Donald Tramp je Evropljanima zapretio još pre ponovnog stupanja na dužnost, što će se zvanično dogoditi 20. januara. On će, rekao je, uvesti visoke carine na evropske proizvode, smanjiti američku pomoć Ukrajini i pokrenuti diskusiju oko načina na koji bi ubuduće trebalo da se finansira NATO.
S obzirom na predstojeće turbulencije, za 27 zemalja-članica Evropske unije bi u toj situaciji bilo važno da demonstriraju jedinstvo i govore istim jezikom. Ali, stvarnost je drugačija: kada se Trvmp bude vratio u Belu kuću, Nemačka i Francuska će ga dočekati s nestabilnim vladama, piše DW.
Za te dve zemlje često kažu da su „motor Evropske unije“ – radi se o članicama Unije s najvećom populacijom i najvećim nacionalnim ekonomijama u EU.
Manjinske vlade
U Nemačkoj se aktuelna vlada saveznog kancelara Olafa Šolca sastoji od Socijaldemokrata (SPD) i Zelenih. To je manjinske vlada – ona više nema većinu u Bundestagu. Prevremeni izbori održavaju se 23. februara i tek nakon njih bi, kako se očekuje, ponovo mogla da se uspostavi politička stabilnost.
Sudeći po aktuelnim anketama, nijedna stranka na izborima neće osvojiti apsolutnu većinu i zato je izgledno da će nakon izbora započeti pregovori o formiranju vladajuće koalicije. Sve u svemu, može se reći da će, nakon što Tramp ponovo preuzme predsedničku dužnosti, proći najmanje dva meseca pre nego što Nemačka dobije novu vladu.
U Francuskoj će faza nestabilnosti potrajati i duže: u skladu s Ustavom, novi izbori mogu da se održe najranije u julu 2025, a do tada dinamiku političkih zbivanja „diktiraju“ rezultati poslednjih izbora iz jula 2024. Na njima se nije iskristalisala jasna većinska opcija – tri politička bloka otprilike su podjednako snažna, što otežava formiranje stabilne vlade. To su desno-populističko „Nacionalno okupljanje“, levičarski savez „Novi narodni front“, a u centru stranka predsednika Emanuela Makrona „Zajedno za Republiku“ s njezinim saveznicima.
„Situacija je veoma nestabilna. U parlamentu niko nema većinu, a tri bloka ne žele da sarađuju“, kaže za DW Kler Demesmej, politikološkinja iz Pariza.
U Nemačkoj bi u takvoj situaciji pokušali da sklope nekakvu koaliciju, kaže Demesmej, „ali u Francuskoj nema kulture kompromisa. Politička kultura Francuske izrazito je konfrontativna. Zbog toga je teško pronaći vladajuću većinu.“
Svađa oko novca
Konzervativni premijer Mišel Barnije nedavno je u parlamentu u Parizu pokušao da „progura“ nacrt budžeta. Neuspešno. Njegova vlada zbog toga je pala. Bilo je to 4. decembra, nakon što mu je u parlamentu izglasano nepoverenje. Predsednik Makron je onda već 13. decembra za novog premijera imenovao centristu Fransoa Bajrua i dao mu mandat za formiranje nove vlade.
I u Nemačkoj se vlada raspala zbog svađe oko budžeta. I tako su dve najveće zemlje Evropske unije u novu godinu ušle bez usvojenog budžeta za 2025.
„Ono što dodatno zaoštrava situaciju jeste do što po pitanju državnih finansija dve najveće nacionalne ekonomije u EU vode kompletno suprotan kurs“, kaže za DW Karsten Brzeski, glavni ekonomista ING-Banke za područje evrozone.
Francuska ima visok dug i morala bi da štedi, a Nemačka bi morala da troši više novca, na primer investiranjem u dotrajalu infrastrukturu, kaže sagovornik DW: „Francuska bi morala da postane malo više kao Nemačka, a Nemačka bi morala da bude malo više kao Francuska.“
Dugovi i kočnica za dugove
Nakon Grčke i Italije, Francuska ima treći najveći državni dug među članicama evrozone. Nemačko zaduženje je nešto malo veće od gornje granice koju propisuje EU.
Velike su razlike i po pitanju državnih budžeta. U Nemačkoj se deficit kreće ispod gornje granice EU, a to je tri odsto BDP-a. Razlog za to je takozvana „kočnica zaduživanja“, pravilo koje je zapisano i u nemačkom Ustavu i koje podrazumeva veoma stroge odredbe po pitanju novog zaduživanja. Kritičari kočnice zaduživanja kažu da su ta pravila previše stroga i zato zahtevaju njihovo popuštanje. Ali, za to je potrebna dvotrećinska većina u idućem sazivu Bundestaga.
U Francuskoj novi premijer Bajru bori se s istim problemima s kojima se borio i njegov prethodnik Barnije. On je naime hteo da uštedi oko 60 milijardi evra svojevrsnim miksom povećanja poreskih stopa i smanjenjem državnih izdataka. Sve to zato što Francuska muku muči s velikom rupom u budžetu.
Krajem 2024. ta rupa je, po nekim prognozama, dosegla šest odsto BDP-a. To je dva puta više od dozvoljene gornje granice koju propisuje EU. Francuskoj zbog prekoračenja pravila o deficitu preti kazna i u toku je odgovarajući postupak nadležnih institucija EU. Pojednostavljeno rečeno, Francuska sada mora redovno da informiše Evropsku komisiju o tome kako namerava da „popuni“ rupu u budžetu.
Bajroova dilema je sledeća: on mora da štedi kako bi Francuska opet bila u stanju da poštuje pravila EU, ali da bi kroz parlament mogao da „progura“ budžet u koji su integrisane i mere štednje, potrebna mu je vlada sa solidnom većinom. A takve vlade neće biti – barem do leta 2025. „To je kvadratura kruga“, smatra Kler Demesmej.
Reakcija finansijskih tržišta na ta zbivanja bila je jasna: Francuska je „kažnjena“. Naime, u međuvremenu je porasla premija rizika koju Pariz plaća za svoje državne dugove. I to je porasla na najviši nivo od dužničke krize 2010. koja je evrozonu dovela na ivicu kolapsa.
Premija rizika – pojednostavljeno govoreći – održava mišljenje koje kreditori imaju o nekoj zemlji, odnosno o njenoj sposobnosti da na vreme vrati svoje dugove. Francuska se po tom pitanju u poslednje vreme kotirala lošije od Grčke, zemlje koja je do pre samo nekoliko godina bila najveća financijska briga Evropske unije.
Kreditni rejting
Sredinom decembra usledio je novi udarac: agencija Mudis snizila je kreditni rejting Francuske, što znali da su za Francusku novi dugovi (tj. krediti) postali skuplji. Francuska „politička fragmentacija“, naveo je tada Mudis, slabi budžetsku situaciju u toj zemlji i sprečava da se usvoje sveobuhvatne reforme, s ciljem smanjenja velikog deficita.
Problema ima i u francuskoj privredi. Za prošlu godinu Centralna banka prognozirala je rast BDP-a od 1,1 odsto. Za 2025. morala je da snizi svoju prognozu na 0,9 procenata – što je obrazložila „porastom nesigurnosti“ u i izvan Francuske.
U Nemačkoj bi bili srećni kada bi im privreda rasla čak i po takvim stopama. Centralna banka Nemačke, Bundesbanka, za prošlu godinu je prognozirala pad BPD-a za 0,2 odsto. To bi značilo da su iza Nemačke već dve uzastopne godine koje provodi u recesiji.
Nisu mnogo bilje ni prognoze za 2025. Mršavi plus od 0,2 odsto – to je ono što prognozira Bundesbanka. Drugim rečima: nemačka privreda stagnira. A najveći faktor nesigurnosti je „mogući globalni rast protekcionizma“, smatraju u Bundesbanci.
(Ne)slobodna trgovina
Iz nemačkog ugla, nekakvo malo olakšanje za sadašnju situaciju moglo bi da donese sklapanje novog sporazuma o slobodnoj trgovini – na primer između Evropske unije i južnoameričkih zemalja Argentine, Brazila, Urugvaja i Paragvaja. Takozvani Merkosur-sporazum značio bi kreiranje najveće zone slobodne trgovine u svetu, sa oko 700 miliona ljudi.
Evropska komisija je u decembru prošle godine okončala pregovore po tom pitanju, ali je za sada nejasno kada će (i da li će) zemlje-članice da ratifikuju taj sporazum.
Jasno je samo da Francuska i Nemačka nemaju isti stav ni po pitanju Merkosura. Francuska je naime već jasno signalizirala da se protivi sveobuhvatnom sporazumu oko slobodne trgovine.
„Pitanje trgovine je klasično pitanje oko kojeg se spore Nemačka i Francuska“, kaže politikološkinja Demesmej. „U Francuskoj generalno mnogo više kritikuju velike trgovinske sporazume nego u Njemačkoj. To stvara osećaj da se budućnost zemlje više ne drži u rukama, a to je politički opasno.“
Kako s Trampom?
Manjak jedinstva mogao bi da postane problem i nakon što Donald Tramp ponovo preuzme predsedničku dužnost u SAD. Već tokom njegovog prvog mandata (2017-2020) sticao se utisak da Evropljani samo reagiraju na njegove poteze. Kao da nisu znali kako da se odnose s Trampovim brojnim novim najavama koje je tada „plasirao“ preko Tvitera.
Evropljani danas doduše jesu bolje pripremljeni na Trampa nego pre osam godina, smatra glavni ekonomista ING-Banke Brzeski, ali on im savetuje da bi bilo dobro kada ne bi samo reagovali na ono šta Tramp radi: „Umesto toga trebalo bi da se pobrinu za unutrašnje tržište EU, odnosno da ulažu u svoju infrastrukturu i poguraju strukturne reforme.“
Pritom je, dodaje Brzeski, od ključnog značaja bolja usklađenost partnera: „Iz prošlosti znamo da kada dve najveće nacionalne ekonomije ne sarađuju i kada evropski projekt ne guraju napred – onda je napredak u Evropi veoma spor.“
