Zašto sam izašla iz žirija za nagradu „Duga“

Nagrada „Duga“ koju dodeljuje Gej strejt alijansa za doprinos borbi protiv homofobije i transfobije ustanovljena je 2013. godine. Otpočetka sam u žiriju, iako se njegov sastav svake godine menja. Otpočetka cenim cilj Gej strejt alijanse da borbu za LGBT prava u Srbiji digne na institucionalni nivo i da kroz saradnju sa institucijama izbori prava LGBT osoba. Žiriranje za ovu nagradu predstavlja isključivo kompliment i čast, nema honorara.

Prvu nagradu „Duga“ za 2013. dobilo je Odeljenje za rad sa zajednicom MUP-a Srbije. Priznajem, ja sam ta koja se najviše zalagala za ovog laureata. Smatrala sam da je to odličan način da se tek ustanovljena nagrada odmah etablira kao ozbiljna, da nije dobro da prve godine ode u ruke nekome iz LGBT zajednice, jer treba da predstavlja pruženu ruku ostatku društva. Na onoj nesrećnoj Paradi ponosa 2010. godine, krvarile su glave policajaca, da bi naše, nas koji smo bili na toj Paradi, ostale čitave. Mislila sam da oni čije marice dežuraju ispred gej klubova u Beogradu i paze da niko ko je došao samo da bi se zabavio, ne nastrada jer živi u društvu u kakvom živi. Na tom sastanku, jednom jedinom na kom se žiri sastao, bila sam najupornija i na kraju ubedila druge članove da prelome u korist ovog odeljenja MUP-a. Da prelome sami, što će se pokazati važnim za dalji tok događaja.

Naredne, 2014. moj favorit nije ušao ni u uži izbor. Ja sam bila ta koja je, opet otvoreno i transparentno, na sastanku svih članova žirija, prelomila, predomislila se i glasala da nagrada ode u ruke Tanji Miščević. Sama sam prelomila.

Prava dobitnica: Helena (M.V.) (FOTO: Facebook)

U te dve godine, odlučivanje o dobitniku nagrade „Duga“ bilo je pre svega fer i transparentno. Žiri se sastajao, međusobno se ubeđivali, nikad se nismo svađali i uvek smo imali u vidu da GSA svoje delovanje pre svega usmerava ka institucijama. Takođe, vodili smo računa o tome da je nagrada mlada i da još uvek radimo na njenoj promociji i etabliranju. Iako konačni pobednici nisu uvek bili oni za koje je GSA pretpostavljala ili se nadala da će biti, nikada nam nisu zamerali konačan izbor. Sve je bilo vrlo korektno, sa njihove strane. Zamalo da i ove godine bude tako.

Da će biti „čupavo“, posumnjala sam kad sam videla spisak nominovanih. Vlada Srbije, gotovo sva ministarstva, Skupština Srbije, Jadranka Joksimović… Ne znam više koja su sve ministarstva bila na spisku, sećam se samo da sam rekla: „Ovde vam samo Vulin nedostaje.“ Ne bih da zamaram čitaoce postupkom dolaženja do užeg izbora, dosadan je, ali, uglavnom, svodi se na to da se potrudimo da u uži izbor uđe i neka institucija, pojedinac iz institucije, neko iz LGBT zajednice, itd. Tako je bilo i ove godine. A onda smo glasali za dobitnika. Transrodna osoba i major u penziji Helena (M.V.) imala je većinu glasova. Nije bilo, bar tog dana, nikakvog razloga da odmah ne donesemo odluku da nagrada ode u ruke Heleni. Međutim, predstavnici GSA nisu tako mislili, već su predložili da se sutradan još jednom čujemo.

Mogla bih sad da se pravim blesava i da kažem: ne znam zašto je bilo tako. Ali ne mogu, jer su argumenti protiv Helene bili „šta će biti sa reputacijom nagrade“ i „Izveštaj o stanju LGBT prava smo ove godine prvi put predstavljali u Skupštini, zar treba da se vratimo u Medija Centar“. Ovaj drugi argument još i mogu da razumem. Organizacija kojoj je cilj da sarađuje sa institucijama države ne želi da se vrati korak unazad.

Ovaj prvi, međutim, ne mogu da shvatim, koliko god želela da budem dobronamerna prema GSA. Kako je moguće da nagradi za borbu protiv transfobije padne reputacija, ako ode u ruke transrodnoj osobi. Čuli su se i argumenti da bi davanje nagrade Heleni značilo da nagrada ostaje u rukama zajednice. E pa nije. Helena nije aktivistkinja.

Uzalud je Predrag Azdejković insistirao na tome da se slučaj poput Heleninog neće ponoviti više nikada: da neko iz vrlo maskulinizirane i konzervativne sredine, kakva je Vojska Srbije, izađe sa objavom da je transrodna osoba. Da se izjašnjava kao lezbejka, ostaje u vezi sa svojom suprugom i svuda se pojavljuje sa njom i njihovo četvoro dece. Da čitav proces izlaženja u javnost izvede sa toliko dostojanstva i hrabrosti da se ni najogavniji tabloidi tome ne podsmevaju. Da se na Helenin račun nigde ne pojavi nijedan negativan komentar. Helena je, dodavali smo mi koji smo za njen izbor glasali, više učinila za doprinos borbi protiv transfobije nego svi aktivisti i organizacije za sve vreme svog delovanja. Predstavnici GSA su se složili, ali i dalje ostali pri tome da razmislimo još malo.

Našli smo se u situaciji dva jarca na brvnu. Za mene, nije bilo razloga da dalje razmišljam, ali ipak sam razmišljala. Da, verujem u institucionalnu borbu za LGBT prava. Mislim da je efikasnija od ulične ili subverzivne. Verujem da je država najbolji način društvenog oranizovanja. Da, čak i ova vlast, u poslednjih godinu dana, uradila je mnogo na napretku prava LGBT osoba. Pa čak i ta Jadranka Joksimović jeste dala ogroman doprinos. Međutim, ista ta vlast, dok radi na pravima LGBT osoba, sistematski guši slobodu medija i slobodu govora. Kako da vlasti koja guši jednu grupu sloboda damo nagradu za doprinos drugim slobodama? Kako da ta nagrada ode u ruke bivšoj urednici „Velike Srbije“, koja je tek prošle godine, kad je stupila na dužnost ministarke bez portfelja zadužene za EU integracije, shvatila da joj je u opisu posla i to da brine o LGBT pravima?

Svoje razloge temeljno sam obrazložila Gej strejt alijansi, obavestivši ih da izlazim iz žirija. Izgleda da sam povukla nogu. Svega 12 minuta posle mog mejla, sličan je poslao član žirija Boris A. Trivan. Onda su izašli i Nikola Radišić, novinar N1 i Ivana Konstantinović, novinarka B92. Tek tada, saznala sam da su njih dvoje, kojima je ovo prvi put da su u žiriju za nagradu „Duga“, držani na telefonu, ubeđivani, da je Nikoli rečeno da ne razume koncept nagrade, da je Ivana zivkana nekoliko puta, iako im je stavila do znanja da ima privatne i poslovne obaveze i nema vremena za to, te da su, za nju, problemi principijelne i proceduralne prirode, jer je Helena dobila većinu glasova. Sličnu telefonsku torturu prošao je i Boris. Mene su okrenuli samo jednom i razgovor je trajao tri minuta. Objasnila sam da duboko verujem da institucije ove vlasti ne grade sistem, već ga urušavaju iznutra i da ne želim da budem u žiriju koji u uži izbor stavlja Jadranku Joksimović, a kamoli da joj daje nagradu. Rečeno mi je da to nije njihova borba. Izletelo mi je da ni ovo za šta se oni bore nije moja borba. Žestoko sam se pokajala kad sam to izgovorila, jer borba za LGBT prava jeste moja borba, iako ne spadam u taj deo populacije. Baš zato jeste moja, jer sam privilegovana svojom heteroseksualnom orijentacijom, a teško mi je da živim u društvu u kom drugačiji od mene nemaju iste privilegije kao ja.

Zato, potez GSA da transrodnoj osobi uskrati ovu nagradu, smatram transfobnim. Zastrašujuće je da transfobija dođe iz krugova koji treba da se bore protiv nje, naročito ako joj koren leži u sitnom, šićardžijskom politikantstvu.

Sve je moglo da se završi u miru i tišini. Prvo, pravilnik o radu žirija daje GSA pravo veta na našu odluku. Oni to pravo nisu iskoristili. Umesto toga, pritiskali su nas i „barili“. Da su stavili veto, sigurna sam da niko od nas ni reč ne bi rekao, jer – takav je pravilnik. Svi smo želeli da ostanemo u dobrim odnosima sa GSA, i da džentlmenski izađemo iz žirija, ostavimo im većinu koja će doneti odluku kakva im je po volji. A onda su na svečanoj dodeli nagrade, koja je, kao što je već poznato, otišla u ruke Jadranki Joksimović, pročitana naša imena. Pomenuti smo u jednoj perfidnoj formi, kao oni kojima se GSA zahvaljuje što su učestvovali u procesu dodele nagrade. Međutim, naša su imena pročitana uz imena onih koji su ostali u žiriju. Činjenica da smo izašli pre nego što je odluka doneta nigde nije pomenuta, a to smo očekivali kao nekakav minimum korektnosti. Ovako, činjenicu da smo pomenuti tako kako jesmo, smatram prevarom, zloupotrebom i pokušajem da se svako od nas pojedinačno diskredituje u onim krugovima u kojima gradimo lični i profesionalni kredibilitet. I, pre svega, integritet. Integritet je ono gde počinje i gde se završava proces donošenja svake odluke, a moja je odluka bila da u ovom cirkusu – ne učestvujem.

Svi smo ispali namagarčeni: pre svih Helena, kojoj je naneta velika nepravda, potom i Jadranka Joksimović, jer verujem da nije želela da na ovakav način dobije nagradu. Potom i mi koji smo izašli iz žirija jer nismo hteli da fingiramo nezavisnost. Na kraju krajeva, GSA je samu sebe namagarčila ovakvim postupanjem, ali to je već njihov problem. Ostaje mi, međutim, nejasno, otkud im ideja da u žiri od devet članova stave pet novinara (Ivana Konstantinović, Ljiljana Smajlović, Nikola Radišić, Predrag Azdejković i Jovana Gligorijević), a onda očekuju da će sve proći u tišini i bez bruke.

Na kraju, ostaje mi samo još jedno, kako bih pokušala da spasim dušu: Helena, izvinite. Izvinite što nisam ostala do kraja i pokušala da se izborim da vam nagrada koju ste glasovima žirija već dobili, bude i uručena. Izvinite što ste mimo svoje volje uvučeni u ovu kaljugu. Vaša hrabrost i dostojanstvo zaslužili su ne samo nagradu za doprinos borbi protiv homofobije i transfobije, već neku još veću, za doprinos hrabrosti i ljudskosti.