Selman Selmanagić je jedan od junaka romana Slova od kovanog gvožđa Ivana Ivanjija. U ovom tekstu autor govori kako se upoznao s životnim putem srebreničkog arhitekte
Osećam obavezu da govorim o holokaustu. Sve veću, što nas je manje živih koji možemo da svedočimo o tom Vremenu Zla. Istovremeno mi se sve besmislenije činilo to što imam da kažem, činilo mi se da malo ko želi da čuje, želi budućnost koja se seća mojih strašnih vremena. Pogotovo u Srbiji, u Beogradu, koji su tako temeljno očišćeni od Jevreja. A onda su učenici Treće beogradske gimnazije kriknuli na pozornici Bitef teatra. Taj krik devojčica i momaka sedamdeset godina mlađih od mene bio je moj urlik, moj protest što je svet takav, kakav jeste, moj vapaj za roditeljima, plač za svim mojim mrtvima, za koji ja nisam nikad bio sposoban
Tokom intervjua na TV B92 u kontekstu pitanja o eventualnim razmiricama u Srpskoj naprednoj stranci premijer Aleksandar Vučić je rekao: "SNS je takozvana ‘catch all party’ za koju bih voleo da je vidim da bude adenauerskog tipa, jer je on takvu pravio od ljudi različitih uverenja, od liberala do komunista, od građanskih demokrata do nekih nacionalista. Dakle, ljudi različitih uverenja, ali koji imaju određene principe za očuvanje i napredak Srbije." Vučić je mislio na prvog posleratnog nemačkog kancelara Konrada Adenauera. S obzirom na prošlost našeg premijera, logično je da bi pravio partiju po uzoru na Adenauera, koji je rekao da je CDU, doduše, partija bivših, ali ne i sadašnjih nacista. Samo što se čini da je Vučić štošta pobrkao i da nije baš shvatio šta je Hrišćanskodemokratska unija (CDU); nije to nikakav narodni pokret koji okuplja sve i svja, već je bila i jeste striktno ideološki definisana partija koja zastupa katoličke vrednosti i interese industrije i kapitala. A vredi se ovim povodom podsetiti i ko je bio Konrad Adenauer
Parada koja će se povodom Dana pobede održati u Moskvi ove godine označiće poraz pobednika od pre sedam decenija. Poraz nanose sami sebi. Poraženi će biti i oni koji su se odazvali pozivu Rusije, jer im se najviši predstavnici potomaka mnogih njihovih saveznika neće pridružiti. Ali još mnogo više oni koji se danas odriču zajedništva borbe protiv najvećeg zla koje je čovečanstvo iznedrilo u 20. veku. Razočaran sam zbog stavova Vašingtona, Londona i Pariza i svih onih koji misle da moraju da ih slušaju. Njihova bruka meni nije uteha. Dobro je što će predsednik Srbije Tomislav Nikolić u Moskvi predstavljati građane ove zemlje i njihove potomke koji su se borili protiv nacizma i fašizma, to jest Titove partizane
Ginter Gras je, po meni, najznačajniji ne samo nemački nego i svetski pisac druge polovine prošlog stoleća. A bio je mnogo više od toga
Sve je manje živih svedoka nacističkih koncentracionih logora. S njima, sa mnom, nestaće neposredno sećanje na taj nezamislivi deo ljudske istorije. Ja sam sedamdeset godina dobio na poklon. Nije moj problem, ali me zanima, kako će se u svetu, kako će se u Srbiji, obeležavati Dan holokausta kada nijednog logoraša ne bude više bilo
Međunarodno pravo je pravo jačeg. Granice se crtaju mačevima. Tako je bilo i biće. Slaba je vajda od svečano potpisanih dokumenata o nepromenljivosti granica, od upozorenja da se pogromi i istrebljenja čitavih naroda ne smeju ponoviti. Često izgovaram reči sumnjive nade, koje se od mene, svedoka "onog strašnog vremena", očekuju. Radujem se što danas nema granica dok se vozim kroz Evropsku uniju, ali nije ih bilo ni unutar Rimskog carstva
Na prvomajskim paradama u Jugoslaviji svaka opština, svako preduzeće ili škola hteli su da se pokažu u što boljem svetlu, izmišljali su originalne nošnje, kostime i maske, pravile su se scenografije i koreografije na vozilima koja su defilovala pred partijskim i državnim rukovodstvom. Kolone bi predvodile jedinice Narodne armije. Sredinom šezdesetih godina vojne parade koje su slavile pobedu nad fašizmom su razdvojene od prvomajskih. Poslednja je održana 1985. godine. Marširali su Jugosloveni, čvrstim strojevim korakom u budućnost. Šest godina kasnije počeli su da pucaju jedni na druge
Peko Dapčević je vozio džip. Koča Popović spačeka. Da li su bili skromni, ili su odricanjem od službenih automobila i šofera, svako na svoj način, zapravo naglašavali svoju posebnost? Jedan dete iz crnogorskog sela, drugi iz gradske, buržujske porodice, nadrealista. Obojica su heroji partizanske legende, ali nezgodno je kad heroji dočekaju penziju, kada počnu da ih muče prostata ili staračka zaboravnost. Uskoro će i poslednji svedoci Drugog svetskog rata i nastanka Titove Jugoslavije i njenih heroja nestati sa lica zemlje, lepo bi bilo da za nama ne ostanu baš sve same laži
Otac mu je bio Lenjinov prijatelj, majka se družila sa Rozom Luksemburg. Bio je među prvih deset Nemaca koje je Staljin poslao u Istočnu Nemačku da grade socijalizam. Posle Rezolucije informbiroa prebegao je u Jugoslaviju. Sa parama i instrukcijama Udbe osnovao je Nezavisnu radničku partiju Nemačke. Verovao je u san o svetom trojstvu socijalizma, samoupravljanja i nesvrstanosti
Ja se nadam da Palestinci u pojasu Gaze sada u miru sahranjuju svoje poginule sugrađane, da pristiglim lekovima leče ranjenike, da imaju struju i hranu i vodu za piće. Nadam se da građani Izraela više ne beže u skloništa zbog raketa koje na njih ispaljuju pripadnici Hamasa. Nadam se i da više neće biti antijevrejskih demonstracija u gradovima Evrope koje su inspirisale ovaj tekst. Bojim se, međutim, da ovo nije bio poslednji krvavi sukob između Izraelaca i Palestinaca i da je on samo povod za pojave koje su neki krstili "novim antisemitizmom"
Od Jugoslovena i solunskog borca, preko molitvi za Pavelića, prekrštavanje Srba i fra Sotone, do narodnog neprijatelja i pretendenta za sveca, ili kako su Alojzije Stepinac i sveti Nikolaj Žički u početku bili na istoj, jugoslovenskoj strani, a u igru svetaca ušli kao veliki Hrvat i Srbin
Prevodioci jesu statiste na diplomatskoj pozornici, ali uvek moraju da znaju o čemu se radi i da dobro poznaju svog šefa, da bi mogli verno da prenose šta govori. I to, po mogućnosti, na strani jezik, jer će na svom maternjem lakše da razaznaju sve nijanse, koje ponekad mogu da utiču na tok istorije
Imao sam samo šesnaest godina kada se posle rata obračunavalo sa "domaćim izdajnicima". Pitam se šta bih činio da sam bio nekoliko godina stariji. Kako bih se odnosio prema onima koji su sarađivali sa ubicama mojih roditelja, ili makar nemo posmatrali kako odvode u smrt njihove sunarodnike, koji su normalno živeli sa svojim porodicama dok sam ja bio u nacističkim koncentracionim logorima. Da li bih i ja streljao "u ime naroda"
Kako su bivši kancelari Nemačke Helmut Šmit i Gerhard Šreder doveli u nepriliku vladajuću koaliciju u Berlinu iskazavši razumevanje za ukrajinsku politiku Vladimira Putina. Zašto je Šmit slušao Tita i bio oličenje ljubaznosti prilikom susreta sa Veselinom Đuranovićem. I zašto duh negdašnjeg stolara iz Srebrenice Selmana Selmanagića lebdi nad novim zdanjem Nemačke obaveštajne službe BND
Oslobađanje koncentracionog logora Aušvic 27. januara 1945. obeležava se kao Dan sećanja na žrtve holokausta. Ja sam prošao kroz onu čuvenu kapiju iznad koje piše Arbeit macht frei, izašao iz voza na peron gde se odlučivalo ko je sposoban za rad, a ko je za gasnu komoru. I još uvek sam živ, ali kao da sam doživotno osuđen na koncentracioni logor
Bio je reporter u građanskom ratu u Španiji, borio se protiv nacista, bio u ilegali, u ratnom zarobljeništvu, u pokretu otpora. Njegovo ime vezuje se za najveću špijunsku aferu u Nemačkoj, dao je ostavku na mesto kancelara, bio razočaran što ga njegovi najbliži saradnici nisu podržali. Činilo se da je za visoku politiku bio isuviše častan i ranjiv, ali je uprkos tome, ili upravo zbog toga, u istoriju ušao kao poslednja ikona nemačke tj. evropske socijaldemokratije
Jugoslovenski stručnjaci inscenirali su atentat na predsednika SAD i došli do zaključka da je zvanična verzija američkih bezbednosnih agencija prosto naprosto nemoguća. Taj izveštaj nikada nije objavljen
Smrt je prilika da se prisetimo nekadašnjih susreta sa pokojnikom. Jovanka Broz je prema meni uvek bila naglašeno ljubazna. Posmatrao sam je kao Titovu suprugu na prijemima, kao šarmantnu domaćicu u intimnijem krugu. Reći ću ovom prilikom šta sam ja video i čuo u prisustvu devojčice iz ličkog sela koja je upoznala careve i kraljeve, holivudske zvezde, postala jedna od prvih dama sveta – celog sveta, i Istoka i Zapada, ne samo njene Jugoslavije. Nagađanja, prepričavanja prepričanog, senzacionalna otkrića o odnosima u Titovom okruženju, prepustiću drugima
Milanski edikt, koji su pre tačno sedamnaest vekova potpisali carevi Konstantin i Licinije, današnjim rečnikom mogao bi da se nazove zakonom o restituciji hrišćanske imovine. Događaj značajan, ali ne i presudan. Jer, progon hrišćana prestao je dve godine ranije, 30. juna 311, takozvanim Galerijevim ediktom, a 325, dvanaest godina posle Milanskog edikta, dogovorena su pravila i usklađene norme na kojima i danas počivaju hrišćanska vera i hrišćanske crkve. Tada je održan Prvi vaseljenski sabor, kojem je predsedavao i koji je finansirao car Konstantin
Ne mogu da kažem da mi je svejedno šta će u gradu u kome živim učiniti sa mestima sa kojih su u smrt odvedeni moj otac i moja majka. Ne mogu da kažem da nisam radoznao. Ali sam uveren da moja generacija i ja o tome ne treba da odlučujemo. To je pitanje za naše sinove i kćeri, naše unuke, da li žele da se sećaju šta su njihovi preci doživeli ili kako su umrli, na koji način to da beleže ili ne obeleže, da li da se opterete našim bremenom ili da ga zbace sa svojih ramena
Zaista je apsurdno da isti oni, koji se zgražavaju nad "zločinima" Udbe i Ozne, istovremeno veličaju njihovog organizatora i šefa Aleksandra Rankovića. Jednako je glupo da oni koji u Golom otoku vide simbol zverstava Titove Jugoslavije, idealizuju Rankovića, pa valjda je jasna, ako ništa drugo, a onda odgovornost šefa tajnih službi za sve što se u tom logoru i oko njega događalo. A prosto naprosto laže onaj ko o ubeđenom Jugoslovenu i komunisti govori kao o nekakvom tobožnjem "srpskom patrioti", da ne kažem nacionalisti
U izdanju Lagune upravo se pojavilo novo, dopunjeno izdanje istorijskog romana Konstantin Ivana Ivanjija. Reč je o najboljoj do sada napisanoj romansiranoj biografiji slavnog rimskog imperatora Konstantina Velikog (272–337), koji je 313. godine proglasio "Milanski edikt" o verskoj toleranciji i njime zaustavio progon hrišćana u Rimskom carstvu, a hrišćanstvu priznao status jedne od priznatih religija Carstva. S dozvolom autora i izdavača "Vreme" u dva broja objavljuje delove ovog Ivanjijevog romana. U prošlom broju objavili smo poglavlje koje priča o odsudnoj bici kod Mulvijevog mosta, a u ovom broju objavljujemo odlomak iz romana koji se odnosi na događaje iz 326. godine kada je Konstantin naredio pogubljenje prvorođenog sina Krispa i svoje žene Fauste
U izdanju "Lagune" upravo se pojavilo novo, dopunjeno izdanje istorijskog romana Konstantin Ivana Ivanjija. Reč je o najboljoj do sada napisanoj romansiranoj biografiji slavnog rimskog imperatora Konstantina Velikog, koji je 313. godine proglasio Milanski edikt o verskoj toleranciji i njime zaustavio progon hrišćana u Rimskom carstvu, a hrišćanstvu dao status jedne od priznatih religija Carstva. S dozvolom autora i izdavača, "Vreme" će u dva nastavka objaviti delove ovog Ivanjijevog romana. U ovom broju objavljujemo deo koji se bavi jednim od ključnih događaja u životu Konstantina Velikog – bitkom kod Mulvijevog mosta
Ne mislim da bi Tomislav Nikolić za Brehta bio veća smetnja od Valtera Ulbrihta, vlada Ivice Dačića i Aleksandra Vučića od vlade Vilija Štofa i Eriha Milkea, rečju, Republika Srbija danas od (istočne) Nemačke Demokratske Republike 1949. godine
Terorističke napade ustaške emigracija na jugoslovenske diplomate sedamdesetih godina prošlog veka nemačke vlasti su nazivale "obračunom među Jugoslovenima". Činilo nam se da nedovoljno čine na rasvetljavanju i prevenciji tih zločina, da ih tretiraju kao "borbu protiv komunizma". Ton se promenio tek kada su levi nemački ekstremisti iz redova RAF-a počeli da kidnapuju i ubijaju nemačke industrijalce, kada je Nemačka shvatila šta znači biti izložen terorističkim napadima
