Princ Hari u Tender baru i druge priče o očevima i sinovima

Kada su Dž. R. Moringera pitali zašto nije potpisan kao koautor besteler autobiografija britanskog princa Harija, ili američkog tenskog šampiona Andrea Agasija odgovorio je dosetkom da babice ne nose kući bebu čije su rođenje pomogle. Džon Džozef Meringer (John Joseph Moehringer), alias Dž. R., pisac iz senke (ghostwriter), koji je rano završio životnu školu i upoznao život odozdo, ulazio je u te likove sa pijedestala savremenih Olimpa slave, moći i obožavanja kao kakav glumac koji treba da odbrani lik negativnog junaka, ili kao psihoanalitičar koji im pomaže da osveže sećanja, opsesije, traume i otkriju bube u glavi.

Ima tu, možda, i nekog poistovećivanja, jer pisca iz senke Moringera i njegove junake Agasija i princa Harija čini se da dublje povezuju i komplikovani odnosi s roditeljima. Princ Hari je patio za izgubljenom majkom, “narodnom princezom” Dajanom, koja je poginula u saobraćajnoj nesreći u Parizu kada je on imao 12 godina, a Agasi je imao komplikovan odnos s ćudljivim i zahtevnim ocem.

U svojim memoarima “Tender Bar” (2005) Moringer svog oca naziva jednostavno “Glasom”. Bio je to jedan od radijskih nadimaka njegovog oca, a tako ga je zvala njegova baka da ne bi morala da izgovori njegovo ime naglas. Jer Moringerov otac Džoni Majkls, rokenrol di-džej u Njujorku, prilično poznat kao avangarda u vreme kada je rokenrol prelazio sa AM na FM radio-talase, napustio je porodicu neposredno nakon što se on rodio. Previše ispunjen čežnjom za ocem, dečak je danima sedeo na klupi pred kućom na severnoj strani Long Ajlanda i vrteo skalu tranzistora sve dok ne naiđe na divni bariton svog oca koji je dolazio sa radija.

U TENDER BARU

Njegova samohrana majka Doroti Moringer, “tvrda kao biftek od dva dolara”, verovala je da je bolje da on bude pod kakvim-takvim muškim uticajem nego nikakvim, pa ga je, kada je napunio 11 godina, poverila njegovom ujaku Čarliju, barmenu u Tender baru, koji je bio živopisan, ćelav, bez trepavica i obrva, što je bila posledica alopecije, bolesti imunog sistema. Moringer piše da je majka ujaku verovala možda više nego što je trebalo, pošto je bio sklon kocki i alkoholu. Ali momci u baru, koje “Njujorker” naziva “jatom muva na lokalnom pojilu”, bili su, po njegovom sećanju, njegovi prilično pažljivi, savesni bejbisiteri sve do vremena kada je postao punoletan. “Uvek su bili grupa muškaraca kod kojih sam mogao da odem i da mi čestitaju i budu ponosni na mene, i mislim da je svakom mladom dečaku to potrebno”, pričao je kasnije za TV C-SPAN. Bilo je to 70-ih i ranih 80-ih, kada su ljudi mnogo pušili i mnogo pili, ali ne i on – naravno, dok nije “bio dovoljno star da pije”.

Tako je Dž. R. od malih nogu provodio dosta vremena u tom baru, učeći različite lekcije o muškosti, psovanju, hrabrosti, karakteru. To je značilo određenu vrstu aure Džona Vejna: ne žaliti se, cerekati se i podnositi određenu vrstu iskrivljenog humora. Srećom, ovi momci su bili nekako stara škola. To je značilo biti veoma poštovan i ljubazan sa ženama.

A seksa je bilo i u vazduhu i na parkingu. Neki parovi su se rastajali, a bračni parovi razvodili. I to sve je samo stvorilo mnogo dobrih priča, kao da su se pitali kada će neko doći i početi da beleži njihove mudrosti i njihove dosetljivosti. Moringer kaže da je na časovima engleskog već pisao o zanimljivim likovima u baru kada je imao 15 godina, mnogo pre nego što ih je prikazao u svojim memoarima. Često bi zapisivao na salvete zanimljive stvari koje su govorili. Pričao je za Nešenel pablik radio da bi mnogih noći neko gurnuo salvetu pred njega i rekao: “Zapiši to! To što sam upravo rekao. To je prilično smešno. Zapiši to!”

Naziv “Tender Bar” je afektivna aluzija na emocije koje budi kultno mesto nečije mladosti, a bar u kome je Dž. R. odrastao na severnoj obali Long Ajlenda se, inače, u to vreme zvao Dikens, valjda po engleskom piscu. Vlasnik Stiv ga je posle preimenovao u Publicans (Krčmar, u slobodnom prevodu).

Nakon što je vlasnik bara umro, njegova udovica Žoržet otpustila je ujaka Čarlija zbog njegove “vatrene grubosti”, koja je umesto da bude smešna postala neprijatna. Čarli je postao čuvar kuće svojih roditelja (Moringerovog dede koji je za života bio “previše škrt da bi bio alkoholičar”, i babe koju je deda nazivao “glupa žena” a ne njenim imenom). Tamo je ujak Čarli živeo sam neko vreme, sve dok kuća nije stradala u požaru. Tada je kuća prodata, ujak Čarli je napustio Njujork i na kraju netragom nestao. U memoarima “Tender Bar” Dž. R. kaže da se plašio da će se to jednom dogoditi.

Pre nego što će se upisati na Jejl, za koji je dobio stipendiju, otišao je sa svojom majkom da živi u Kolorado Springsu u Arizoni. Pre nego što je započeo da piše svoj pristupni esej za Jejl, napravio je listu “reči od 20 dolara” i “reči od 50 dolara”, koje je nameravao da ubaci u svoj fakultetski esej – reči kao provizorni, oštri, bukolički, uporište, neprijateljski, behemotski, jezuitski, mijonski, eklektični, markiz de Sad i estetski. Majka mu je rekla da je lud, i posle vike i buke ubedila ga da svojim običnim rečima napiše esej o tome kako je radio u knjižari i kako su ga tamo dobri ljudi uputili u svet knjiga. Već bolesna, odricala se svega – i pretplate na magazin “Pipl” (vesti o slavnima i human interest stories) – da bi on tamo mogao da kupi knjige.

Kad je posle Jejla i ne baš uspešnog debitovanja u “Njujork tajmsu” Dž. R. postao dopisnik “LA tajmsa” iz Atlante, stigla mu je ogromna kutija u kojoj je bilo možda 20 malih poklona koji bi se kupili u prodavnici od 99 centi i svaki je imao etiketu: osmi rođendan, 11. Božić, 14. rođendan… Bilo mu je užasno, jer je to zapravo bio neukusan pokušaj spasavanja savesti njegovog nesrećnog oca koji je bio destruktivan i samodestruktivan, nesposoban da bude srećan i nekako brutalno neosetljiv. Fizički ga je upoznao tek kada je imao 16 ili 17 godina. Svaki put kada bi se ponovo videli, lošije bi izgledao.

Kada je otac umro 2002. godine, mnogi njegovi fanovi su postavljali na internet snimke nekih od njegovih najboljih emisija. Moringer je pokušavao da ih preuzme, ali imao je sa tim problema i postajao frustriran, pa je odjednom jednostavno stao i uradio ono što je radio kada je bio klinac – isključio je kompjuter i definitivno odustao.

UBIJ ZMAJA!

Kad je pročitao “Tender Bar”, teniski šampion Andre Agasi je angažovao Moringera da pomogne u pisanju njegovih memoara “Otvoreno: autobiografija Andrea Agasija” (2009). “Njujork tajms” piše da se Moringer tokom rada na knjizi preselio u Las Vegas kako bi bliže upoznao svog junaka Agasija, teniskog šampiona i olimpijskog pobednika koji se ponašanjem, izjavama i stilom, dugom kosom, pa obrijanom glavom i još nečim jačim razlikovao od konzervativnog sveta tenisa. Već posle prve od osam grend slem titula stekao je slavu i bogatstvo, ali van terena bio je nesrećan, konfuzan, neispunjen i nezadovoljan.

Moringer se suočio s fenomenom usamljenosti tenisera po logici same igre – pet sati na terenu, poen, gem, set, poen, set… Uočio je da je jedan od stubova Andreove ličnosti bila njegova samodestruktivnost, i shvatio je da bi to mogao biti organski deo njegove prirode, što je u početku odbacivao, pa je zato čitao radove psihoanalitičara Sigmunda Frojda i Karla Gustava Junga. “Frojd je bio od velike pomoći”, priseća se Moringer pominjući posebno knjigu “Civilizacija i njena nezadovoljstva”, koja govori o tome da ljudi koriste pogrešna merila – teže uspehu, moći i bogatstvu, i dive im se kod drugih, a potcenjuju stvarne vrednosti života.

Deceniju kasnije, 2019, autor teksta o Agasijevim memoarima u “Njujorkeru” Keri Batan konstatuje da kombinacija Agasijevog iskustva, sa Moringerovim delikatnim perom, baca svetlo na Agasijevu mučnu vezu sa svojim opsesivnim ocem, bokserom teške ruke i karaktera.

U “Gardijanu”, Agasi opisuje kako je otac vikao: “Udri jače! Udri brže! Ubij zmaja!” (Andre je te 1977. imao sedam godina, a zmaj je bio aparat koji izbacuje loptice). Agasi piše da ne voli tenis zbog pritiska koji na njega vrši, da je nevoljno upao u industrijski kompleks slavnih ličnosti i da je želeo da prerano napusti igru. Čak priznaje da je koristio kristalizovani metamfetamin (crystal meth), a zatim lagao o tome nakon što nije prošao test na drogu. Kaže “Gardijanu” da čovek ne može upoznati sebe dok ne bude slomljen pa pokupi razbijene parčiće, sabere se, vrati se – i tada može da ljudima pruži više. Umesto da klišeima brusi ivice Agasijeve reputacije ili je obavija floskulama, Moringer mu pomaže da se u knjizi “Open” suoči sa svojom nestabilnošću i nesigurnošću – valjda da i u životu nađe ravnotežu u dobročinstvu, kažu, i zadovoljstvo u srećnom braku sa teniskom šampionkom Štefi Graf…

SHOE DOG

Posle knjige “Saton” iz 2012. o pljačkašu banaka Viliju Satonu, koji je tokom 40-godišnje karijere ukrao oko dva miliona dolara i triput bežao iz zatvora, Moringer se vratio sportu – na neki način – tako što je iz 2016. napisao memoare Fila Najta, suosnivača kompanije Najki.

U autobiografskoj knjizi Shoe Dog Fil Najt, suzdržani osnivač firme Najki koji se retko viđao u javnosti, ljubazno i iskreno govori o fizičkoj i mentalnoj traumi kroz koju prolazi početnik preduzetnik prilikom pokretanja biznisa. Bestseler Shoe Dog, čiji naslov, ako se tako taj žargonski izraz sme prevesti, govori o “psećoj posvećenosti” biznisu sa obućom, pohvalili su milijarderi Bil Gejts i Voren Bafet kao štivo koje osvetljava traume poslovnog sveta.

Tek što je završio poslovnu školu, Fil Najt je pozajmio nekoliko hiljada dolara od svog oca koji je smatrao da će ovaj boravak na više kontinenata pomoći njegovom sinu da završi školovanje, i krenuo na put preko kontinenata koji ga je odveo u Atinu, Katmandu, Hong Kong, Najrobi, Kalkutu. Proveo je i nekoliko meseci prodajući beskorisne enciklopedije sa prijateljem u Honoluluu i, konačno, stigao u Tokio, gde je došao na ideju o uvozu na američko tržište japanske sportske obuće koju traže mladi. Neki od njegovih kolega sa Stanforda su nespretno slegnuli ramenima, drugi su se nekontrolisano smejali. “Niko nije postavio nijedno pitanje. Dočekali su moju strast i intenzitet uz mučne uzdahe i prazne poglede”, piše on.

U Tokiju, mladi Najt se pojavio u fabrici Onitsuka, kompaniji koja je decenijama dominirala japanskim tržištem obuće. Upitan koju kompaniju predstavlja, Najt izgovara: “Blue Ribbon Sports.” Ime potiče od plavih traka koje su mu dodeljene za uspehe na trkačkoj stazi na koledžu. To je prvo ime kompanije Najki, zvanično osnovane 1964. godine.

Knjiga počinje 1962. i staje 1980. godine, kada je prodaja Najkija iznosila 30 milijardi dolara. Ne pominje se “ljudski bilbord” Majkl Džordan, koji je pomogao da Najki preskoči Adidas. Ne pominje se ni lansiranje Tajgera Vudsa. A kritičari kažu da se ignorišu i kontroverze sa zloupotrebom dečjeg rada 1990-ih (“Lajf magazin” 1996: slika pakistanskog dečaka od dvanaest godina koji šije Najki kopačke…).

KRALJEVSKA REZERVA

Knjiga memoara britanskog princa Harija “Spare” (“Rezerva”) obeležena je ljutnjom na familiju, zaštitom oklevetane i uvređene supruge Megan Merkl i sećanjima na majku Dajanu, koja je u njegovoj prozi iznad svetaca, iznad boginja.

Kada ga je rodila, otac Čarls rekao je da je ispunila dužnost kraljice – rodila je naslednika trona i rezervu. I zvali su ga Rezerva, kako glasi i naslov memoara. Otac Čarls je figura tragičnog patosa, čiji često ponavljani izraz naklonosti prema Hariju, “dragi dečače”, najčešće prethodi priznanju da se “tu ništa ne može učiniti”.

“Molim vas, momci – nemojte da mi poslednje godine budu bedne”, moli on posvađane Harija i Vilijama.

Kada se Hari oženio, Čarls mu je rekao da ne može da priušti da izdržava “i njega i Kembridž”. Podrška svojoj deci, primećuje Hari sa besom, trebalo je da bude deo Čarlsovog posla kao princa od Velsa, a ne nešto što je radio “iz bilo kakve velikodušnosti”. Na kraju krajeva, to što su sinovi princa od Velsa činilo je i Vilijama i Harija nezaposlenim.

Opisujući svoju nespremnost za smanjenje finansiranja 2020. godine, Hari piše kako nikada nije tražio da bude finansijski zavisan od tate, a da je kao čovek u srednjim tridesetim bio doveden u nadrealno stanje, u beskrajni Trumanov šou. Skoro nikada nije nosio novac, nikada nije imao auto, nikada nije nosio ključ od kuće, nikada nije naručio nešto preko interneta, nikada nije dobio nijednu kutiju od “Amazona”, skoro nikada nije putovao metroom…

A naslednik Vilijam je privilegovan, dominantan i nesiguran, sa mnoštvom drugih nedostataka; papagajski ponavlja tabloidne priče o tome da je žena njegovog brata Megan nasrtljiva i abrazivna, a ponekad o njoj govori kao o “Harijevoj Amerikanki” tonom kojim se priča o lošim ženama. Vilijamova žena Kejt, sada princeza od Velsa, ohola je i hladna, odbija Meganine homeopatske lekove i trza se na njene “američke ljubaznosti”. Megan je toliko uznemiravana od strane rasističkih tabloida da počinje da se bori sa samoubilačkim idejama, a kada se udala za princa, to je bezmalo poređeno sa oslobađanjem Mandele.

Harijeva priča o mukama kraljevske porodice u doba pametnih telefona i Instagrama muka je drugačijeg reda od one koju je pretrpela njegova majka, a svakako i princeza Margaret (za Harija, Margaret je “tetka Margo”), kojoj je rođena sestra zabranila da se uda za čoveka koga je volela.

ŽRTVA TABLOIDA

Harija izbezumljuju paparaci od kojih se nekad krije u gepeku automobila svog vozača, bezobrazni novinari koji objavljuju neistine ili poluistine i tretiraju članove kraljevske porodice kao insekte: “Kakva zabava, čupati im krila”, piše Hari.

Na mnogo stranica Hari i sam otkriva detalje kakvi se obično kriju, o tome kako je probao drogu, kako je na maskenbalu nosio traku s kukastim krstom, kako je u Avganistanu iz kontrolnog centra pilota “ubio 25 Avganistanaca”. Otkriva i detalje kakve se čak ni najtvrdokorniji reporter sa Flit strita ne bi usudio da otkrije – na primer, borbu da prevaziđe promrzline penisa nakon dobrotvorne ekskurzije na Arktiku sa grupom veterana, koja se završava tajnom posetom lekaru iz Ulice Harli.

Tabloidno samootkrivanje predstavlja i Harijeva priča o tome kako je izgubio nevinost u polju iza paba, kada se neimenovana starija žena prema njemu ponašala “kao prema mladom pastuvu”, nakon “brze vožnje” ga je “udarila po zadnjici i poslala na ispašu”. “Dejli mejl”, Harijev dugogodišnji medijski neprijatelj, to otkriće rasplamsao je neponovljivim naslovom: “Bivša manekenka koja voli konje, šest godina starija od Harija, koja je jednom bez daha otkrila da joj je princ gurnuo jezik u usta dok su se strasno ljubili u blatu, odbija da razgovara o tome da li je ona zanosna konjanica koja mu je oduzele nevinost u polju.”

Prikazivač knjige u “Voksu” uočava kako princ Hari tvrdi da je Čarls dozvoljavao svojoj kancelariji da formira savez sa novinarom, koji lažno izveštava da je tinejdžer Hari otišao na rehabilitaciju zbog upotrebe kokaina. Umesto da osude priču, oni je koriste kako bi Čarls izgledao kao saosećajni uznemireni samohrani otac tinejdžera zavisnika. Hari u tome vidi ruku Kamile Parker Bouls, “druge žene” u nesrećnom braku Čarlsa i Dajane, pa kraljice supruge, koju ocenjuje kao “opasnu” jer ga je “žrtvovala na svom ličnom PR oltaru”.

MONARHIJA U VREME SMARTFONA

Hariju je dosadno i zbunjen je kada ga je otac kao tinejdžera odvukao da gleda predstave Kraljevske Šekspirove kompanije. “Otvorio sam ‘Hamleta’. Hmm, usamljeni princ, opsednut mrtvim roditeljem, gleda kako se preostali roditelj zaljubljuje u uzurpatora mrtvog roditelja? Zalupio sam koricama. Ne, hvala.” Nije bio sklon da čita bilo šta, a ponajmanje za njega opterećujuća dela britanskog nacionalnog autora, niti da otkrije šta je njegov otac u njima toliko cenio.

Porodicu kojoj pripada princ u egzilu Hari opisuje ni manje ni više nego kao kult smrti. “Krstili smo se i krunisali, diplomirali i venčali, onesvestili se i prešli preko kostiju naših voljenih. Sam zamak Vindzor je bio grobnica, zidovi ispunjeni precima”, piše princ Hari, slomljen u detinjstvu majčinom smrću.

“Njujorker” u prikazu knjige zapaža da Moringer, kao pisac iz senke, ima oko za detalje romanopisca: zakrpljena, uštirkana posteljina u Balmoralu, ukrašena formalnim inicijalima kraljice E. R. je, naravno, metafora za suženo i izlizano tkivo same institucije monarhije.

Nekada je, piše “Gardijan”, fikcija Britanske monarhije počivala na političkoj i vojnoj moći, podržanoj direktnom linijom, pretpostavljalo se, ka Bogu. Danas se oslanja na mnogo slabije temelje navike, misterije britanskog nepisanog ustava i spektakl: neku vrstu simbolike bez simbolizovanog. Ceremonijali kao što je sahrana pokojne kraljice nisu samo dekorativni, oni su sredstvo institucije da obezbedi njen nastavak. Monarhija je pozorište, monarhija je pripovedanje, monarhija je iluzija.

Fikcija kraljevske porodice može se održati samo ako su njeni likovi vidljivi, pa otuda i njen simbiotski, ali retko direktan odnos sa medijima. Portreti kraljevske porodice u delovima štampe – osim što su ponekad uključivali šokantan kriminal, očiglednu izmišljotinu, nepodnošljivo uznemiravanje i otvoreni rasizam – takođe su često zavisili od igre sa nultom sumom, u kojoj portparol jednog člana porodice pokušava da zaštiti svog klijenta na račun drugog, menjajući tračeve za usluge. “Gardijan” konstatuje da su u izobličenjima prizvani arhetipovi stari koliko i brda: zabludeli sin, zaraćena braća. U slučaju Megan Markl, nešto još korozivnije: žena slična veštici. Hari je, u svojoj ulozi potrošnog “rezervnog” princa, često bio žrtva ovog procesa.