Čovek koji je umeo da razume

Ljubomir, Ljuba, Simović je voleo ljude, razumeo je čoveka i njegove greške i umeo da to pretoči u dramsku formu. Njegova poezija je utemeljena u jeziku njegovog rodnog, užičkog kraja. U njegovim rečenicama preplitalo se dramsko i pesničko, otvarajući pred nama čitav mikrokosmos ljudskog stradanja. Na osnovu njegovih drama nastale su neke od najznačajnijih ovdašnjih dramskih predstava i nezaboravna glumačka ostvarenja. Generacije pozorišnih umetnika, kritičara, teatrologa, odrasle su na njegovim dramama. I sama sam sa velikom pažnjom gledala gotovo svako novo izvođenje njegovih drama. Zato mi ne zamerite što ću o Ljubomiru Ljubi Simoviću pisati pre svega kao o dramskom piscu – on bi, verujem, razumeo da je za svakog čoveka sopstveni gubitak najveći.

HASANAGINICA

Na pozorišnu scenu Ljubomir Simović je izašao sa dramom Hasanaginica, kada je iza sebe imao nekoliko zbirki poezije. U vreme kada je izvedena ova drama – praizvedba se odigrala u Narodnom pozorištu u Beogradu 1974. godine (reditelj Želimir Orešković) – na srpskoj pozorišnoj sceni već su se dogodile važne promene. Borislav Mihajlović Mihiz, inspirisan narodnom epskom pesmom Banović Strahinja, napisao je istoimenu dramu u kojoj kroz stradanje epskog junaka i njegove supruge govori o tome kako lična drama junaka postaje predmet političke manipulacije. Aleksandar Popović je na scenu uveo jezik junaka koji žive na periferiji socijalističkog sna o boljem sutra (Ljubinko i Desanka, Sablja dimiskija, Razvojni put Bore šnajdera…). U tom kontekstu Hasanaginica je bila istovremeno i savremena i apartna. Savremena jer poput Mihizove drame koristi narodnu epsku pesmu da bi govorila o stradanju pojedinca u političkim igrama, a u govor epskih junaka ubacuje savremene birokratske floskule da bi pokazao ispraznost političkog rečnika. Apartna jer je vratila poeziju u dramu u vremenu apsolutne dominacije proze. Upravo kroz poeziju koja je naslonjena na narodnu kulturu Simović nam otkriva patnju žene u patrijarhalnom društvu i iluziju muškarca da demonstriranjem sile nad slabijima može pred sobom i svetom sakriti sopstvene slabosti. U njegovim dramama i najneznatniji likovi imaju svoj poetski momenat. Tako je pesnik kroz lik askera na početku drame spevao jednu od najlepših pesama o ženi kao pokretačkom momentu ljudske zajednice. Pesnik nizu reči poteklih iz narodnog građevinarstva suprotstavlja trostruko duži niz pogrdnih naziva za žene, a onda poentira: “Gde žensko zašušti,/ tu zamiriše i pogača,/ zamiriše lonac pasulja,/ zazelene se dudovi,/ pod dudovima zacrveni se krov!/ Gde je žensko,/ tu se nađu i građa i dobri majstori!” Meni lično su najdraže komplementarne pesme Hasanaginice i Bega Pintorovića o mraku. Ona “peva” o egzistencijalnom strahu koji dolazi iz mraka: “Nemaš pojma šta se dešava,/ ti nisi u tom kolu,/ a to je tvoja glava među njima/ na stolu./ Ne znaš da l’ će ti glavu na panj,/ il’ će te s lane, u džaku./ Ti znaš samo toliko,/ da se to radi/ u mraku./ Odmiče noć, a ti čekaš/ da ti se presuda javi./ Tebe ne zovu na razgovor,/ a sude/ o tvojoj glavi.” On govori o mraku kao prostoru u kome se mogu skriti oni koji život provode pod društvenim maskama: “Samo noću mogu od sebe da odahnem!/ Ovo carstvo noću nije sultanovo,/ miris cveća je jači od njegove konjice!/ Noću ni Bagdad nije daleko, ni Indija,/ ni ljudi iz drugih vremena!/ Noću nema ni mene, ni Hasanage!/ Je li Hasanaga Hasanaga i kad spava?/ Je li Pintorović Pintorovićeva maska?/ Svako u svom budžaku,/ svukli smo odela, izuli cipele,/ dunuli u sveću, legli, izašli u vrt,/ i odmaramo se od svojih lica,/ u mraku…” Za Ljubomira Simovića svaki čovek je krhko biće čak i onda kada je surov i lud od tuđe krvi koja godinama kaplje sa njegovih rukava. To vidimo u završnici drame, kada Hasanaga tuguje nad mrtvom suprugom: “Sve što poželim, sve mi postane kazna./ Kad je dotaknem, ko da je guja dotakla…/ Priđem, ona ustukne…/ Pred tim strahom izgubiš i volju i snagu…/ Eto zašto je aga stalno ratovo… Samovoljnik, silnik, otero ženu…/ A otero je, da se pred njom ne stidim.”

ČUDO U ŠARGANU

U narednoj drami Čudo u Šarganu Simović se tematski – život na periferiji Beograda – približava Aleksandru Popoviću, ali ostaje ukorenjen u jeziku svog, užičkog, kraja. Stihovi sada imaju ulogu odmaka i komentara na dramske situacije koje su date prevashodno u prozi. On razume dubinu mraka u koji je potonula duša prostitutke Gospave. I ovde, kao u slučaju askera, koristi se ponovo tehnikom gomilanja imenica, ali sa sasvim drugom namerom: “Podnela sam sezonce, vojnike,/ srčane i plućne bolesnike,/ đubretare koji tegle kante,/ majstore, terence, diletante,/ podnela sam kočničare, klince,/ Nišlije, Vranjance, Krčedince,/ i u masi, a i pojedince!/ Podnela sam ležećki, i snogu,/ spisak bi se naslago do krova!/ Al’ to više trpeti ne mogu!” Podjednako dobro Simović razume i kelnericu Cmilju koja je iz sela krenula za grad u potrazi za boljim životom, zaglavila se na periferiji Beograda i tu sanja svoj mali, banalni san o udobnosti: “Dok on meša cementa za cokle,/ kuvam supu, rinflajš i šnenokle!/ Perem suđe, i razvlačim testo,/ a on gleda fudbalsko prvenstvo!/ A kada se svrši utakmica/ nacifram se, dete u kolica!/ Pa se šnjima celo veče šećem,/ uz vodoskok, pred Izvršnim većem!”. U tom svetu koji je zaglavljen u glibu gorem od onoga iz koga je pobegao, šuplje zvuče fraze izgovorene sa socijalističke govornice. Zato se oko tog sveta šunjaju aveti prošlih vremena i odbačenih vrednosti – kapetan Manojlo i redov Tanasko. Ova dva vojnika su sedamdesetih (praizvedba 1975. godine u Ateljeu 212, režija Mira Trailović) bili prethodnica armije likova inspirisanih junacima iz Prvog svetskog rata koje ćemo na sceni gledati osamdesetih, uoči raspada socijalističke Jugoslavije. Najava tog sloma vidljiva je u ovoj drami. Simović je pogodio suštinu problema čoveka njegovog doba, koji je metaforično nazvao osmi džep: “A osmi džep, to su velika usta!/ Guta kuće, guta ljude, guta glave.” I ovde ponovo oni koji su u društvu najniži i odbačeni postaju najvažniji – donose poentu komada. Poslednja scena posvećena je susretu Prosjaka i srpskih vojnika. Savremenom svetu koji uporno beži od bola pesnik i dramski pisac poručuje: “Dok čoveku ne vidiš ranu,/ ne znaš s kim imaš posla!/ U rani je čovekov identitet…”

PUTUJUĆE POZORIŠTE

Putujuće pozorište Šopalović, njegov treći komad iz sredine osamdesetih (praizvedba 1985. godine JDP, režija Dejan Mijač), postaće jako važan devedesetih, kada nesreća ratnih razaranja potresa zemlju koja se u krvi raspadala. Šopalovići su drama o pozorišnoj trupi koja u ratom poharanom Užicu pokušava da igra predstavu. Ponovo srpski jezik užičkog kraja postaje osnova za divan Simovićev poetski govor, s tim što je taj jezik ovde i sredstvo za vođenje ozbiljnih estetskih i etičkih diskusija. (Simka: Ne mogu se upoređivati pekar i glumac! Pekar nam barem pomaže da se nekako prehranimo, i da preživimo, a glumac… Sofija: Možda glumac pokazuje zašto uopšte vredi da se čovek prehrani i preživi!”). S tim u vezi čuvena je gotovo brehtovska pesma Filipa Trnavca: Ja ću da ustanem,/ zgažen, zgromljen, tlačen,/ na čelične vojske/ sa drvenim mačem! Te reči iz ovog komada mnogo puta biće izgovorene tokom devedesetih godina, kada se postavljalo pitanje da li muze treba da zaćute kada gruvaju topovi. To je tada bio odgovor našeg pozorišta. Pozorišta nisu prestajala da rade ni kada su tenkovi odlazili na ratište, ni za vreme hiperinflacije, ni za vreme višemesečnih protesta, ni za vreme bombardovanja. Sofijin odgovor i Trnavčev stih bili su simbol pozorišta koje je otpor ratnom i političkom nasilju.

Za razliku od ova tri pozorišna komada koji ne silaze za pozorišnog repertoara, Boj na Kosovu je izveden kao TV film 1989. godine. Nije Simović imao sreće sa tim filmom, niti svi mi sa tim vremenom. I pored Simovićevog pokušaja da preradi dramu, ona je nastavila da nosi beleg tog vremena i naših pogrešnih izbora. Simović nakon toga više nije pisao drame. Kakva nesreća za srpsku dramaturgiju!

Od tada pa do smrti Simović je živeo u burnom i dinamičnom vremenu, i u svojim knjigama, esejima i javnim istupima aktivno je učestvovao ukazujući na probleme i stranputice. Nedostaje nam pesnik, dramski pisac, esejista i humanista Ljubomir Simović. Nedostaje nam čovek koji je nalazio način da i u najgorem nasilniku pronađe zrno ljudskosti i da razume da mu je možda falilo sasvim malo da bude drugačiji, ali da: “To malo ti je, kad ga ne znaš na vreme, mlogo i veliko!”