Da li želimo dijalog?

Prvo malo teorije, prepisane iz gimnazijske sveske za građansko vaspitanje:

Bez razgovora nema međusobnog razumevanja, pa samim tim ni napretka. Jedina civilizovana alatka razgovora je dijalog. Pod dijalogom se podrazumeva situacija u kojoj dve strane jedna drugoj argumentovano obrazlažu svoje stavove, slušaju jedna drugu i čuju onako kako je rečeno a ne po svom nahođenju. Na kraju razmisle o tome šta im je rečeno, analiziraju, izdvoje dobro mišljenje, i voljne su da ga usvoje a zatim i zastupaju iako je tuđe. Razgovara se svakog dana na svakom koraku, od Ujedinjenih nacija do kuće, kako bi se došlo do napretka.

A sad malo prakse:

Narodni poslanici Marinika Tepić, potpredsednica Stranke slobode i pravde i Dragan Šormaz član Glavnog odbora Srpske napredne stranke, gostovali su pre neko veče u emisiji „360 stepeni“ televizije N1, kako bi javnost na osnovu njihovih stavova stekla potpuniju sliku o izbornim uslovima, medijima, odnosu vlasti i opozicije, i ostalim temama važnim po budućnost Srbije. Međutim, umesto predloga kako da se pomenuti problemi makar malčice ublaže, gledaocima je ponuđen sukob bez ikakve želje da se prevaziđe. Dijaloga nije bilo, ultimativnih stavova i međusobnih optužbi – jeste. Znam da to nema nikakve veze sa Marinikom Tepić i Draganom Šormazom, a iskustvo mi govori da je bilo kom opozicionaru nemoguće da sa bilo kim pozicionarom razgovara kao čovek, verovatno i obrnuto, zato što misle da im je u opisu radnog mesta da se vređaju i svađaju. Pa ipak, neka sam i naivna i plavuša, ali od narodnog poslanika očekujem da poštuje dijalog, da se prema neistomišljeniku ponaša kao prema sagovorniku a ne kao prema neprijatelju.

Ovog petka u Novom Sadu održana je regionalna književna konferencija „Book Talk“ u organizaciji kompanije Color Media Communications. Provokativne i bitne teme 12 panela i pet predavanja, bile su dobra prilika da pisci, izdavači, kritičari, umetnici i ostali učesnici konferencije razgovorom dođu do mogućnosti koje bi poboljšale književnu produkciju i svega ostalog s njom u vezi. Jedan panel, uzgred budi rečeno s najviše učesnika, bavio se pitanjem idemo li na Sajam ili na vašar knjiga. Po Gojku Božoviću, direktoru izdavačke kuće „Arhipelag“, u prvom planu Sajma je selebriti stvarnost a ne pisac i kvalitet knjige, pa su zato na Sajmu najtraženije knjige televizijskih voditelja, manekenki, muzičara, glumaca i ostalih selebritija. Da li zato što je ovu ocenu doživela lično ili ne, tek, Vesna Dedić voditeljka i jedna od najtiražnijih autora, optužila je Božovića za teror elitizma. Posle ovoga, neko malodušan bi pomislio da su paneli, tribine i slične forme razgovora izgubile i smisao i svrhu.

Pijem kafu sa dugogodišnjim prijateljicama. Umesto o bivšim frajerima i laku za nokte, pričamo o Vučiću, Vesiću i sličnom. Srčano hvalimo studente i rektorku, i slažemo se da najava novog bojkota nije pritisak na Odbor za profesionalnu etiku ako 4. novembra ne proglasi da je doktorat Siniše Malog plagijat, već je samo znak da deca nisu naivna. Ja kažem da je šteta što nisu tražili odgovornost profesora koji su Malom odobrili doktorat. „Ti misliš da Siniša Mali nije kriv?“ prekinula me je jedna od prijateljica, i navela me da se pravdam da bi to značilo da studenti hoće da reše problem plagijata uopšte, pa je u tom smislu trebalo da traže ispitivanje i svih ostalih spornih diploma… „Ti si prolupala, šta ti je?“ rekla je druga prijateljica. „Preletači su uvek aktuelni, ne bi me čudilo da si…“ rekla je treća.

I, tako. Poželjno je da se misli ili ovako ili onako. Nijanse ublažavaju razlike. Da li tu negde treba tražiti razlog zašto ni našima ni njihovima ne odgovara dijalog?