Intervju: Goran Ješić
Jedan od osnivača nevladine organizacije Građanske inicijative, pacifista i narodni poslanik preminuo je u 65. godini života
Udruženje građana za demokratiju i građansko obrazovanje Građanske inicijative, saopštilo je 3. novembra:
Sa žaljenjem objavljujemo da je naš veliki prijatelj, osnivač i dugogodišnji direktor Građanskih inicijativa, Miljenko Dereta, preminuo jutros u 65. godini života. Za sobom je ostavio velika dela, rezultate svoje posvećenosti i požrtvovanja, a pre svega, veliki krug prijatelja i osoba koje su ga cenile.
Tim ljudi koji su radili ili i dalje rade u Građanskim inicijativama će ga pamtiti po ogromnoj inspiraciji, kreativnosti i životnoj energiji koju je celog života nesebično delio sa nama i svim ljudima oko sebe.
O datumu i mestu održavanja komemorativnog skupa obavestićemo vas naknadno.
Miljenko Dereta rođen je u Beogradu, 1950. godine. Završio je filmsku i TV režiju na Akademiji u Beogradu. Do 1990. Realizovao je na desetine programa iz oblasti kulture, nekoliko igranih TV filmova i jedan bioskopski film. U oblasti socijalnog i političkog marketinga osvojio je mnoge domaće i nekoliko nagrada širom sveta. Bio je kandidat opozicije na prvim višepartijskim izborima za Skupštinu Srbije 1990. Bio je član Građanskog saveza Srbije a potom i Predsednik Izvršnog Odbora GSS. Od samog početka bio je aktivan u antiratnom pokretu u Srbiji.
Godine 1996. sa grupom uglednih aktivista demokratske opozicije, antiratnog i nenacionalističkog pokreta osnovao je Građanske inicijative, udruženje građana za demokratiju i civilno obrazovanje, danas jednu od vodećih organizacija u Srbiji i u regionu koja se bavi obrazovanjem za aktivnu participaciju građana u procesima političkog odlučivanja. Pokrenuo je formiranje Federacije NVO Srbije (FENS) i bio je jedan od tri ko-predsedavajuća FENSa. Na čelu Građanskih inicijativa nalazio se punih 15 godina.
Bio je učesnik mnogobrojnih domaćih i međunarodnih konferencija i član Radne grupe za budućnost SR Jugoslavije (Bratislavski proces). Bio je član Saveta Vlade za EU integracije i Saveta Ministarstva za omladinu i sport, kao i predsednik upravnog odbora Balkanske mreže za razvoj civilnog društva i član Upravnog odbora Srednje i istočno evropske mreže građana.
Dereta je bio narodni poslanik u sazivu 2012-2014. Od januara 2013. godine bio je član neformalne zelene poslaničke grupe u Skupštini Srbije.
Bio je kolumnista Politike, pisao je za dnevni list Danas, kao i za mnoge druge novine.
Iza sebe je ostavio kćerku Saru i sina Relju.
Sapoštenje građanskih inicijativa
Pod naslovom: Uvek ćemo pamtiti iskrenog borca za istinu i pravdu, Liberalno demokratska partija saopštava:
Preminuo je Miljenko Dereta, čovek koji je bio iskreni borac za pravdu i istinu, koji je kroz svoje zalaganje za ljudska prava dao nemerljiv doprinos demokratizaciji Srbije.
Uvek je bio dobronameran u svojoj kritici i dosledan u svojim stavovima. Kao takvog čoveka ćemo ga pamtiti. Uvek je je činio sve kako bi ukazao na ono što je bilo pogrešno.
Saosećamo sa porodicom miljenka derete, jer je gubitak čoveka koji je predano radio na ostvarenju svojih ideala veliki za sve nas.
Građanske inicijative su udruženje građana za demokratiju i građansko obrazovanje koje već 18 godina radi ostvarenju društvo jednakih i aktivnih građana koji odlučuju o svojim životima u demokratskoj, pravnoj državi, uz puno poštovanje ljudskih prava.
Osnovne vrednosti GI su jednakost i jednake mogućnosti, deljenje s drugima, posvećenost, tolerantnost, solidarnost, briga o ljudima, stvaranje veza i partnerskih odnosa s drugima, bez nametanja, kao i trajno obrazovanje za sve. Ljudi su najveća vrednost i resurs naše organizacije.
Strategija GI je da je samo uklanjanjem regionalnih, nacionalnih, etničkih, verskih, rodnih i socijalnih barijera moguće izgraditi jači, efikasniji i potencijalno održiviji civilni sektor, samim tim doprineti razvoju društva uopšte.
Građanske inicijative su 1996. osnovali: Dubravka Velat, Miljenko Dereta, Žarko Korać, Vukašin Pavlović, Rade Radovanović, Nadežda Gaće, Srdjan Bogosavljević, Nada Marinković, Milan Podunavac, Mina Vidaković, Nada Korać i Ivo Visković.
U odsustvu jasne ideologije i političkih programa narod, po navici, traži kohezionu vrednost koju, po drugi put, pronalazi u etničkoj pripadnosti kao garantu patriotizma
Poslednjih dana svedoci smo novog talasa etničke agresije koju prepoznajem kao zloslutnu najavu moguće tragedije kakva nas je zadesila devedesetih. Tada se to zvalo jednoumlje, a jedinstvo je postignuto oko etničke pripadnosti kao kriterijuma svake vrste pogodnosti za život u srpskom društvu. Danas nam se to događa posle izbora na kojima je iskazano potpuno i apsolutno jedinstvo naroda oko toga ko treba da vodi našu državu. Optimisti su to protumačili kao pobedu evropske orijentacije Srbije, dodatno to argumentujući i eliminacijom bilo kakve evroskeptične opcije u parlamentu. Bilo bi lepo da je istinito, ali bojim se da „jedinstvo mišljenja“, to „jednoumlje“, nije postignuto oko jasnog programa i ideološke platforme, nego je prebacivanje apsolutne odgovornosti ne na jednu partiju, nego na jednog čoveka. Ta situacija nam je poznata iz bliže i malo dalje prošlosti i pitanje je samo kada će današnji neprikosnoveni lider postati jedini krivac za sve. Ova apsolutna podrška je zapravo preventivna samoamnestija od sopstvene odgovornosti za ono što slutimo da će nam se dogoditi.
U odsustvu jasne ideologije i političkih programa narod, po navici, traži kohezionu vrednost koju, po drugi put, pronalazi u etničkoj pripadnosti kao garantu patriotizma, dakle kao preduslovu ostvarenja nacionalnog, ali i ličnog interesa.
Ne tako davno objavljen je spisak sa imenima, prezimenima i adresama „srbomrzaca“ kojim su označeni kao legitimni ciljevi za svaku vrstu agresije, kao oni koji rade protiv interesa države u kojoj žive, nepatriote, jednom rečju – izdajice. U poslednjih nekoliko dana najavljeno je uvođenje „jezičkih patrola koje treba da u ime Demokratske stranke Srbije utvrde u koliko naselja na severu Bačke građani mađarske nacionalnosti ne govore srpskim jezikom!“ Ovo „prebrojavanje i evidentiranje“ je nacionalistička agresija koja je više od pretnje – ona je opasna najava fizičkog obračuna sa onima kojima Ustav Republike Srbije garantuje slobodnu upotrebu maternjeg jezika u svim institucijama sistema, uključujući škole i sudove. Ovo je uskraćivanje i ograničavanje građanskih i ljudskih prava ne samo mađarske nacionalne manjine, nego je i pretnja svim nacionalnim manjinama. Istovremeno, u Sandžaku Esad Džudžević, član Nacionalnog saveta Bošnjaka, predlaže izbacivanje -ić i -vić iz prezimena Bošnjaka kao načina iskazivanja njihovog nacionalnog identiteta. Iz istorije znamo da je prepoznavanje etničke pripadnosti ljudi po imenima i prezimenima bilo uvod u holokaust, a na našim terenima razlog za iseljavanje i preseljenje stanovništva, za etnička čišćenja država nastalih na ruševinama Jugoslavije. Ta promena prezimena treba da ispravi nepravdu navodno nanetu Bošnjacima pre sto godina, a zapravo je samo neodgovorno izazivanje nove duboke krize i nepoverenja u Sandžaku. Za mene je nacionalizam manjinskih grupa jednako opasan kao i nacionalizam većine.
Glave u kojima se takve ideje rađaju mnogi su nazvali ludim, ali mnogo je važniji društveni kontekst u kojem se takve ideje rađaju, i legitimno „iskazuju“ kao politički i nacionalni program. Umberto Eko u svojoj brilijantnoj analizi „Kako prepoznati fašizam“ između ostalog kaže: „’Sloboda’, ’diktatura’, ’prava’… tad sam prvi put čuo za te reči. Nanovo sam se, uz te reči, rodio kao slobodan čovek Zapada. Moramo paziti da smisao ovih reči nikada ponovo ne bude zaboravljen. Ur-fašizam (večiti fašizam) je još uvek oko nas, često neuniformisan i svakodnevno odeven. Lakše bi nam bilo kada bi se danas pojavio neko ko bi javno govorio: ’Hoću ponovo da otvorim Aušvic’, ’Hoću da Italijom ponovo paradiraju crne košulje’, ali život nije tako jednostavan. Ur-fašizam se može vratiti pod najnevinijim maskama.“
Za mnoge će ovaj moj tekst biti samo potvrda da su imena sa spiska „srbomrzaca“ sa razlogom tamo, a te stavove će zastupati i oni koji nisu spremni da preuzmu odgovornost i obavezu da spreče novu tragediju u koju ovakvi stavovi neminovno vode. Jer ako smo devedesetih godina mogli da se pravimo da ne učestvujemo u ratovima koji se odvijaju oko nas, bombardovanje Srbije nas je valjda prizvalo pameti. I citiraću ponovo, ovog puta neočekivanu, izjavu Pavarotija, koji je govoreći o strahotama rata koje je preživeo, rekao: „Rat je kada oni bombarduju tebe, a ne kada ti bombarduješ njih“. Zajedničko za ta dva aspekta rata jesu nevine žrtve. Odgovornost za te žrtve pašće i na one koji ne žele da danas, na vreme, prepoznaju opasnost novog, agresivnog, nacionalističkog govora koji se širi Srbijom.
Kuc! Kuc! Ko je? – Jednoumlje! Miljenko Dereta, Politika,15.05.2014.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
