Realizam, aktivizam… a nešto novo?

Nije bilo lako pripremiti ovogodišnji Bitef. Novi selektorski tim (Nikita Milivojević, Tijana Grumić i Ksenija Đurović) morao je da nastupi na polovini pozorišne sezone i imao je kratak rok za pripremu festivala. Što se finansijskih sredstava tiče, sve i da su imali istu količinu novca kao što je imao Ivan Medenica u poslednjem mandatu, ipak su imali realno manje sredstava za stopu inflacije i porast troškova prevoza i smeštaja. Selektorski tim nije na tome insistirao, ali činjenica da na festivalu ima samo sedam predstava u glavnom programu dovoljno govori u prilog tezi da je ova, nakon godina pandemije, verovatno bila jedna od težih godina u novijoj istoriji festivala. No, šta su nam oni ponudili u prvoj polovini festivala?

Ovogodišnji Bitef je nekakav miks novog i starog. Nikita Milivojević je bio dugogodišnji direktor Bitef teatra i kao takav ima iskustva sa organizovanjem ovog festivala. On je predložio Tijanu Grumić i Kseniju Đurović za koselektorke Bitefa. Pretpostavljamo da je trebalo da one donesu duh nove generacije i, hajde da se tako izrazimo, “žensku energiju” na festival. Ali da budemo načisto, žena – Mira Trailović je osnovala i pune dve decenije vodila Bitef. “Ženskost” tj. osećaj za drugo, drugačije, marginalno, kao i snaga da se izdrži i traje upisani su u osnovu Bitefa. Tijani Grumić i Kseniji Đurović zaista želimo da imaju energiju i viziju Mire Trailović. U kakvom vremenu živimo, možda će “dve Mire” biti potrebne da se postigne ono što je nekad postizala samo jedna.

Što se tiče ideje o koselektorskom radu, to je na Bitefu uobičajena praksa – Mira Trailović je imala koselektora Jovana Ćirilova. Posle je Jovan imao koselektora Omara Abua el Ruba (kratko), a zatim Anju Sušu (više godina). Zatim su Anja Suša i Ivan Medenica bili koselektorski tim jednu sezonu. Ivan Medenica je, posle toga, sarađivao sa Filipom Vujoševićem. Dakle, možemo reći da je saradnja Nikite Milivojevića sa koselektorkama Tijanom Grumić i Ksenijom Đurović deo dobre tradicije Bitef festivala. Novost je samo u tome što imamo tri koselektora.

Festival se odvija pod geslom (geslo je takođe uobičajena praksa na Bitefu!) “Snago, ne pristaj da budeš nečija”. To je stih iz pesme “Šuma, plug, jagorčevina” Radmile Petrović. Pesma govori o ženskim precima (babama i prababama) koje su živele pasji život pored svojih nasilnih i pijanih muževa. Stih “snago, ne pristaj da budeš nečija” je, u suštini, usklik pesnikinje protiv situacije pripadanja. Ta priča o pobuni žena protiv pripadanja bila je aktuelna u prethodnoj sezoni. Bar dve zapažene predstave prošle sezone Uspavanka za Aleksiju Rajčić Narodnog pozorišta (Sterijina nagrada za tekst ove drame) i Rasvetljavanje slučaja serije ubistava trovanjem u ćuprijskom okrugu sedamdesetih godina 19. veka (Puls teatar iz Lazarevca) bavile su se temom nasilja nad ženama i nepristajanjem na nasilje. Da budemo sasvim otvoreni i jasni, borba za ženska prava je važna ideja, ali se ipak i pre svega tiče aktivizma, a tek onda eventualno i nekakve (primenjene) estetike. Kada se pročita eksplikacija selektora ovogodišnjeg Bitefa, ona zaista deluje kao aktivistički proglas. Spominju se kolektivni rad, otpor sistemu, marginalizovane zajednice, ekonomske nejednakosti, klimatske promene i, naravno, ekologija. U svojoj eksplikaciji selektorski tim spominje i tradiciju Bitefa – nove tendencije i potrebu da se nadovežu na vrednosti prethodnih selektorskih timova. Neposredni prethodnik sadašnjih selektora je Ivan Medenica i ono što je zaista nesumnjivi doprinos Medenice to su ogromna energija uložena u promociju festivala i provokativne, radikalne selekcije. Ovogodišnji selektori su u svom programu napisali da će od Medenice uzeti prolog festivala koji je on, kažu, uveo. Prolog je formalna stvar i uglavnom je služio tome da se ubaci predstava koja iz nekog razloga nije mogla biti u glavnom programu. Kad je već tako, dobro je da je u prologu Božanstvena komedija u režiji Franka Kastorfa i izvođenju Beogradskog dramskog pozorišta. Ivan Medenica se jako pozitivno izrazio o ovoj predstavi, te ovaj prolog dođe ujedno i kao epilog njegovog selektorskog rada. Kažemo epilog, jer ovakav prolog ima mnogo više veze sa onim kako je Bitef vodio Medenica, nego sa onim što će uslediti nakon prologa.

Festival je otvorila predstava Deca sunca po tekstu Maksima Gorkog u režiji Mateje Koležnik i izvođenju Šaušpilhaus Bohum (Nemačka). Deca sunca je komad koji kritički posmatra zanesenu rusku građansku klasu koja se zamajava ljubavnim aferama, arčenjem sredstava i pravljenjem besmislenih i diletantskih naučnih eksperimenata dok oko njih besni zaraza (kolera) zbog koje izbijaju građanski nemiri. Koležnikova komad smešta u filmski set – uslovno rečeno realistička scenografija iz koje možemo da iščitamo da se radnja dešava u nekada imućnom, a sada pomalo ofucanom građanskom enterijeru. Realistički dekor jeste primeren delu Maksima Gorkog, ali od realizma za njega je mnogo važnija jasna društvena angažovanost, jer se on, u stvari, odnosi vrlo kritički i podsmešljivo prema građanima koji su zatvoreni u svojoj kuli od slonovače i potpuno bezosećajni za patnje sveta oko sebe. Na osnovu kostima zaključujemo da je predstava pomerena u šezdesete godine 20. veka. Kako objasniti to pomeranje u šezdesete godine 20. veka? Postoje bar dva valjana razloga. Moglo bi se objasniti time što su danas šezdesete neka vrsta epohe, ali opet nama mnogo bliže nego što je početak 20. veka kada se radnja komada dešava. Drugi mogući razlog je taj što se životni stil generacija bejbibumera (dakle, onih koji su bili mladi i u usponu šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka) danas okrivljuje za dekadenciju savremenog društva i nagomilane ekološke probleme. No, da li je jedno ili drugo ili oboje ili nešto sasvim treće, ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo jer Koležnikova ne razrađuje dublje ovu ideju. U njenoj postavci, koja je u suštini veoma tradicionalna, postoji aktuelizacija tek na kraju. Dok slušamo besne urlike svetine koja opseda kuću naučnika optužujući lekare za epidemiju, iz off-a se čuje tekst o posledicama po društvo pandemije korona virusa. Ovaj pokušaj aktuelizacije stvara zabunu jer ne samo da korona i kolera nisu ni približno iste bolesti, već nijedna od ovih bolesti nije imala nikakve veze sa generacijom bejbibumera. I ne samo to! Rediteljka propušta da uradi i ono što je ključno za dobar realizam, a to je da napravi veoma uverljive karaktere i međuljudske odnose sa kojima možemo da se saživimo. Umesto toga mizanscen tj. glumačku igru zatrpava mehaničkim postupcima – donesi merdevine, rasklopi merdevine, sklopi merdevine, odnesi merdevine, pomeri sto ovamo, pa ga vrati onamo, uđi na ova vrata, izađi na ona, lezi na kanabe, sedi na stolicu, sipaj čaj, trči uz i niz stepenice itd. Ni jedan od tih postupaka nam ne govori ništa o karakteru likova već pravi jedan gotovo vodviljski mehanički pokret na sceni. Verovatno zbog tog velikog i nepotrebnog kretanja po sceni glumci su ozvučeni bubicama, što još više potvrđuje da ova predstava ne zastupa realizam Gorkog već jedan umiven, lepi i prijatno osvetljeni filmski realizam, koji za cilj ima da nas ubedi da je on realnost, a ne da nam pokaže kakva je realnost.

Druga predstava je teatar pokreta iz Grčke Zbogom, Lindita (koncept i režija Mario Banuši, produkcija Narodno pozorište Grčke, Atina). Predstava se bavim žalovanjem – prikazuje kako jedna porodica na Balkanu tuguje za umrlom u svom domu. I ova predstava teatra pokreta ima jasnu naraciju – umrla je mlada devojka u kući, stara majka žali, sestre i ostali rođaci takođe žale, a onda u realnost prodire onostrano, i život i ono posle života se pomešaju. Zbogom, Lindita je neka vrsta antropološkog (jer se bavi običajima i verovanjima) teatra pokreta, ali problem je što predstava ima uvide koji su vrlo bazični, gotovo naivni. Na primer, duša umrlog se obavezno prikazuje kao gola osoba. Smrt je prolazak kroz vrata iza kojih se vidi svetlo, tutnji vetar i oseća se miris tamjana. Zatim, venčanje je metafora smrti, a smrt je rođenje u novom životu itd. Osobenost ovako lako čitljive simbolike je da se predstava jednostavno i lako prati, što inače nije karakteristika teatra pokreta. Međutim, loša strana je što je pokret, budući u suštini realističan, veoma jednostavan, što je šteta imajući u vidu da je u teatru pokreta glavni način izražavanja sam pokret. Inače, u selektorskom obrazloženju stoji da su predstavu Marija Banušija doveli zato što je on nova pozorišna nada. Iskreno, Banuši nije ni prvi, a sigurno neće biti ni poslednji koji je na Bitefu predstavljen kao nova nada koja ne izaziva posebno oduševljenje. Ipak, neki od njih su se kasnije zaista razvili u značajne evropske umetnike. Ostaje da se nadamo da će se to dogoditi i sa Banušijem i da će se pokazati da je selektorski tim Bitefa bio u pravu.

U Bitef teatru gledali smo predstavu Stanice Servis za savremeni ples Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom. Predstava je nastala na osnovu istraživanja koreografa i plesača Igora Koruge. Ideja istraživanja je da se istraže i arhiviraju prakse modernog plesa. Projekat je međunarodni, a ovde su učešće uzeli Nela Antonović, Jelena Jović, Sanja Krsmanović Tasić, Tatjana Pajović, Anđelija Todorović i Boris Čakširan, koji učestvuju u predstavi koja je izvođački otisak ovog istraživanja. Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom je aktivistički, multimedijalni projekat iz koga saznajemo istoriju modernog plesa kod nas, kakav je socijalni, ekonomski i društveni status plesača. Ova predstava pravi i reminiscenciju na umetničku scenu osamdesetih i devedesetih, što je dirljivo sentimentalno putovanje za starije i izvor korisnih informacija za mlađe. Pozorišno najuzbudljiviji trenuci su kada naši umetnici u sadašnjem trenutku prave plesni komentar na svoje nekadašnje radove. Žao nam je što toga nije bilo još više i što kroz predstavu nismo uspeli da do kraja shvatimo na koji način se estetika naše plesne scene promenila od osamdesetih godina do danas.

Predstava Kao i sve slobodne djevojke (tekst Tanja Šljivar, režija Selma Spahić) Ateljea 212 je zajedno sa predstavom Stanice Servis za savremeni ples domaći predstavnik na ovogodišnjem Bitefu. I u ovoj predstavi ima izvesne doze aktivizma i pobune. O tome smo detaljno pisali u “Vremenu” br. 1660 od 27. 10. 2022. godine i tu se ništa novo ne može reći. Osim, eventualno da se ona potpuno uklapa u tu aktivističku ideju koncepcije festivala. No, nije aktivizam to što nas može uzbuditi u pozorištu. “Nove forme, nove forme su potrebne!” Ko zna, možda će ih i biti do kraja festivala. Nadamo se da će nam novi selektorski tim do kraja festivala pokazati kako razume sintagmu nove pozorišne tendencije, odnosno u kom pravcu treba dalje da se razvija festival – “Snago, ne pristaj da budeš nečija!”