Aboridžini veruju da svaki oblik života, bilo da je to svetlost, stena ili drvo, ima svoj spoljašnji, vidljivi oblik, i nevidljivi, unutrašnji, koji sanja. Sanjanjem nevidljivo postaje vidljivo. Izložba u beogradskom Muzeju primenjene umetnosti govori i o tome
"Pre desetak dana počela je da radi nova zgrada Kinoteke u Uzun Mirkovoj. Ja sam mogao ovu zgradu 1995. godine da zamažem, da napravim Potemkinovo selo i da pustim gledaoce. E, to nisam hteo. Jeste, rekonstrukcija je potrajala, ali sad na kraju karijere mogu mirno da odem iz Jugoslovenske kinoteke jer je misija u koju sam ušao 1992. godine, što se mene tiče, dovedena do kraja"
Oni koji se razumeju u umetnost, zbog dosadnog i traljavog početka u kom se stilski mešaju babe i žabe, i zbog imbecilnog kraja, verovatno će o filmu Top je bio vreo da imaju lošu sliku. S pravom. Manje umetnički, a više emotivno osetljivu publiku verovatno će da dirne potresna priča. Emotivno neosetljivi će da crknu od dosade jer je reditelj, ubeđen kako tragedija i smeh ne idu zajedno, većinu crnog humora koji postoji u romanu iz ekranizacije izbacio. Oni kojih se roman i sarajevska tragedija tiču, biće ogorčeni što je u filmu "politički korektno" izbačena većina detalja koji ukazuju na odgovornost bošnjačke strane u bosanskom ratu... Beogradski poklonici kulta Mušana Topalovića Cace će, baš kao i njihove sarajevske "kolege", i pored svih ovih "korekcija", uključujući i pomenuto silovanje kraja priče i poente romana, nalaziti kako je film, ipak, "velikosrpski", što će reditelja dodatno učvrstiti u dirljivom uverenju da je "u pleksus" udario "lažne patriote", a ne braću Limijer... Ukratko, kol’ko ljudi, tol’ko ćudi...
Dva su razloga velike zainteresovanosti za izložbu "Skriveno blago Doma Jevrema Grujića" u Galeriji Doma Vojske Srbije u Beogradu: prvi u znatiželji običnog sveta za privatnost domaće buržoazije 19. veka, a drugi se tiče prve diskoteke na Balkanu, diskoteke "Kod Laze Šećera" otvorene krajem šezdesetih upravo u Domu Jevrema Grujića
"Posle raspada Jugoslavije neki narodi su definisali, organizovali i stabilizovali svoje države. Mi spadamo među one koji to nisu uradili. Srbija se pretvorila u zemlju koja uvozi pasulj i beli luk, a izvozi odlikovanja. Kafana ‘Šargan’ je šezdesetih godina bila ostrvo odbačenih na periferiji Beograda, a danas je cela Srbija postala kafana ‘Šargan’. Kafana puna poniženih ljudi bez perspektive i nade. Jedino je onaj periferijski politički aktivista Mile, u međuvremenu, verovatno postao ministar, ako ne i nešto veće od toga"
"Ovo naše vreme je vreme Gazda Riste i familije Živke ministarke. Ali: šta da se radi sa tim podatkom? Pa da se ide u pozorište dok ga još ima, dok ga ne zatvore, da se šire vidici i hrani duša delima naših umetnika, a ne, kako Vučić poručuje građanima, da promene svest tako što će naučiti da poštuju novac. Žao mi je što Vučiću neko od njegovih intelektualnih udvorica ne donese na čitanje Vilhelma Rajha ili Bukovskog, ili Tarika Alija, Markuzea – ko zna šta bi nam onda poručio u kom pravcu da se menjamo. Stvarno je horor kad političar narodu poruči da menja svest. Ako nam političari, njihovi mediji i psiho-gurui kroje predstavu o stvarnosti i čoveku u jednoj dimenziji, umetnost i pozorište su najdivniji način da sve to dovedemo u sumnju i shvatimo da čovek nije jednodimenzionalan, da nije samo politička životinja već nešto mnogo šire"
U Muzeju istorije Jugoslavije u toku su dve izložbe posvećene detinjstvu. Jedna govori o odrastanju u Kraljevu tokom prethodna dva veka, a druga o odrastanju u socijalističkoj Jugoslaviji
Svečano oglavlje Šokica iz Sonte, rumunska košulja sašivena bez krojenja, mađarska kolekcija posuda za zalivanje duvana, nemački zanati, krajiško domaćinstvo – samo su neki od eksponata u Etnološkom odeljenju Vojvođanskog muzeja koji svedoče o posebnostima i suživotu nacionalnih zajednica Vojvodine
"Pet godina Radionica integracije svojim aktivnostima uporno doprinosi našoj zemlji na putu osvajanja dela civilizacijskih vrednosti i naslućivanju drugih, neosvojenih, tako neophodnih našem društvu", napisao je Miki Manojlović, osnivač ove kulturne institucije namenjene slepim, slabovidim i osobama sa drugom vrstom invaliditeta
"Moja generacija je propustila tri krucijalne šanse 1990, 2000. i 2008. godine. Najpre da spreči ogromno krvoproliće, a zatim da izvede svoju zajednicu u red organizovanih i uređenih država. Malo smo na ivici da bi nas trebalo lustrirati daljeg petljanja u politiku. Možda se i htelo, al’ se nije umelo. A ništa gore od dobronamernih, a ne previše sposobnih"
Osnovano 1861. godine, Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu najstarija je profesionalna teatarska institucija u Srbiji koja kontinuirano radi od svog osnivanja
"Kada glumim ja svakog puta dajem sve od sebe. Ko hoće čestito i pošteno da uradi to što radi – daje se. Ako sebe uhvatim da se švercujem, onda to neću ni da radim ma šta to bilo: da l’ je to uloga u pozorištu, ili čišćenje stana usisivačem"
