Mi smo pisali tekstove onako kako bismo pričali između sebe. Nismo nudili formu, nego suštinu: “Gubitnik”, “Hej ti, dole u mraku”... Totalno drugačije nego što je bilo u to vreme. Muzika je bila pank rok, ritam i bluz, hard rok... neka smesa na naš način, prema našim mogućnostima
Za razliku od mainstream albuma tog vremena, Treći svijet nije ciljao na instant prepoznatljivost nego na trajni dojam. A za nekoga tko ga danas prvi put otkriva, to je i dalje ploča koja može otvoriti oči, jer nije nimalo ostarjela ni u temama ni u načinu na koji poziva na maštu i drugačiji pogled na svakodnevicu
Sa nekim našim pesnicima, jednim filozofom anarhizma i drugim prijateljima, pravili smo neke hepeninge na kojima smo na bini kuvali špagete. Na dva-tri gostovanja ovog hepeninga oterali su nas sa bine, jer je to bilo previše ludo. Bio sam ubeđen sam da će “Pankrti” trajati koliko i ti hepeninzi. Ali desilo se sledeće: kad smo svirali u Moščanskoj gimnaziji svoj prvi koncert – koji smo inače reklamirali kao “Prvi pank koncert iza Gvozdene zavese” – toliko je puno ljudi došlo da smo se iznenadili. Da su pripadnici sile reda i zakona tom prilikom svratili, ne bi ni mogli da uđu unutra, jer je u sali sve bilo skroz puno, a i da su nekako ušli, ne bi ništa razumeli
Osnovni motiv upravo objavljenog albuma grupe Buč Kesidi Moderne veze je dešavanje ljubavi u svakodnevnim okvirima, bednim i glamuroznim u isti mah. Prava istina jeste da ovakvu grupu mi dosad nismo imali nikada
“Svet je nekoliko puta promenio svoju fasadu, ali matrica ostaje ista – ona se samo adaptira novim tehnologijama kontrole: moć kapitala vlada, mase slede iluziju, istorija se reciklira. Zaborav je najveći saveznik ponavljanja grešaka. Kada se emotivna distanca od užasa prošlosti poveća, otvara se prostor za njihovo ponavljanje – u novom obliku, sa novim narativima, ali sa istim ishodom.”
Postati Led Zeppelin, režija Bernard MakMahon, Sony Pictures Classics (121 minut)
Svet puno toga očekuje od čoveka. Svet puno toga očekuje i od Beograda, ako ne i više. Čovek umire samo jednom, a Beograd je uništavan bezbroj puta, i iznova se obnavlja iz istorijskih ruševina. Ja se kunem u gradove, ne u države. Kunem se u Njujork i Novi Sad.
Bob Dilan nije grešnik, on je neodoljivi pravednik. Ako je ikoga ikada ostavio na cedilu – bio je to on sâm. Ali, pogledajmo bolje! Onaj mentalni dvogled, što ga je uperio u čudne štimove imaginarnog bluzera Džesija Mofeta (igra ga inače Big Bil Morganfild, sin legendarnog Madija Votersa) u TV emisiji Pita Sigera Rainbow Quest – kako nas bar izveštava aktuelni film Potpuni neznanac reditelja Džejmsa Mangolda – bio je u njemu uključen još od prapostanja. Samorodan i apsolutno nezavisan, Bob Dilan dobio je ovim kinematografskim ostvarenjem – ne spomenik, već živo predanje o sebi kao folk božanstvu koje je zauvek promenilo pop kulturu i rokenrol
Teško je zaista pisati prigodan tekst povodom odlaska jedne jedine i jedinstvene Goranke Matić. Najpre zato što Goranka nije bila prigodna osoba ni po kom osnovu. Zatim, zato što u njenoj životnoj i umetničkoj etici nije bilo ničeg laskavo prikladnog, lažno glamuroznog, rečju izveštačenog, puko bombastičnog, pogledu površno ugodnog. Čovek se onda sa razlogom pita – nije li ćutanje u ovom našem ekstremno nadmenom, a po svemu nedostojnom i neotesanom metežu, jedini uljudan način da se oprostimo od Goranke i poklonimo pred svim njenim ovekovečenim gužvama
Naš prijatelj nam je skrenuo pažnju da su se zagrebački i beogradski povratnički koncert razlikovali – dok su u Zagrebu svi dolazili sa upitnicima iznad glave, u Beogradu su svi dolazili sa uzvičnicima! I točno se videlo da je u Zagrebu trebalo malo zaverglat da se to zakotrlja, da bi na kraju bila totalna ludnica, dok se u Beogradu od početka znalo na šta se došlo i šta se željno čeka
“Odrastanje u osamdesetim godinama prošlog veka značilo je da je hip-hop bio – svuda. Moj stariji brat ga je baš mnogo slušao, pa sam i ja tim putem čuo sve isto što i on. Međutim, prvi sastav koji me je stvarno pomerio bili su Run-DMC. Ali, kao kolektiv, Public Enemy bio je upravo onaj bend koji me je promenio. Govorili su o političkim temama unutar svoje neverovatno zgusnute muzike, a to je bilo zaista moćno i poučno”
“Džon Kejdž je verovatno najsnažnije delovao na mene u to davno doba i moram reći da još uvek osećam njegov uticaj – iako ne u smislu kako moja muzika zvuči. Kejdžova veličina upravo je sadržana u tome što niko od onih koji su studirali kod njega nikada nije napisao muziku koja je zvučala poput njegove”
“Neorgansko vreme stvara neorganske ljude. Neorganski ljudi stvaraju neorganska mišljenja. Znači, mi sad živimo u jednom veštačkom, neorganskom svetu. U jednoj velikoj tehnološkoj devoluciji. Ma koliko nam se činilo kako čovek sad ide kud hoće, da imamo tu veštačku inteligenciju – mi sad živimo u devolutivnom vremenu. Svaka ljubav i sva osećanja prognani su iz sistema koji vlada sada. Jer, to pokazuje slabost, a čovek koji ima slabost nije potreban nikome. Ovde su potrebni čvrsti ljudi, koji će lako da žive tuđe direktive”
Upravo u tom trenutku stigao je osmeh
Potpuno gluva i glupa masa je ideal društva, pa društvo, naravno, gleda da odstreli svaki sluh i svaki mozak tamo gde izroni, evo mozga kažu, i upucaju ga, evo sluha, kažu, i upucaju ga (Tomas Bernhard, Krečana)
“Uostalom, književnost je hula, čist bezobrazluk. Svi živimo sa nekom idejom, tolerantni smo, uvažavamo drugog, a onda shvatimo da pomirenja nema, istina mora da izađe na videlo, obznanjuje se da smo ideološki na suprotnim stranama i onda počinje rat, rat rečima, mekani rat koji preti da se pretvori u nešto mnogo gore. U krajnjoj liniji, sve je zbog reči”
