Univerziteti na Trampovom nišanu

Za “Vreme” iz Farga, SAD

“Ministarstvo obrazovanja je masna prevara”, više puta je Donald Tramp ponovio tokom predizborne kampanje obećavši da će ga ukinuti čim postane predsednik. Tačno dva meseca nakon što je položio zakletu kao 47. predsednik SAD, 20. marta ove godine, potpisao je Izvršnu uredbu kojom ministarki obrazovanja Lindi Mekmahon nalaže da radi na “ukidanju Ministarstva i vraćanju njegovih nadležnosti tamo gde pripadaju: pojedinačnim državama i lokalnim zajednicama”. Ministarka Mekmahon je odmah prionula na rad – počela je da reorganizuje i smanjuje obim programa i otpušta zaposlene u Ministarstvu. Otpustila je hiljadu i po ljudi iz Ministarstva koje je imalo više od četiri hiljade. Tužbe su odmah počele da stižu budući da savezne službenike nije moguće otpustiti bez razloga i obrazloženja. Ministarstvo i dalje postoji: ukidanje Ministarstva je isključivo u nadležnosti Kongresa.

Ova dešavanja su samo deo Trampove ideološke i strukturne borbe protiv sistema obrazovanja kakav zasad još postoji u Sjedinjenim Državama. I to je sporedni deo. Naime, Savezno ministarstvo obrazovanja postoji tek od 1979. godine i ono je preuzelo programe koji su ranije postojali u okviru drugih ministarstava i agencija. Njegova funkcija je prevashodno da finansijski pomaže škole u siromašnijim krajevima, da se brine o tome da obrazovanje bude dostupno deci kojoj su potrebni specijalni uslovi (sve osnovne škole moraju da imaju rampe za invalidska kolica, recimo), zatim da obezbeđuje finansijsku pomoć siromašnim studentima, te sprovodi istraživanja o uspehu učenika. U njegovoj nadležnosti nije sadržaj školskog gradiva ili načina rada škola – time se bave institucije na nivou država. Prošle godine, od 250 milijardi koliko je bio budžet tog Ministarstva, 3,5 milijarde je otišlo na plate zaposlenih. Zasad je jedini efekat Trampovih mera to što je broj zaposlenih u Ministarstvu smanjen za trećinu, pa je postalo neefikasno zbog nedostatka ljudstva. Zavladali su strah i neizvesnost. Dosadašnja pravila mogla bi prestati da važe, mnoge škole će ostati bez potrebne pomoći, mali univerziteti, koji žive od velikog broja upisanih koji primaju državnu pomoć, možda neće opstati. Predlog budžeta o kojem se ovih dana raspravlja predviđa, naravno, velika sasecanja u domenu obrazovanja i pomoći školama.

foto: ap photo

DAN SRAMOTE ZA UNIVERZITET KOLUMBIJA

Međutim, prava bitka između novih državnih vlasti i obrazovnog sistema vodi se na drugom frontu, a batina u rukama vlasti je – novac. Najveći i najznačajniji američki univerziteti su privatni, ali to ne znači da ne zavise, i to u velikoj meri, od federalnih fondova. Naime, država na različite načine finansira veliki deo istraživačkih programa na fakultetima i sada je odlučila da to iskoristi kako bi izvršila pritisak na njih i ucenila ih.

Prvi korak u sučeljavanju univerziteta i Trampove administracije odvijao se oko kompleksne, medijski intenzivno praćene situacije vezane za studentske proteste: nakon napada na Izrael i početka rata u Gazi brojni studenti na američkim univerzitetima započeli su propalestinske demonstracije. Ponegde su ti protesti prerasli u nerede i zagazili u vode antisemitizma. Podeljena su mišljenja o tome kako su fakulteti na te događaje reagovali, a Trampova administracija umešala se upravo na tom mestu: nominalno nastupajući protiv antisemitizma i pozivajući se na pravo da se izjasni o radu institucija koje primaju federalna sredstva, počela je da preti, javno proziva i pokreće istrage.

Prva ozbiljna intervencija je bila zamrzavanje 400 miliona dolara grantova i ugovora sa Univerzitetom Kolumbija u Njujorku, gde su protesti bili naročito dramatični. Kolumbija je velika i moćna, te se pretpostavljalo da će njena reakcija na pritisak iz Bele kuće biti dobar pokazatelj šta se može očekivati od drugih, manjih i slabijih univerziteta. Kolumbiji je ispostavljen spisak zahteva koje treba da zadovolje, nakon čega bi mogli početi pregovori o odmrzavanju, mada je moguće, kako stoji u dopisu, da će Bela kuća tražiti i “druge neposredne i dugoročne strukturne reforme”. Kapitulacija Kolumbije usledila je iznenađujuće brzo – uprava Univerziteta pristala je da ispuni većinu zahteva. Promeniće pravila vezana za ono što je dozvoljeno u protestima, policiji je omogućeno da patrolira kampusom s pravom da hapsi i privodi studente, Odeljenje za proučavanje Bliskog istoka dobiće spoljnog supervizora koji će preispitati da li je nastavni sadržaj tog odeljenja “prihvatljiv”… I tu nije kraj spiska ustupaka. Reakcije na takvo držanje Kolumbije su takođe bile brze i dramatične, a najbolje ih je sažeo profesor Polok, bivši dekan Odeljenja za Bliski istok, koji je istog dana rekao: “Odluka Upravnog veća je šokirala i duboko razočarala profesore Kolumbije… Ovo je dan sramote”.

Ostali univerziteti ubrzo su počeli da se udružuju u zajednički front radeći na strategijama za suprotstavljanje sve brojnijim istragama, pritiscima i zahtevima koji su počeli da pristižu iz različitih institucija. Recimo, ukidanje mera za postizanje “različitosti, jednakosti i inkluzivnosti” (DEI, Diversity, Equity and Inclusion) važan je deo trampovske politike, pa su i univerziteti počeli da preventivno zaista zaustavljaju inicijative tog tipa ili, pak, da iz opisa programa i mera izbacuju reči koje sugerišu takve ciljeve. Iz vojske se danas otpuštaju transrodne osobe, a Univerzitetu Pensilvanija je zaprećeno da će mu biti uskraćeno više od sto miliona dolara pomoći zato što je transrodnoj sportistkinji bilo dozvoljeno da se takmiči u ženskom plivačkom timu.

HARVARD JE REKAO – NE

Kako je pritisak na Kolumbiju dao željeni rezultati, sledeća meta na spisku je bila najambicioznija – Harvard. Jedna od najprestižnijih i najmoćnijih obrazovnih institucija na svetu, Harvard obuhvata 13 fakulteta, zapošljava gotovo dve i po hiljade predavača i podučava 25 hiljada studenata. Trampova administracija preti Harvardu uskraćivanjem 2,2 milijarde dolara namenjenih za grantove narednih godina. Reč je, dakle, o novcu koji se prevashodno koristi za vrhunska naučna istraživanja.

Dr Alan Gerber, predsednik Harvarda, dobio je pismo u kome se kaže da će savezna vlada uskratiti grantove i raskinuti ugovore s njima ukoliko ne promene svoju politiku – ne samo u tome kako se odnose prema studentskim protestima već i ako ne dopuste predstavnicima vlasti nadzor nad radom Univerziteta, uvid i mešanje u nastavni sadržaj; naravno, u pismu se zahteva i da se zaustavi svaka “različitost, jednakost i inkluzivnost”, i kao kriterijum i kao praksa, uz istovremeni zahtev da svako odeljenje mora obavezno uključivati ideološki suprotstavljena mišljenja. Drugim rečima, Bela kuća eksplicitno zahteva da ideologija nikada ne bude razlog i osnova za primanje novih predavača i studenata osim za ideju da na svim odeljenjima postoji ideološka ujednačenost između liberala i konzervativaca među profesorima i studentima.

Harvard je rekao “ne” i podneo tužbu. Noa Feldman, profesor prava na Harvardu, u razgovoru za NPR ističe: “Ako nema slobodu da podučava šta želi, slobodu da odabire svoje studente i podučava buduće učitelje, onda univerzitet nije slobodan. Bez toga nema najosnovnije komponente visokog obrazovanja u demokratiji. Trampova administracija je vrlo otvoreno rekla da želi da se reši tih sloboda… To je kršenje naše slobode govora, potez koji je protivustavan i protivzakonit”. Po mišljenju profesora Feldmana, kratkoročni cilj Donalda Trampa je da bude u centru medijske pažnje kao neko ko se suprotstavlja “liberalima na Harvardu” i da zaplaši sve one u visokom obrazovanju koji se ne slažu sa njegovom politikom; dugoročniji cilj je, kako smatra profesor Feldman, vezan za njegov širi napad na demokratske vrednosti i institucije. Što je u stanju više da oslabi nezavisne institucije, to njegova politička agenda postaje dominantnija. I konačno – reč je o tome da Tramp želi svima drugima da nametne svoj pogled na svet.

PREDSEDNIK KOJI VOLI NEOBRAZOVANE

Zaustavljanje kritično važnih istraživanja, odlazak vrhunskih istraživača, ukidanje programa koje će imati dugoročne negativne posledice i po Ameriku i po svet – sve je to cena koju su državne vlasti trenutno više nego spremne da plate za ostvarivanje tog cilja. Bela kuća je pokušala da ukine specijalni poreski status Harvarda i da mu oduzme mogućnost da upisuje strane studente (savezni organi daju takvu vrstu akreditacije obrazovnim institucijama). Sudovi su zasad zaustavili sprovođenje obeju mera. Rat se, izgleda, tek rasplamsava.

Skoro trećina studenata Harvarda i to uglavnom na postdiplomskim studijama, došla je iz inostranstva. Jedan od ključnih elemenata trenutne političke scene u Americi jeste i pritisak koji se vrši na imigrante, najpre one koji nisu legalno u Americi, ali i one koji jesu. Imigranti bez boravišne dozvole se hapse i deportuju, a mnogim legalno prisutnim imigrantima, među koje spadaju i strani studenti, oduzimaju se vize. U nekim slučajevima, oduzimanje viza se obrazlaže strogim i dosad neprimenjivanim razlozima, recimo zbog saobraćajnog prekršaja, a povremeno i bez zakonski zasnovanih razloga – kao u slučaju Mahmuta Kalila, studenta Kolumbije, zbog toga što je bio kolovođa na propalestinskim protestima. Kad se tome dodaju i slučajevi poput Rimejze Ozturk sa Univerziteta Tafts – viza joj je ukinuta, a ona o tome nije obaveštena pa su je na ulici presreli neuniformisani federalni agenti i odveli je u zatvor – onda je željeni efekat postignut. Strani studenti su zaplašeni, oni koji su ranije hteli da dođu na studije u Ameriku sada će dva puta da razmisle. Harvard, nekada najprestižnije mesto za stručnjake koji su želeli da se usavršavaju i rade na svetski važnim naučnim projektima, možda će, ako se otpor pokaže kao neuspešan, ostati bez stranaca i sa skresanim fondovima.

Nije slučajno Donald Tramp još tokom predsedničke kampanje 2016. rekao: “Ja volim slabo obrazovane ljude!”