Beta / Frans pres

Poslednje vesti

Novi broj „Vremena“

Niski start za izbore: Vučić računa na penzionere i golu silu

„Vreme“ u novom broju analizira naprasne pripreme Vučića i naprednjaka za izbore. Ostaje li im išta osim gole sile?

S. G. / B. V. / S. B. / N. R.

Iz novog broja

U Srbiji se i dalje ne hvataju pahulje u letu

„Vreme“ u novom broju istražuje kako je snegić od petnaestak santimetara paralisao Srbiju i ostavio sela i varoši bez struje

S. B. / D. S. / N. R.

Belgija

Zbog popunjenosti ćelija zatvorenici poslati na „produženi odmor“

Vlada primorana da odobri neobične mere da bi rešila "dramatičnu prepunjenost" zatvora otkad je prošle godine uvela obavezno izdržavanje kratkih kazni u zatvoru

Beta / Frans pres

I onih čuvenih četrdeset pet sekundi pažnje zvuči kao presuda, ali nisam siguran šta je tu tačno mereno i u kakvim uslovima, pa bih voleo da to negde vidim lepo objašnjeno pre nego što i sam počnem da kukam.

Uglavnom, ne znam kako se ovo završava, a uteha mi je što ne znaju ni njih dvojica. Verovatno ću sutra opet otvoriti program za neki dosadan deo posla, pa opet pola izbaciti, i opet se zapitati čije je to. Mislim da je samo pitanje pogrešno. Ali sam zahvalan dvojici ljudi koji su me naterali da ga ponovo postavim.

Skoro iste nedelje stigla su mi dva teksta i oba su mi se zadržala u glavi danima, što mi se retko dešava. Prof. dr Aleksandar Selakov („Vreme“ 1850: „Monokultura silicijumskog uma“) i Danilo Lučić (Prosvjeta, maj 2026: „Književnost – tehnologija dvorske lude“) gledaju na istu stvar, ali iz dva različita ugla, i baš zato je dobro čitati ih naporedo.

Selakov je miran tamo gde bih ja brinuo, i to mi prija jer me tera da razmislim malo trezvenije. On kaže da autorstvo polako gubi nekadašnji značaj, i da to po sebi nije strašno. Doći ćemo, misli, do toga da nam više neće biti toliko važno da li je tekst napisao čovek, program ili njih dvoje zajedno.

S tim se slažem, i mislim da je hrabro to reći naglas u sredini koja se i dalje prepada na svaku pomen veštačke inteligencije.

Njega zaista brine nešto što zove „ograđivanje“ i upotrebljava staru priču o seoskom pašnjaku koji su nekada svi koristili, a onda ga je neko deo po deo ogradio i pretvorio u svoje. Tako i ovde: tekstovi na kojima se ovi programi uče i dalje su besplatni, ali se naplaćuje onaj sloj koji čita i piše umesto nas. A taj sloj je naučen negde drugde, po tamošnjim pravilima.

Na kraju navodi vest da je firma Anthropic, po nalogu američke vlade, preko noći isključila korisnike iz nekih zemalja. Tu sam ga skroz razumeo. To je trenutak kad cela priča prestaje da bude filozofska i postaje vrlo konkretna.

Četrdeset pet sekundi pažnje

Lučić kreće iz drugog ugla, onog koji mi je emotivno bliži. Kod njega je pisac kao dvorska luda sa poznate slike Jana Matejka. Ta luda, Stančik, jedina zna da je bitka izgubljena, pa sedi po strani i ćuti dok ostali na dvoru slave. Lepa slika, dugo ću je pamtiti.

Ali Lučića ne brine ni cenzura ni to što ljude knjige sve manje zanimaju. Njega brine nešto telesno: da čovek prosto više neće biti u stanju da uradi ono što čitanje traži.

Naša pažnja je, kaže, pala sa dva i po minuta na samo četrdeset pet sekundi, mozak nam je razglavljen od beskrajnog skrolovanja. Podseća i da je pisac Filip Rot još 2000. rekao da je vreme književnosti prošlo, jer je nestala ona navika uma koju čitanje zahteva.

Knjiga je, dodaje Lučić, najsporija od svih umetnosti i zato najlakše strada. To je tekst čoveka koji voli ono o čemu piše, i to se oseti u svakoj rečenici.

Ko je zapravo autor?

A sad ono što bih ja dodao obojici. Ne protiv njih, nego uz njih. Čini mi se da oba teksta postavljaju stvar kao da moraš da biraš: ili čovek, ili mašina.

Selakov je tu pažljiv i govori o saradnji to dvoje, ali i kod njega svetluca ideja o „ličnoj iskri“ koja ili preživi ili se udavi u tekstu koji je izbacio program. Lučić oplakuje čitaoca koji više ne ume da sedi mirno dva sata.

Razumem oba osećanja. Samo mislim da nam podela „ili-ili“ ne pomaže koliko izgleda. Kao da je ta iskra nešto što ili imaš ili nemaš, a ne nešto što sam radiš dok pišeš.

Da budem konkretan, jer ovako zvučim kao da mudrujem napamet. Prošle jeseni pisao sam prikaz jednog romana, rok mi je isticao, pa sam otvorio program da mi napiše prvu verziju.

Dobio sam četiri pasusa koji su tekli savršeno i bili potpuno mrtvi. Sve tačno, sve uglađeno, ali ništa moje. Proveo sam celo veče brišući. Ono što je ostalo na kraju bilo je moje, iako ja sam nisam otkucao ni pola tih rečenica.

Ja sam bio u onome što sam izbacio, u uglu iz kog sam odlučio da krenem, u jednoj reči koju program nikad ne bi predložio jer je naizgled preglupa, a baš zato tačna.

Je li to čovekov tekst? Jeste. Je li nastao bez mašine? Nije. Pitanje „čije je to“ tu prosto nema pravi odgovor. I to ne zato što je pitanje duboko, nego zato što je pogrešno postavljeno.

To me vraća na g. Selakova, jer mislim da je on odgovor sebi već dao, samo ga nije do kraja izvukao. Ako je tačno da mašinska polovina nosi tuđu meru, neku zapadnjačku ideju o tome šta je „normalno“ i „opšteljudsko“ koja je zapravo samo jedan izuzetak prerušen u pravilo, onda je ljudska ruka jedino što tu meru može da pomeri.

Program će na neko moralno pitanje odgovoriti onako kako su ga naučili u Kaliforniji. Čovek koji sedi nad tim odgovorom i kaže „ne, kod nas to ne ide tako“ jedini je razlog zašto srpski tekst na kraju ne ispadne kao loš prevod sa engleskog. Bez tog čoveka ostaje samo prazan kalup.

Ali bez mašine danas, da budemo iskreni, sve ide sporije i sve nas zaobilazi. Zato mi se čini da onaj „treći glas“ koji Selakov pominje, taj prostor u kome ne znaš čije je to što čitaš, nije neka teorija. To je mesto u kome ja već živim kad pišem. Pretpostavljam i on, bar ponekad.

Ljudi sa krajnosti

Tu se njih dvojica zapravo lepo nadopunjuju, a možda toga nisu svesni. Lučićeva dvorska luda i Selakovljeva „svesna ruka koja vodi program“ su zapravo ista osoba. Onaj ko unosi svoj ugao i svoju neočekivanu reč. Luda nije nestala zato što je dobila bolji alat za žongliranje.

Pitanje je samo da li će i dalje imati hrabrosti da kralju kaže ono što kralj ne želi da čuje, sad kad joj alat nudi uglađeniju i bezbolniju verziju. To je pravi rizik, i tu se Lučićev strah i moja vera u saradnju s mašinom zapravo sreću na istom mestu.

Mene ne zamaraju kolege, nego ljudi sa krajnosti. Znam bar trojicu koji ponosno objavljuju da nikad neće taći „te alate“, kao da je to vrlina, a ne lenjost prerušena u načelo. Pišu to, naravno, sa telefona.

Sa druge strane su oni koji za sve nude gotov recept i gledaju te sažaljivo ako još uvek nešto sam pišeš. I jedni i drugi me umaraju jednako. Selakov i Lučić nisu ni jedno ni drugo, i baš zato ih vredi čitati.

Ima opasnosti

Ne tvrdim da je sve bezopasno. Tu sam uz Selakova do kraja. Njegova briga oko one firme stoji, i nijedno moje lično iskustvo je ne poništava. Jedna država jednom odlukom može da odseče pola sveta, i to se ne rešava time što ću ja pametno koristiti program u svojoj sobi. To je pitanje zakona, ugovora i moći malih da se izbore za sebe, i tu sam pesimista koliko i on. Ali to je drugi sprat zgrade.

Na mom spratu, gde se odlučuje hoće li tekst imati lice ili neće, izbor „ili-ili“ je lažan i koristi uglavnom onima koji žele da ti prodaju jednu od dve strane.

Lučić bi mi mogao odgovoriti da sve to ne vredi ako niko više ne ume da pročita ni jednu stranicu, i to je fer prigovor. Možda je u pravu.

Ali primetio sam da studenti kojima predajem nemaju problem da satima gledaju nešto što ih zaista drži. Problem nastaje tek kad je dosadno, a dosadno je danas postalo skupo. To ipak nije ista dijagnoza kao „mozak im se istopio“.