Estradne regionalne veze
Publika protiv istorijeStvari polako napreduju, ali, više intuitivno nego što se činjenicama može potkrepiti, jasno je da ćemo još pričekati na tandem kakav su bili Bata Živojinović i Boris Dvornik
Stvari polako napreduju, ali, više intuitivno nego što se činjenicama može potkrepiti, jasno je da ćemo još pričekati na tandem kakav su bili Bata Živojinović i Boris Dvornik
"Devedesete smo proveli svirajući isključivo za dijasporu, i to baš za one naše iseljenike koji su iz cele bivše Jugoslavije otišli tokom ‘odliva mozgova’. Svirali smo, baš kao što kaže jedan naš stih: "od Aljaske do Australije". Kada su završeni ratovi i kada je ovde došlo do promena, našli smo se u jednoj apsurdnoj situaciji da 2000. dođemo u Niš i shvatimo da smo tu poslednji put bili pre sedam godina, a za to vreme smo, na primer, tri puta svirali na Novom Zelandu"
Žene su vlasnice tek jedne desetine seoskih domaćinstava, 84 odsto njih ne poseduje zemlju, 93 odsto ne uplaćuje invalidsko i penziono osiguranje, a 17 odsto nema zdravstvenu knjižicu
Opšte je poznato da u svakoj zgradi ili ulici u Srbiji postoje bar jedna vrata iza kojih se čuju jauci i vika, kao što je opštepoznato da većina onih koji jauke slušaju smatra da to nije njihov problem. Nikakvo čudo za zemlju u kojoj je nasilje u porodici definisano kao krivično delo tek 2002. godine
Teško da su tvorci rijaliti programa motivisani plemenitim razlozima kad kreiraju emisije, daleko od toga da imaju nekakvu društvenu misiju. Ali, biće da je nehotice ipak ostvaruju. Zašto? Zato što su drugi televizijski sadržaji koji se na primeren način bave društvenim problemima, bilo da je reč o nasilju u porodici, zlostavljanju, homofobiji, odnosu prema osobama sa invaliditetom – nepostojeći ili jedva primetni
Činjenica da su Rumunija i Bugarska danas članice Evropske unije, a da Srbija i Hrvatska nisu, pokazuje da je članstvo u EU više stvar političke volje Unije, nego realnog ekonomskog stanja ovih zemalja
Jedino što ultradesničara razlikuje od tipičnog ekstremno agresivnog navijača je to što nikada neće priznati da je ono što zagovara nasilje. On će zahvaljujući svom obrazovanju i elokvenciji naći bezbroj eufemizama i drugih oblandi u koje će pažljivo zamotati svoja uverenja, ne bi li pokušao da sakrije njihovu suštinu, bez obzira na to da li je ona homofobna, rasistička, klero-fašistička ili, prosto – nasilnička
Šta je sve najavljivano, rečeno i učinjeno
Devetnaest radnika MUP-a već dve godine ne može da se useli u stanove koji su im dodeljeni na konkursu, jer njihove bespravno useljene kolege odbijaju da se isele. U međuvremenu, "ilegalci" su pokrenuli tužbe protiv "legalnih", Prvi opštinski sud ih je odbacio, Opština Vračar je otkazala poslednji pokušaj prinudnog iseljenja, porodice policajaca protestuju već pedeset dana, a svi se slažu da je čitav slučaj pretvoren u cirkus
Pregledom uloga lako je ustanoviti da se on kreće u rasponu od dobrog do maestralnog, te da nikada nema mnogo oscilacija u kvalitetu njegove glume, čak ni kada sa ostvarenjima u kojima je igrao to nije bio slučaj
Šešelj je prvi na spisku onih koji su titulu dobili u (još) mirnodopskom periodu. Devet godina kasnije, 9. decembra 1998. Đujić je zatražio oproštaj od srpskog naroda za "učinjenu grešku prilikom imenovanja Vojislava Šešelja za četničkog vojvodu"
Uoči sednice Saveta fakulteta na kojoj je Predrag Stojanović, optužen u aferi Indeks, izabran za vršioca dužnosti dekana, ostavku na članstvo u ovom telu podneo je profesor Zoran Ponjavić, inače prorektor za nastavu Univerziteta u Kragujevcu. Nakon njega, ostavku na mesto predsednika i člana Saveta Pravnog fakulteta podnela je profesorka Snežana Soković, a profesor Branislav Simonović na sve funkcije na fakultetu, osim predavačke. Tako je, formalno gledano, Stojanović izabran za dekana bez ijednog glasa protiv, a profesori koji su umešani u aferu Indeks nesmetano su preuzeli Pravni u Kragujevcu
"U poslaničkim klupama sede mentalno zdrave osobe koje nemaju psihozu"
Da li je nepravilnosti oko javnih nabavki u Kragujevcu bilo ili ne, najmanje je važan faktor u celoj priči, jer to i nije bio glavni razlog za izbijanje ove afere
Zašto bojkot koncerta Lepe Brene nije uspeo? Zato što je u "onoj" Jugoslaviji, a potom i u državama iz nje proisteklim, u vreme kada su odrasli odlučili da prestanu da kliču Breni, zamenivši je raznim miloševićima i tuđmanima, rasla cela jedna generacija dovoljno stara da sve upamti, a dovoljno mlada da se ne uprlja i da ne oseća nimalo krivice i odgovornosti zbog onoga što se desilo. Za njih Brena nije ni raspojasana polugola pevaljka, kako o njoj govore roditelji, ni sredovečna plavuša, gazdarica Granda, za koju se priča da je nekad bila najveća zvezda na Balkanu, kako verovatno misle današnja deca. Njima je detinjstvo proticalo uz miris Kiki bombona, dečje osmehe Sanje Doležal i Ljiljane Nikolovske (Magazin), živim bojama Breninih haljina i ritmu njenih, da, neukusnih i kičastih pesama
Problem je u tome što je sudsko gonjenje najčešće jedina strategija za borbu protiv korupcije. Gonjenje pojedinaca koji se ponašaju protivno pravilima sprečiće samo njih da nastave sa takvim ponašanjem. Potrebno je preispitati čitav sistem da bi problem korupcije bio efikasno rešen
"Iskreno, meni jedno dobrih četiri-pet godina pomirenje jako ide na živce. Kad mi neko spomene pomirenje između Srba i Hrvata, bude mi loše u svakom pogledu jer je to ona vrsta općeg mjesta i stereotipa koja čovjeku svrdla mozak gore od mamurluka. Mislim da se pomirenje desilo. Najprije su se pomirili kriminalci, atentatori, ubice i šverceri, a nakon njih raznorazni, da tako kažem, privredni subjekti. Mire se i obični ljudi, u tišini i u žalosti za pobjeglim godinama života, ali to novine uglavnom ne zanima"
Koncert Željka Joksimovića u Boru otkazan je zbog protesta sindikata, u Kragujevcu je proslava Dana grada protekla u senci štrajka u "Partizanu", ali ipak je najburnije bilo u Zaječaru, gde je kordon policije razdvajao raspevane slavljenike i nezadovoljne radnike i preduzetnike
Štrajk predugo traje, zdravstveno stanje radnika je iz dana u dan sve gore. Ono čega se svi najviše plaše niko u "Partizanu" ne izgovara naglas. Ako se nekom i omakne u prisustvu novinara, obavezno sledi: "Molim te, nemoj tako da napišeš"
Najzanimljiviji detalj u vezi sa stavom Dobrice Ćosića prema Albancima i krivičnoj prijavi dve nevladine organizacije tim povodom jeste mlak odjek koji je ova vest imala u javnosti. Da li to znači da osim Sonje Biserko i Biljane Kovačević-Vučo nikoga više nije briga šta uvaženi akademik, pisac, prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije ima da kaže
Osnov svake ekonomije je proizvodnja i potrošnja. Ako nemate potrošnju, nećete imati ni proizvodnju, jer šta će vam, kad ne trošite. To je pogrešno upućen apel, jer je usmeren ka stanovništvu, a ne ka vladi. Narod mora da troši, jer samo tako može da se održi proizvodnja. Ako država troši na skup državni aparat, to je neproizvodna potrošnja, i kao takva, ona je vrlo štetna
Zamišljeno je da u ovim prodavnicama mogu da kupuju oni koji spadaju u socijalno ugrožene kategorije, kao što su nezaposleni, penzioneri i oni sa niskim primanjima, nakon što su dobili posebne potvrde o svom statusu
U utorak 17. marta navršilo se pet godina od najvećeg napada na Srbe na Kosovu od dolaska međunarodnih snaga. Tokom dvodnevnog nasilja osmoro Srba stradalo je u napadu, a 11 Albanaca uglavnom u sukobu s policijom i međunarodnim vojnim snagama. Prema podacima Kosovske policijske službe, oko 900 ljudi je ranjeno, a među povređenima bila su 63 pripadnika KFOR-a i 123 pripadnika međunarodne i kosovske policije. Proterano je više od 4000 Srba, uništeno 900 kuća i 35 crkava i manastira, među kojima i spomenici kulture iz XIV i XVI veka. Za dva dana, 17. i 18. marta 2004. godine, dogodilo se 400 incidenata, podmetnuto je 629 požara i bačeno 12 granata