Sve je toliko jednostavno

Prvog marta zvanično je počeo proces pod nazivom „Međustranački dijalog“. Između stranaka na vlasti i stranaka u opoziciji posreduju predstavnici Evropkog parlamenta. Do prinudnog dijaloga pod arbitražom EU je došlo zbog toga što je jedan deo opozicije bojkotovao prethodne parlamentarne izbore, drugi deo opozicije nije uspeo da pređe ni cenzus smanjen na 3 odsto, pa sada Narodna skupština pretendenta na članstvo u EU Srbije nalikuje parlamentu Severne Koreje.

Početak „Međustranačkog dijaloga“ treba shvatiti kao zvaničan početak kampanje za redovne predsedničke i beogradske i vanredne parlamentrane izbore koji bi trebalo da se održe na proleće 2022. Osim ako vlast ne proceni da joj više odogovara neki drugi termin.

Samim tim što je do ovakvog kriznog dijaloga došlo, vlast je defakto priznala da nešto u srpskom političkom sistemu koji se formalno vodi kao „parlamentarna demokratija“ nije u redu. To je sićušna pobeda opozicionih stranaka koje su bojkotovale izbore.

Da i to malo pobede ne bi prokockale, opozicione partije bi trebalo da se dogovore, a još uvek nisu, oko zajedničkih uslova za svoje učešće na trojnim izborima i ko će ih predstavljati u dijalogu. Ti uslovi bi trebalo da budu jasno definisani, jednostavni i realni, da bi se pridobila preko potrebna naklonost predstavnika EU. Od dijaloga opozocione partije ne bi trebalo da prave kozačku skupštinu, već da pokažu minimum jedinstva i međusobnog poverenja i delegiraju dvoje-troje po mogućnosti hladnokrvnih predstavnika pravničkog uma koji će pokazati volju za razgovor.

Realni zahtevi bi bili: Ravnopravna zastupljenost svih političkih partija na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom; zabrana funkcionerske kampanje i zloupotrebe državnih resursa u partijske svrhe; formiranje mešovite komisije koja bi nadgledala sprovođenje dogovorenog i zakonitost kompletnog izbornog procesa, a u kojoj bi bio i jedan predstavnik EU, kad već Evropa mora da posreduju u komunikaciji između srpske vlasti i srpske opozicije.

Nerealni zahtevi, tipa formiranje nekakvog ministratstva za izbore, predstavnicima vlasti samo mogu da olakšaju da miniraju dijalog i za to okrive opoziciju, a i dovode u pitanje suvislost opozicionih stratega.

Čak i da naprednjačka vlast pristane na ove ili slične izborne uslove i da ne pokušava na svakom koraku da minira dogovoreno, ukoliko nešto bude dogovoreno, to još ni izbliza ne znači da bi građani Srbije oduševljeno pohrlili na biračka mesta da svoj glas daju Đilasu, Jeremiću, Obradoviću, Lutovcu, Tadiću, Živkoviću… & Co. i nekom imaginarnom predsedničkom kandidatu, recimo Đorđu Vukadinoviću, iza koga bi stale sve opozicione partije.

Sa jedne strane srpskog političkog spektra maršira monolitna kolona sabijena iza Aleksandra Vučića, sa razgranatom partijskom infrastrukturom, armijom aktivista i batinaša koje (za sada) drži na lancu i neograničenim finansijskim sredstvima.

Sa druge strane se nalaze opzicione partije čiju su reputaciju iskasapili masovni mediji pod kontrolom SNS-a, od kojih mnoge nemaju nikakvu insfrastrukturu i praktično se sastoje od svojih presujetnih lidera, nemaju ni četu aktivista i gotovo da ne raspolažu bilo kakvim ozbiljnijim finansijskim sredstvima.

Sa jedne strane biračkog spektra nalaze se motivisani birači kojima ova vlast obezbeđuje veće ili manje priviligije, ili su ih ubedili da je Vučić srpski mesija, a Đilas otelovljenje sotone u Srbiji.

Sa druge strane se nalaze birači kojima se Vučić i vulini ili oni mlađani skupštinski naprednjački vojnici bukvalno gade, jer izazivaju teško svarljiv osećaj sramote i prezira, koji prepoznaju kleptokratsku i kriminalnu suštinu naprednjačke vlasti, ali koji zbog izbora nedovoljno ubedljivih alternativa nisu dovoljno motivisani da se odvuku do biračkih mesta. Do njih bi opozicione partije i pokreti nekako morali da prodru, da ih ubede da žele i mogu nešto da promene i da ih izvuku na birališta ili na ulice, već prema tome kako se „Međustranački dijalog“ bude završio ili sprovodio.

Ima tu bezbroj nijansi i finesa, u društvu postoji veliki potencijal za neočekivane i nekontrolisane obrte, ali je u suštini sve baš ovako jednostavno postavljeno.

Baš kao što je nakon devetogodišnje naprednjačke vlasti jednostavno izvući zaključak da će represija režima proporcionalno rasti padu popularnosti Aleksanda Vučića i SNS-a. „Međustranački dijalog“ tu mu dođe tek kao jedna predstava na maloj sceni srpskog političkog apsurda koja se igra za probranu publiku.