Ova predstava sasvim odgovara trenutnoj duhovnoj klimi ne samo Novog Sada već cele Srbije (a možda i regiona). Postoji taj snažan osećaj otuđenosti od krupnih političkih promena i osećanje da običan čovek u tim velikim previranjima može biti samo žrtva i da običan građanin na političke smene ne može nikako da utiče, kao što ne može da utiče na to da li će padati kiša ili sneg
Predstava Balkanska lepotica Srpskog narodnog pozorišta nastala je na osnovu romana Lasla Vegela Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile. Tema romana je sudbina jedne porodice tokom smena vlasti u gradu Novom Sadu u 20. veku i pokušaj građana da prežive i prilagode se promenama. Ovo je treća saradnja pisca Lasla Vegela i reditelja Andraša Urbana. Prve dve predstave su bile Neoplanta Novosadskog pozorišta i What is Europe? produkcija festivala MESS iz Sarajeva. Ako bismo tražili poveznicu između triju predstava, mogli bismo reći da sve tri postavljaju pitanje kako politika, koja generiše nasilje, utiče na identitet zajednice i pojedinca.
Balkanska lepotica je tematski mnogo bliža Neoplanti, jer kroz predstavu pratimo sudbine građana Novog Sada tokom političkih smena u 20 veku. Predstava počinje scenom na groblju gde kroz tri sasvim različita posmrtna govora saznajemo za tri različita identiteta glavnog junaka Šlemila. Zatim se vraćamo u prošlost da bismo saznali kako su ta tri identiteta nastajala. Šlemil je doživeo slom Austrougarske i dolazak vojske Kraljevine Srbije u Novi Sad na početku osnivanja kraljevstva SHS. Zatim su na početku Drugog svetskog rata Hortijeve trupe iz Mađarske (saveznici nacističke Nemačke) okupirale Novi Sad, okupatore i kvislinge su eliminisali borci NOVJ-a. U svim tim promenama Šlemil je sačuvao svoj dom i porodicu. No, nakon njegove smrti, u vreme tranzicije, oko njegove kuće se otimaju lokalni novobogataš i lokalna politička vrhuška, svako sa svojim planovima, dok su Šlemilovi naslednici potpuno nemoćni i nevoljni da sačuvaju porodični dom. Dok se smenjuju vlasti, životna situacija nesrećnog Šlemila, našeg everymana, ponavlja se. On se na početku uvek ponada da će mu nova vlast doneti boljitak, da će mu ćerku zaposliti kao poštansku službenicu, i zato se stavi u službu nove vlasti. Vlast grubo izigra (tu i tamo i dobro izmlati) građanina Šlemila, a umesto ćerke zaposli neku podobniju građanku. Onda dođe nova vlast i krug nadanja i razočaranja počinje ispočetka. Glavni junak nema apsolutno nikakvog uticaja na promenu vlasti. Vlasti se smenjuju u njegovom gradu kao što se smenjuju godišnja doba. Glavni junak se ponaša reaktivno i zato je u stalnom i bezuspešnom pokušaju da se prilagodi. Kontrapunkt glavnoj priči je priča o balkanskoj lepotici iz naslova predstave. Reč je o položaju žene u društvu u kome je nasilna vlast, po mišljenju stvaralaca predstave, jedina izvesnost. Balkanska lepotica je kafanska pevačica koja je poslužila kao model za seriju slika koje su sa uspehom izlagane u Beču. Nju, dakle, u Beču zovu balkanskom lepoticom, a ovde je razvlače po svojim krevetima pobednici u ratu. Nezadovoljna svojim položajem, ona želi da ode u Beč. Isto žele i Šlemilove supruga i ćerka. Žene žele da budu tretirane dostojanstveno, za razliku od Šlemila koji se zadovoljava time da opstane u svom gradu. Balkanska lepotica iz naslova predstave veruje da će Evropa prema njoj biti bolja i zato se mora na svaki način dokopati te snevane Evrope.
Ova predstava sasvim odgovara trenutnoj duhovnoj klimi ne samo Novog Sada već cele Srbije (a možda i regiona). Postoji taj snažan osećaj otuđenosti od krupnih političkih promena i osećanje da običan čovek u tim velikim previranjima može biti samo žrtva i da običan građanin na političke smene ne može nikako da utiče, kao što ne može da utiče na to da li će padati kiša ili sneg. Gledajući predstavu, istovremeno žalimo (ali i pomalo preziremo) tog nesrećnog Šlemila koji sa neverovatnim entuzijazmom kuje grbove različitih političkih opcija, sa pogrešnim uverenjem da će, ako im bude na usluzi, i oni njemu poslužiti. Stav balkanske lepotice koja, zgađena nad balkanskim političkim kalom, jedini spas vidi u preseljenju u Evropu deluje kao antipod Šlemilu, ali se u krajnjem rezultatu svodi na isto – izbegavanje otvorene borbe i prepuštanje društva onima koji su u tom trenutku jači. Za Šlemila i balkansku lepoticu svi su isti, i vojnici Kraljevine Srbije i Hortijevi jurišnici i partizani. To ogorčeno i nemoćno “svi su oni isti!” tako je blisko našem današnjem građaninu. Nije sasvim jasno da li je stvaraocima predstave to bila namera, ali nakon gledanja predstave nametnulo mi se jedno drugačije pitanje: da li su baš svi isti?
Šta povezuje vojsku Kraljevine Srbije i, na primer, partizane? Vojska Kraljevine Srbije je za sedam godina skoro kontinuiranog ratovanja (od Prvog balkanskog rata do kraja Prvog svetskog rata) od evropskog vojnog autsajdera došla do toga da protera sa Balkana Tursko carstvo, učestvuje u rušenju Austrougarskog i Nemačkog carstva, utrostruči teritoriju koju kontroliše i učestvuje u stvaranju prve države ujedinjenih južnoslovenskih naroda, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Komunisti, njih 12.000 na početku Drugog svetskog rata, za četiri godine organizovali su oružani otpor u razbijenoj i podeljenoj zemlji, porazili sile Trojnog pakta, isterali okupatora iz zemlje, nametnuli se kao jedina legitimna vlast, obnovili su državu, uspostavili novi politički i ekonomski sistem i suvereno vladali narednih 45 godina. Šta treba da uradi grupa ljudi da bi inicirala i sprovela ovakve radikalne i temeljne društvene promene nećemo saznati ni iz ove, niti iz bilo koje druge predstave koja se igra u ovom trenutku kod nas. Izgleda da nije vreme za takve predstave. Ovo je vreme za predstavu o sirotom Šlemilu koji se u velikoj istorijskoj tarapani trudi da sačuva glavu na ramenu, kuću i okućnicu, malu zanatsku radnju, šunku na tavanu, džak šećera u špajzu i da eventualno izmoli od pobednika da mu zaposle kći u pošti. Johan, Janoš ili Jovan, kako pobednici prekrste Šlemila po svom, mera je prosečnog čoveka kome su njegova lična sreća i blagostanje najveća vrednost i koji je u stalnoj opasnosti da ih izgubi zato što nije u stanju da se udubi u velike društvene procese koji utiču na sve pa i na njegovu ličnu sreću.
Vedrana Božinović je prosekla jasan dramaturški put kroz roman. Istini za volju, u drugom delu predstave hvata nas pomalo zamor od stalno istog. Možda je trebalo nešto učiniti sa ritmom predstave, ali ovako kako je postavljena, predstava Balkanska lepotica nas vodi kao po šinama do onoga što je njen cilj. Glumac Dimitrije Aranđelović koji igra Šlemila našao je dobru meru u igranju vojvođanskog everymana. Iako je on vrlo mlad glumac, uspeo je svojim glumačkim načinom i uz pomoć kostima (kostimografkinja Marina Sremac) da ubedljivo igra čoveka za koga ne znamo tačno koliko ima godina.
Mogli bismo da prihvatimo i da je veoma mlad, ali i sredovečan, pa i star. U ovoj predstavi, na kraju krajeva, nije ni bitno koliko je vremena prošlo u Šlemilovom životu. Važno je da je jednom čoveku prošao čitav život čekajući bolje sutra. Njegova agonija ne prestaje čak ni kada umre jer sećanje na njega, poslušnog podanika svih sistema, različite nacionalne i političke opcije nastoje da iskoriste za svoje potrebe, zanemarujući i njega i njegove naslednike. Zato što se situacije ponavljaju, logično je da isti glumci igraju različite likove. Zanimljivo je kako svako od njih nastoji da napravi razliku između likova, a opet su svi ti likovi deo istog dramaturškog niza. Zato velikih razlika i nema već svi zajedno igraju kao jedan ansambl (pored već navedenog Dimitrija Aranđelovića tu su i Jelena Antonijević, Draginja Voganjac, Jovana Mišković, Mia Simonović Aranđelović, Ivana Pančić Dobrodolac, Anđela Pećinar, Katarina Bradonjić, Dušan Vukašinović, Marko Savković, Peđa Marjanović, Aljoša Đidić i Danilo Milovanović Vukmanović) koji nosi jasnu i kompaktnu ideju.
Predstave Andraša Urbana, kada su jake i ubedljive, takve su upravo zato što glumce doživljavamo kao deo jednog idejnog i pozorišnog bloka, a ne kao skupinu individualaca. Ova predstava Andraša Urbana, kao ni jedna pre, može nas dirnuti pa i rastužiti, ali bi ipak bilo najbolje da se zapitamo kakva je veza između životne borbe sirotog Šlemila i naših pokušaja da utičemo na život oko nas. Da li smo konačno pristali da je Šlemil mera našeg života?
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
