličanstva pok. kralja Aleksandra da živi u Beogradu, da ne pripada nikakvoj organizaciji, da je došla kod mene u goste pre četiri pet dana radi nabavke namirnica, sve ovo nije pomoglo pa čak i kada sam se ponudio da ja pođem umesto nje oni su odbili govoreći: ‘Stari i svi tvoji ukućani ne smete da izađete iz kuće sutra do osam sati.’ A kad sam im ja primetio da sam ja čovek od sedamdeset godina i bez desne ruke onda su se nasmejali i kazali: ‘No ti stari smeš i možeš i ako ćeš i sada iziđi.’ Svu su kuću pretresli. Sa njima je bio jedan tumač folksdojčer koji je ranije bio radnik u VTZ. On je tumačio razgovor. Docnije sam saznao da su tražili Milicu Veljković, rođ. Panić, adv. pripravnika i našli moju sestričinu Milicu. Koju su streljali sa grupom komunista i Jevreja na Stanovljanskom polju 20. oktobra 1941. godine oko pet časova popodne. Smatram da je ona ubivena po krivici Nemaca i tražim da se svi kazne i oglase za ratne zločince, koji su to Nemci ja ne znam.“

Milutin Filipović, Kragujevac, 5. mart 1945.

Lazar Pantelić (1893–1941)

„Moj pok muž Lazar M. Pantelić uveden je iz gimn. skupa sa đacima dana 20-X-1941 g. od str. Nemaca i zatvoren u barake za streljanje. Uza se je imao 8000 din., sat lonžin, zlatnu burmu i prsten. Kada je izvršeno streljanje bilo je na listi streljanih objavljeno ime moga muža. Preko opštine sam dobila njegovu ličnu kartu. Njegovu krvavu legitimaciju železničku mi je doneo njegov đak Milosav Gavrilović iz Kragujevca, stanuje zadnja kuća na Milanovačkom drumu a koji je sahranjivao. Moj muž je sahranjen na Zekavičinoj livadi. Kada je streljan moj muž Lazar Pantelić direktor gimn. rođen u Šapcu vere pravoslavne od oca Milutina i majke Lepave otac petoro dece: izdržavao je mene i Sretena starog 16 god. Aleksandra 15, Danica 14 god, Dobrila 13 god i Olga 11 god. Zahtevam da se zločinac kazni i prizna štetu.“

Miroslava Pantelić, Kragujevac, 26. februar 1945.

STRELJANJE I DAN POSLE: Šumarice…

…i humke ubijenih đaka (još dokumenata: povezani članci -> »govor prilikom…« i »sećate li se…«)

UBIJENI ĐACI: Pano iz spomen-muzeja »21. oktobar« (gornja polovina)

(donja polovina)