Njihova opsesivna, patološka potreba za prepokrivanjem javnog prostora takva je i tolika da i mnogo marginalniji tipovi od mene imaju svoj “stalni eskort”
Takvom gradu priliči Aleksandar Vučić za počasnog građanina, kao što mu priliči i gradonačelnik koji će ga predložiti. Priliči mu, bogme, i Viktor Orban u istom počasnom svojstvu, pa ako to već nije obavljeno, ni s time ne bi trebalo odugovlačiti
Postkovid svet “nove normalnosti” predstavljan nam je kao takoreći izvesnost i neminovnost, i to ne u sumornom, antiutopijskom tonu, tj. kao crni scenario budućnosti, nego vrednosno neutralno, a neretko i čak sa izvesnom dozom trijumfalizma nejasnog porekla: eto, niste bili dobri, i sada ćete ispaštati
Uspostava “vučićizma” je mic po mic vratila stvari na fabrička podešavanja iz devedesetih. Čvorovići svih vrsta ponovo su dobili krila, i više nije ni bilo jako važno da li privatno više vole Tita ili Staljina, to jest “predsednika Vučića” ili nekoga ko je još mnogo desnije od njega. Putina, uostalom, vole svi, zar ne?
