Onaj koji je najviše zategao uže, Vojislav Koštunica, srpski premijer, izbore ne pominje, barem do utorka uveče kada ovaj tekst nastaje, što mu je jedan od pametnijih poteza u poslednje vreme, jer se jasno vidi da on i njegova stranka nemaju čemu dobrom od izbora da se nadaju
Borisu Tadiću prirodni saveznici kao najveću manu pripisuju ono što mu je najveća vrlina. On, u očima najljućih prirodnih saveznika, biva opisivan kao ovovremeni Milan Nedić koji je, s jedne strane, pristao da kohabitira s Vojislavom Koštunicom, a s druge strane, sa Evropom
U izbornoj matematici malih brojeva, kada će izbore u Nikolićevu ili Tadićevu korist da opredeli nekih 50.000 glasova viška nad konkurentom, Koštuničina reč, kao i naglašeno ćutanje, veruje se da postaje važna. Ali, to važi i za ostale
U prvom izbornom krugu gledamo trku u kojoj se glavni akteri nekako štede, taktiziraju, čuvaju dah i snagu, ne istrčavaju u najjačim sastavima na teren, ne prosipaju žuč i ne vade oči jedni drugima, ako izuzemo Vladimira Bebu Popovića
Ne volim crno-beli pogled na svet, jer ne verujem da on može da bude istinit. Ne volim ili-ili situacije, iako se ponekad u njima nalazimo. Srbija se, inače, i sada nalazi u jednoj ili-ili situaciji, a te situacije mogu da nas postave pred jedan drugi paradoks: paradoks "što bolje, to gore". Osećam da u našem društvu ima dosta ljudi koji su kritični prema onome u čemu živimo, a da negde u malom mozgu imaju taj stav da je "što gore, to bolje". Na taj način oni zapravo potvrđuju da je njihova teza tačna, odnosno da je Srbija mračna, blatnjava, prljava, neljudska, da je u stvari osuđena na propast i da treba da propadne
Srbija je već ostrvo u Evropi, zapljusnuto ponajviše sa severoistočne obale, one koja nas deli od ruske energije, pa bilo da se ona pojavljuje kao nafta i gas ili razumevanje
Godinama već statistike pokazuju kako je u Srbiji sve manje beba. Početkom novembra 2007. obznanjeno je da istraživanja UN-a pokazuju da će 2050. ovde živeti devet miliona stanovnika od kojih će većinu činiti ljudi između 45 i 50 godina – navodno, u Srbiji je priraštaj toliko negativan da godišnje nestane približno 30.000 stanovnika. Tim povodom, direktor jednog beogradskog porodilišta objasnio je da je "problem što mlade generacije nemaju dece ili imaju samo jedno, a razlog što ih ne žele jeste trenutna političko-ekonomska situacija u zemlji". Ako je verovati svedocima, te sedamdeset-i-neke, kad sam i ja osvanula na ovoj planeti, "političko-ekonomska situacija" bila je daleko bolja. Bio je Tito, bili su povoljni krediti, bilo je mira. Ipak, ostadoh sama. Da l’ zbog pogoršanja gorepomenute situacije, da l’ zbog toga što im je i to jedno dete bilo napornije nego što su se nadali… tek, moji cenjeni roditelji dadoše lični prilog zabrinjavajućoj statistici. Na njih dvoje jedno dete. I eto ti jednog stanovnika manje…
Neki predsednički kandidati insistiraju na životu, neki na obnovi, neki na svom domaćinskom imidžu, dok neki čekaju da izađu iz pritvora. Očekivane histerije još nema, baš kao ni onih bizarnih detalja koji svake ovdašnje izbore učine nezaboravnim doživljajem. Imajući u vidu okolnosti u kojima se izbori organizuju, to je donekle i očekivano
Boris Tadić ne treba samo da pobedi Tomislava Nikolića, što je već dovoljno teško, nego treba u nama da probudi jednu vrstu evropske trezvenosti i pragmatičnosti, što je gotovo nemoguća misija, ali ne i potpuno nemoguća
Ideološko čistunstvo i potreba za ideološkom diferencijacijom nekako su nemoderni, baš kao i naglašeno prebrojavanje zuba i opisivanje higijenskih navika onih nesretnika iz Topole koji su povedeni da zaustave promociju "Peščanika". Biljani Srbljanović to ne treba
U široj javnosti, glavna tužiteljka Haškog tribunala obično izaziva negativne reakcije. S jedne strane, gonila je bar jednog nacionalnog heroja iz svake od zaraćenih zemalja bivše Jugoslavije, pa je, gde god da krene, percipiraju kao "nečistu silu". S druge strane, tu je činjenica da je Karla del Ponte na neki način otelotvorenje onoga čega se balkanski patrijarhat najviše pribojava: veoma moćna, izuzetno uticajna i sposobna, oštrog jezika, a ipak – žena
"Meni Mišković ne znači ništa u životu, ja govorim o tome da se demokratija u Srbiji već pretvorila u fasadu"
Kompanija VAC prvo je najavila da će ubuduće bolje kontrolisati medije koje poseduje, a samo dva dana kasnije saopštila da se neće mešati u uređivačku politiku. Što se Srbije tiče, obećanje je da se, po pitanju nezavisnosti i slobode, ni u "Politici", ni u "Dnevniku", ništa promeniti neće. "Mi imamo samo jednu misiju: naš posao je da zaradimo. Sve ostalo prepuštamo redakcijama", kaže predstavnik VAC-a u Srbiji Verner Herić
U suštini, između Pere Lukovića i Velje Ilića nema neke razlike, samo što neki vole Peru, a neki Velju
Premda to ne izgleda tako s beogradske distance, boravak na Kosovu u izborno doba nije bogzna kako uzbudljiva avantura. Naprotiv. Onaj ko očekuje uzbuđenja, a pritom je naviknut na predizbornu histeriju u (užoj) Srbiji, silno će se razočarati. Nekoliko dana pred izbore održane 17. novembra i nekoliko dana posle tog događaja, nervozni su bili jedino novinari i analitičari čija su mišljenja bila identična po pitanju prognoze izbornih rezultata, ali uglavnom različita po pitanju budućih koalicija. Svi ostali uglavnom su mirno živeli svoje kosovske dane, čekajući decembarska uzbuđenja
Mišković bi, kad je već dozvolio sebi taj luksuz da uđe u politički obračun, najpametnije uradio da prihvati priliku koju mu pruža rad skupštinskog anketnog odbora. Pare ne može da izgubi, a može da popravi javnu sliku o sebi
U ozbiljnim državama glavna rasprava o politici vodi se preko budžetske politike. U nas mu to dođe kao neka mitska Alajbegova slama, kao nešto tuđe što se ne tiče nas, već se tiče isključivo guvernera Radovana Jelašića, osuđenog na mađarsku poslovičnu kletvu – evo ti ništa i drži ga dobro
Iako se u javnosti ne kotira baš najbolje, novinarska profesija prilično je popularna među onima koji odlučuju čime će se u životu baviti – za samo par godina, na medijskom tržištu pojaviće se približno dve hiljade onih koji će imati status "diplomiranih novinara"
Dogovor oko predsedničkih izbora nije odmakao daleko od svađe o predsedničkim izborima. Vladajuća koalicija je ponovo pokazala instinkt samoodržanja i to je ono što valja pozdraviti – politika koja nije racionalna loša je politika
Urbana legenda kaže kako je Vlada Bulatović Vib, nekadašnji urednik beogradske rubrike u "Politici", za njega govorio: "Skinuo sam ga s bandere, i ako ne bude bio dobar, vratiću ga na nju." Ipak, Vibovoj najavi nije bilo suđeno da se desi – pred Hadži Draganom Antićem, tada mlađahnim honorarcem, stajali su ozbiljniji državni zadaci. Krenuo je od dna, i bez ikakvih vidljivijih kvaliteta, brzometno napredovao do upravljanja velikom medijskom kućom, porodičnih večera s predsedničkom familijom i baratanja milionima. Postao je čovek kojeg oni koji su izašli na ulice u oktobru 2000. nisu želeli ni da vide
Ono što bi trebalo da nas zabrine je baš-nas-briga odnos šire javnosti prema nedovršenoj, nikad realno uspostavljenoj kontroli tokova moći i novca. Dok je tako, svako s parama, a posebno svako s puno para, biće sumnjiv i prepoznavaće se po – nadimku
Formiran baš u vreme kada se o Delti govori i piše tako kako se govori i piše, unapred osuđen za odbranu ovih ili onih interesa, unapred označen kao (političko, ekonomsko i svako drugo) sredstvo iste te Delte, Savet za promociju Srbije teško da će u narednom periodu uspeti da opravda prave razloge svog postojanja. A oni su, čisto da podsetimo, popravljanje slike Srbije. Koja je, opet podsećanja radi, više nego loša
Da li je eliminisanje iz aukcijske procedure poštena i dovoljna kazna za one koji su se zločinom obogatili? Neka nadležni uvedu broj 9292 za dojavu takvih pa će da čuju kako ima da zvoni
Prosečan Britanac čita šest sati nedeljno. Validne statistike nema, ali je pretpostavka da prosečan građanin Srbije čitanju ne posveti više od deset minuta sedmično. Ipak, tiraži britanskih medija postepeno opadaju, dok se u zemlji Srbiji već ovog meseca pojavljuju tri nova dnevna izdanja
Vera da bez nas nema evropske budućnosti drugih država u regionu i medijsko-politička, ili obrnuto, floskula da smo mi centar tog regiona jednako je tupava kao i vera da će neko ozbiljan pozvati broj telefona 9191 i onima koji su sakrili Mladića otkriti gde se ovaj nalazi
