Srbija je glasala: Prilog raspravi o dobrovoljnom ropstvu

Srbija je leš i proces razgradnje tkiva će se, na radost bakterija, nastaviti. Po logici stvari raspadanje će se ubrzati, jer, naprosto, tkivo propada, a kako je hranljivih materija sve manje bakterije će dodatno da podivljaju. (Tu bi negde trebalo tražiti razliku između Vučićeve diktature i, recimo, Orbanove: Srbija nezaustavljivo propada.)

Ili, direktnije rečeno, Vučićeva diktatura će postajati sve nasilnija, stadioni sve velelepniji, stanovništvo sve siromašnije, iz institucija će da se isisa ono malo preostalog soka, zakoni već ionako ništa ne znače te će život postajati sve nesigurniji i sve teži, a kriminalci sve slobodniji i sve raspusniji (pod uslovom da ne preteraju, kao Belivuk i družina), javne bolnice počeće da guta plesan, a hirurzi će, u nedostatku sredstava, da operišu kuhinjskim noževima na živo, u školama će, verovatno pod uticajem dr Nestorovića, početi da se uči o tome kako je zemlja ravna ploča, vitalni privredni sistemi će, preko noći, prestati da rade, ono malo preostalih muzeja pretvoriće se u kockarnice, veliki vođa će nastaviti svakodnevno da nas obasjava svojom pojavom, a prostakluk – koji je već na visokoj ceni – lagano će da se inauguriše kao zvanična forma ponašanja. Pa ko ne zna da psuje – najebo je.

Nije sve tako crno

No, nije sve tako crno. Narko-dileri će, recimo, da dobijaju zvaničnu licencu za prodaju droge  po školama (sve po zakonu), vrhuška će postajati sve bogatija (sa po kojim ljupkim dvorskim skandalom), Pink i Happy će da prevaziđu sebe (ako je to uopšte zamislivo), a oni koji to još mogu potražiće neku drugu zemlju za život (ova je ionako, pod torturom, preminula). Da li su glasači tako odlučili? Jesu, naravno. Uostalom, o tome je Etjen de le Boesi, svojevremeno, lepo pisao i knjizi dao odgovarajući naslov: Rasprava o dobrovoljnom ropstvu.

Postoji, ipak, jedno „ipak“. Ako koalicija „Srbija protiv nasilja“ na kraju prebrojavanja glasova ne prebaci 25 odsto na republičkom nivou – to je, prosto rečeno, neuspeh (ukoliko u divljačkim i svirepim uslovima koji nemaju nikakve veze s civilizacijom, uopšte ima smisla govoriti o izbornom uspehu, ili neuspehu). Ali ta koalicija, kako god da se završi prebrojavanje, ima važan zadatak: da ostane na okupu. Ako bi uspela da oformi političku partiju, bilo bi još bolje.

Pročitaj još Vučić je proglasio pobedu svugde, i šta sad?

Razume se, ti ljudi su izloženi takvom nasilju da je čudo kako se uopšte drže na nogama, ali ako su preuzeli na sebe taj užasni zadatak da se otvoreno suprotstave nemani, u naše ime, u ime onih koji se ne mire s besmislom, onda je najracionalnije upravo to: udružiti se u jednu političku organizaciju.

Možda Lazoviću neće biti prijatno za istim stolom s Ponošem, ali svako od njih dvojice imao bi svoje mesto u organizaciji koja se suprotstavlja nasilju. Iako se tako štogod čini malo verovatnim, nije i nemoguće, a kada već živimo, svi zajedno, u paklu, onda makar neka probaju da budu politički Vergilije.