Obraćanje naciji je komad italijanskog pisca Askanija Čelestinija koji bi sasvim lepo mogao biti i komad iz Srbije. Ova drama tačno oslikava način razmišljanja građanina koji oseća veliko nezadovoljstvo društvenom situacijom i svojom pozicijom u društvu, ali uprkos tome ne uspeva da politički jasno artikuliše problem i da aktivno deluje. Metafora ove situacije je priča koja se ponavlja tri puta uz variranje – na početku, na sredini i na kraju predstave. Metaforična priča je o slavini koja kaplje, o osobi koja čuje kapanje, ali ne ustaje da zavrne česmu već nastavlja da leži maštajući o tome kako će voda napuniti sudoperu, preplaviti stan i na kraju potopiti sve stanove u zgradi. Ova metafora, iako veoma efektna, jer nam govori o odgovornosti pojedinca za njegov životni prostor i sam život, nije sasvim primenjiva na društveni problem. Čovek koji leži zna šta je problem – kaplje česma i zna kako problem može da se reši – ustaneš i zavrneš slavinu (eventualno pozoveš vodoinstalatera da popravi česmu). Međutim, da li običan građanin može jednostavno da prepozna društveni problem, da li je rešenje tako očigledno i ako jeste zašto nam ga pisac i autori predstave nisu ponudili? Bili bismo im zahvalni na tome. U obraćanju naciji u stvari nema rešenja već se daje slika italijanskog društva i objašnjava pozicija mislećeg pojedinca u tom društvu. Ono što je za nas značajno, i zbog čega je dobro da smo videli izvođenje teksta, pitanje je koliko je ta slika neverovatno primenjiva na nas. To govorimo ne zato što bi trebalo da se tešimo da smo makar u nečemu slični mnogo razvijenijem društvu, već da razumemo da ono što se nama dešava i što osećamo kao naš specifični problem jeste deo mnogo većeg i šireg međunarodnog društvenog procesa. O kakvom je društvu reč? Društvo iz Obraćanja naciji je izuzetno korumpirano. Mafija i političari sarađuju, krađa društvenih dobara je uobičajen način bogaćenja, mediji šire paniku i strah radi sticanja profita kroz priče o ratovima, prirodnim i porodičnim katastrofama. U takvom društvu potlačeni građani pristaju na sve iz konformizma ili straha. Oni se drže svojih pozicija, ma koliko one bile bedne, jer im omogućavaju makar privid da su iznad nekog drugog i da više vrede. To je baza za versku, rodnu i nacionalnu isključivost i razlog zašto oni koji imaju više smatraju da imaju pravo da ponižavaju one koji imaju manje (metafora o čoveku sa i čoveku bez kišobrana na kiši).
Tekst Obraćanje naciji nije klasičan dramski tekst (dijalog + didaskalije) već slobodna narativna celina organizovana kao dugačka epska pesma u slobodnom stihu. Kako saznajemo iz programa predstave, Askanio Čelestini se bavi formom narativnog pozorišta i “zalaže se za važnost usmene tradicije, bavi se pripovedanjem italijanskih narodnih bajki modernog vremena, radničkim, ratnim i konzumerističkim”.
Reditelj Bojan Đorđev stilom svoje postavke prati duh komada (poučna savremena bajka) i u tome mu pomažu svi umetnički saradnici: Siniša Ilić (scenografija), Maja Mirković (kostim), Marija Baludžić (muzika) i Čarni Đerić (pokret). Scenografija predstave je vedra, razigrana i podseća na scenografije iz predstava za decu. Na scenografiju se logično nadovezuje kostim koji je nešto mirnijih tonova što je dobro, jer bi predstava delovala drečavo. Kostim je kreiran kao jasan znak i kada vidimo glumca u takvom kostimu odmah znamo koga on predstavlja. Osećanju da nemamo posla sa karakterima već sa društvenim tipovima doprinosi i maska koja likove čini začudnim. Maska i kostim zajedno stvaraju osnovu za nerealističku i predstavljačku glumu u kojoj ima veoma mnogo koreografskih elemenata praćenih muzikom ili zvučnim akcentima. Sve zajedno odaje jasnu nameru reditelja da aktere ove predstave doživljavamo kao marionete koje pokreće nevidljivi lutkar. Sve ovo je sasvim u skladu sa tekstom Askanija Čelestinija koji formom podseća na savremenu narodnu bajku (sve se dešava u “maloj zemlji”), ali suštinski ima težnju ka društveno angažovanom brehtovskom pozorištu.
Već smo rekli da je tekst napisan kao jedna velika monološka celina, ali reditelj, dramaturškinja (Mina Milošević), glumci i glumice su odlučili da tekst drame razdele na određene društvene tipove ili životne situacije, da taj tekst izgovaraju likovi primereni tekstu (npr. Toni Mafijaš – Branislav Zeremski; Uznemireni – Gordan Kičič; Osoba sa kišobranom (tj. privilegijama) – Gorica Popović; Toni Korumpirani – Aleksandar Srećković; Osoba bez kišobrana (privilegija) – Jovana Gligorijević; Momak sa pištoljem – Dejan Dedić; Nastavnica čekanja u redu – Katarina Žutić; Momak sa ekserom – Ivan Jevtović; Jedna lepa devojka sa ašovom – Miona Marković; Indigo (tj. večito kopiranje) – Ivan Mihailović) i da nam ti likovi kroz način glume budu prikazani što plastičnije i što ekspresivnije. Glumci su u tom svom pristupu često i svesno preterivali trudeći se da budu zabavni i efektni. To samom izvođenju teksta nije smetalo. Naprotiv, spisateljevoj pozorišnoj tradiciji je bliska komedija dell arte koja je sva zasnovana na plastičnoj glumi, a ta vrsta glume korisna je u i pozorištu koje bi da gledaoce edukuje o društvenim fenomenima.
Ono što jeste problem je što se čini da predstava nema razvojnu liniju. Komad se sastoji od niza sukcesivno poređanih monologa u kojima se sve odmah jasno kaže i pošto se početna teza ne produbljuje, a glumačka igra ne razvija ili menja u drugoj polovini predstave nastupi monotonija. Problem je dodatno pojačan time što je tekst sa početka predstave (metafora o slavini koja kaplje) stavljen i u sredinu predstave (kao da razdeli činove). Publika je stekla pogrešan utisak da predstava ima rondo strukturu i da je već na polovini kraj. To nama u publici i ne bi smetalo jer smo shvatili suštinu – naše društvo su uzurpirali kriminalci i korumpirani političari, a mi ne činimo ništa da ustanemo i da ih u tome sprečimo. Međutim, predstava se nastavlja, prikazuju se još neki problemi našeg društva koji nisu beznačajni, ali ne doprinose ni promeni ukupne slike, ni nalaženju scenskog rešenja, a ni razvoju glumačke igre. Zato kod publike nastaje zamor i pad koncentracije. To je šteta jer komad je aktuelan i glumci ga igraju sa puno entuzijazma i posvećenosti od početka do kraja.
U tekstu “Sudar stila i strukture” koji je objavljen u nedeljniku “Vreme” broj 1690 povodom predstave Urnebesna tragedija Dušana Kovačevića u režiji Jagoša Markovića propustila sam da navedem da je predstava rađena u koprodukciji Narodnog pozorišta u Beogradu i Narodnog pozorišta Republike Srpske. Ovom beleškom ispravljam uočenu grešku i ujedno se izvinjavam upravi pozorišta, umetnicima ansambla Narodnog pozorišta Republike Srpske i čitaocima “Vremena”.
M. M. Mađarev
