Srpkinja poznata u SAD, ali ne i u Srbiji

„Odjeci tišine“, roman Diane Elizabet Martinović biće promovisan 20. septembra u Atrijumu Narodnog muzeja Srbije, na večeri književnosti i muzike.

Naime, osim predstavljanja romana, promocija će biti i koncert svetski poznatog bas-baritona Borisa Martinovića. Supružnici i umetnički partneri stvoriće jedinstven dijalog između proznog teksta i muzičkih deonica, piše u najavi.

Psihološki triler

„Odjeci tišine“ je prvi roman Diane Elizabet Martinović, bio je na prvom mestu na listi najprodavanijih trilera u Kanadi, dok ga je New York Weekly opisao kao „uzbudljiv masterklas psihološke napetosti“. Na srpskom ga je objavila Nova poetika.

Diana Elizabet Martinović je operska i džez vokalistkinja, autorka tekstova i muzike, te magistar operskog pevanja i kulturnog menadžmenta. Uvrštena je u enciklopediju 500 najistaknutijih ličnosti iz dijaspore bivše Jugoslavije.

Foto: privatna arhiva

Roman je psihološki triler, studija o ljudskoj prirodi kroz priču o Eleni Marković, svetskoj operskoj divi koja usled traume gubi glas, dok je njen suprug – proračunati njujorški arhitekta – smešta u stakleni penthouse na Park aveniji, pretvarajući njen život u estetski kontrolisan kavez. Ulazak harizmatične figure dr Filipa Hila unosi opasan preokret u ovaj odnos, pokrećući priču koja čitaoca vodi od Menhetna i Kalifornije do švajcarskih Alpa.

Diana Elizabet Martinović objašnjava da  u romanu istražuje „tanku liniju između ljubavi i posesivnosti, podrške i kontrole. Kroz trougao mojih junaka – Elene, Džona i Filipa, želela sam da prikažem kako nas ljudi koji nas navodno „vole“ ili „leče“ zapravo mogu najviše sputavati. Zanimalo me je pitanje: Gde prestaje briga, a počinje brisanje tuđeg identiteta?“

Razlozi za odlazak

Otišla je u SAD, kaže za „Vreme“, zbog potrebe da živi i stvara „u okruženju bez podmetanja, ograničenja i sistema koji vam unapred diktira dokle smete da napredujete. Još od perioda školovanja na Fakultetu muzičke umetnosti, često sam doživljavana kao neko ko previše štrči, pa je umesto podrške postojala težnja da se taj potencijal skrati i ukalupi u prosek“.

„Smatram da je takav odnos prema talentu i radu svojevrsno i socijalno i demokratsko i ekonomsko samoubistvo za jednu državu. To je ujedno i jedan od ključnih razloga zašto društvo — uprkos vizuelnom napretku, novim zgradama i infrastrukturi — suštinski sporo ide napred. Ljudski kapital je najvredniji resurs koji jedna zemlja ima i može da ima.“

Kaže da je „Amerika, uprkos svim izazovima sa kojima se danas suočava, i dalje zemlja mogućnosti. Pre odlaska u SAD, živela sam i završila master studije u Nemačkoj. U obe ove sredine uvek sam se osećala voljeno, poštovano i cenjeno upravo zbog onoga što jesam — zbog svog rada, znanja, posvećenosti i talenta. Nažalost, u sopstvenoj sredini često sam imala osećaj da me zbog tih istih kvaliteta kažnjavaju“.

Trudi se, kaže, da kroz život i karijeru ide „sa potpunim integritetom. Zapadni sistem to izuzetno prepoznaje i vrednuje“.

Bez poziva iz Beograda

Naglašava da je u Americi „izgradila divnu publiku koja me voli i godinama podržava moj rad, a verujem i priželjkujem da će tako biti i ovde.“ Međutim, za sad, nije ostvarila kontakt sa institucijama kulture u Srbiji.

„Nikada nisam dobila poziv Beogradske opere da nastupim, niti je bilo koja naša kulturna institucija do sada izrazila želju ili inicijativu da uspostavimo saradnju sa mnom ili sa mojim slavnim suprugom, iako ovde provodimo mnogo našeg privatnog vremena“, kaže.

Naglašava da istovremeno „relevantne internacionalne institucije i te kako prepoznaju, cene i otvaraju vrata svemu onome što imam da ponudim i kao umetnik i kao menadžer. Moja vrata za kvalitetne projekte i profesionalne susrete uvek ostaju otvorena, ali vrednovanje sopstvenog rada van granica svoje zemlje ostaje konstanta u mojoj karijeri“.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!