Kula Nebojša predstavlja jedino preostalo bolje očuvano srednjovekovno zdanje u okviru Beogradske tvrđave. Nedavno je rekonstruisana i pretvorena u muzej. U njoj je sada stalna muzejska postavka na četiri nivoa posvećena istoriji srpskog i grčkog naroda u poslednja dva veka
"Neka svako jednog jutra pre nego ustane, na bilo koju nogu, upita sebe: ‘Šta ja od života stvarno želim?’ Ako bude znao odgovor na to pitanje, to je odličan početak da tu svoju želju i ostvari. Pasternak kaže ‘Nije život što i polje preći’, i to zvuči vrlo obavezujuće, ali isto tako, čovek može sebi da kaže da je život tren koji prođe dok pregaziš jednu poljanu, pa bila ona i Jasna Poljana. Ja gazim svojim putem i vežbam se da me prolaznost što manje boli"
"Jednom je jedan par došao kod mene u atelje da kupi sliku, odlučili su se za jedan ženski portret, ali su hteli da izaberu i muški. Jedan od onih koje sam im ponudio podsetio ih je na neku osobu koja ih nervira. Ja sam se našalio da bi ako ga kupe mogli da ga gađaju pikadom i tako mu se osvete, i – oni su kupili i njega. Ne znam da li ga zaista gađaju, ali znam da se jedna druga gospođa dobro slaže sa portretom koji je kupila kod mene u ateljeu. Rekla mi je da kad god izađe iz kuće, ona mu mahne"
Umetnik u Beogradu može da dobije atelje samo ako neki njegov kolega umre, ako ga porodica preminulog nije otkupila kao stambeni prostor, i ako ima sreće da ga komisija za dodelu ateljea izabere. Projekat "Soho–Beograd" je pokrenut sa idejom da takvo stanje pomeri
"Mi danas nemamo društvenu situaciju sličnu onoj iz 1948, ali da l’ neko danas sme predložiti alternativu parlamentarnoj demokraciji i slobodnom tržištu? Da l’ neko može dovesti u pitanje sve ove ratove? Predstavljeni su nam kao neka vrsta nužnosti, gledamo ih na televiziji predstavljene na način da nam ne daju prostora za empatiju s drugom stranom. E, ova predstava hoće poraditi na tome, na toj empatiji"
Tom Sojer je u Beogradu. Eno ga u Pozorištu "Boško Buha", na istom mestu gde je bio i pre 40 godina, ali ovoga puta u formi mjuzikla
Na izložbi "Biti lepa" o lepoti žene priča devedeset crno-belih fotografija nastalih između dva svetska rata
Muzej istorije Jugoslavije priprema novu stalnu postavku kojom će predstaviti istoriju Jugoslavije i jugoslovenstva, od nastanka države 1918. godine do njenog raspada 1991. godine
Čelnici gradskih pozorišta žale se na loš tretman gradskih vlasti i smanjene budžete za narednu godinu
"Devedesetih sam ušao u pozorište da bih pobegao od života koji me je plašio. U pozorištu sam našao paralelni svet, bolji, tamo sam pobeđivao svoje strahove i javno govorio svoje stavove. Zato kad me sad pitaju da li se bavim politikom, ja kažem: da, naravno da se bavim. Čovek koji je igrao Raskoljnikova, Stavrogina, Leonea, naravno da se bavi politikom"
"Velika uloga je kao partitura prvoj violini u orkestru: morate da imate osećaj za ritam, za muziku koju vam dobacuje vaš partner, vi morate da pustite da život diše sa scene, samo istinitost može da pređe do gledaoca. To se sve uči, ali treba imati i sluha i treba biti svestan... kao muzika..."
"Građanski Beograd, onaj sada tihi, što ga nema po prijemima i fotosima sa banketa posle modnih revija i ne znam kakvih već skorojevićkih korzoa za prikazivanje, onaj Beograd što čita knjige, koji uživa u dobrim prevodima, kog je stid da bude deo opšteg socijalnog neukusa, onaj razočarani Beograd, čestiti, koji zna šta je data reč, koji ima memoriju a ipak prašta, koji je nekada stajao u redovima ispred Kinoteke zbog Viskontija i Bergmana i Tarkovskog, koji je voleo i pamti Nedu Spasojević na primer, koji nema novaca sada, ali je duhom zamašan, taj Beograd zna koliko bole Glembajevi – na više razina"
