Lična priča
Pola veka od "Marša na Vašington" iz 1963. godine protiv rasne diskriminacije u Americi (VIDEO: "I Have a Dream", "We Shall Overcome"
Desetine hiljada ljudi u američkoj prestonici obeležilo je u subotu 24. avgusta 50 godina od Marša na Vašington, kada je Martin Luter King održao govor „I Have a Dream“ – „Sanjam“. Tadašnji protesti doprineli da se 1964. godine usvoji Zakon o građanskim pravima, kojim je van zakona ostalo više oblika rasne, etničke i verske diskriminacije.
Skup pola veka posle istorijskog govora Martina Lutera Kinga ispred Linkolnovog memorijala u Vašingtonu, po Njujork tajmsu je manje bila komemoracija maršu na Vašington iz 1963. a više pokušaj da se udahne nova energija pokretu za ljudska prava i da se skrene pažnje na pitanja ekonomije i pravde koja i pored vidljivog napretka odražavaju jaz između bele i crne Amerike. Stopa nezaposlenih među pripadnicima afro-američke i hispano populacije je viša nego među belcima.
Govorili su sindikalni lideri i funkcioneri američke Demokratske stranke. Najstariji Kingov sin Martin Luter King III je kazao da sada nije vreme ni za slavlje ni za nostalgična sećanja, jer sve nije završeno.
Među govornicima je bio i prečasni Džon Luis iz Džordžije jedan od organizatora marša iz 1963. koji je rekao:
„Krvario sa na mostu u Selmi, Alabama, za pravo glasa i neću dozvoliti da Vrhovni sud oduzme pravo glasa od nas…» Nekoliko govornika se pozivalo na Zakon o pravu glasa (Voting Rights Act ) iz 1965. koji se smatra tekovinom pokreta za ljudska prava, a koji je, kako smatraju aktivisti ljudskih prava napadnut u Teksasu i Svernoj Karolini.
Govorila je i Sibrina Fulton, majka Trejvona Martina tinejdžera iz Floride koji je ubijen prošle godine. Nezadovoljstvo obojenog dela Amerike iyayvala je prethodnih meseci oslobađajuća presuda za Džordža Cimermana, optuženog za ubistvo crnog dečaka Trejvora Martina. Povodom tolerantnog sudskog odnosa prema njegovom ubici razgorela se rasprava u Americi i o nošenju oružja i o rasnoj netrpeljivosti.
Na slučaj Trejvona Martina skretali su i mnogobrojni demonstranti koji su nosili majice s natpisom o američkoj pravdi, zahtevima da se okonča rasizam, izleči Amerika i oporezuje Vilstrit („American Justice“,“End Racism, Heal America, Tax Wall Street“.
Džulijan Bond, socijalni aktivista iz marta 1963 rekao je: „Marširamo zato što se Trejvon Martin pridružio Emetu Tilu u panteonu mladih crnačkih žrtava.»
Dok je bio u poseti familiji u mestu Mani (Money) u državi Misisipi, četrnaestogodišnji Emet Til, Afriki Amerikanac iz Čikaga je 28. avgusta 1955. brutalno ubijen zato što je četiri dana ranije flertovao s belom ženom. Ubli su ga muž i brat te žene tako što su ga naterali da nosi na leđima 35 kilograma teški ventilator za sušenje pamuka do obale reke Talahači, naredili mu da skine odeću, tukli ga do smrti, iskopali mu oči, pucali mu u glavu i bodljikavom žicom vezali njegovo telo za ventilator i bacili ga u reku. Sud ih je oslobodio krivice. To je izazvalo veliko zapreapšćenje crnačkog stanovništva i Emet Til je postao simbol borbe protiv rasne diskriminacije u Americi.
Pre 50 godina, 28. avgusta 1963, oko 250.000 ljudi učestvovalo je u „Marš na Vašington za posao i slobodu“, uzvikujući slogane „Jednakost sad“ i pevajući «We Shall Overcome» (Pobedićemo)», čija poruka „Mi se više ne plašimo“ je bila moto i 68-ih. (Ovde u izvođenju Mahalije Džekson)
Tog dana je tada 34-ogodišnji Martin Luter King bio poslednji govornik. Izgovorio je čuvene reči „Sanjam da će se jednog dana ova nacija izdići i da će živeti po pravom kredu njenog postojanja: Za nas je ova istina sama po sebi razumljiva, da su svi ljudi stvoreni jednaki“. Martin Luter King je dobio Nobelovu nagradu za mir 1964. Ubijen je u 39. godini, u atentatu 4. aprila 1968. godine.
Američki državni tužilac Erik Holder e kazao da ni on, kao ni predsednik SAD Barak Obama danas ne bi bili na tim pozicijama bez onih koji su marširali u Vašingtonu pre pet decenija. Govornici ispred Linkolnovog spomenika su u subotu 24. avgusta 2013. podsećali na ispunjavanje sna Martina Lutera Kinga i samog američkog predsednika Baraka Obamu, koji će obeležiti godišnjicu skromnijom ceremonijom u Linkolnovom memorijalu, tačno na godišnjicu Vašingtonskog marša iz 1963, u sredu 28. avgusta, kada će se oglasiiti zvona crkava širom SAD.
Od maja do kraja avgusta 1963. bilo je 1.340 crnačkih demonstracija u 200 američkih gradova. Najava da će se u Vašingtonu okupiti 200.000 demonstranata u Beloj kući je izazvala zabrinutost da bi mogao nastati nered i haos, najkritičnije stanje u rasnim odnosima posle američkog Građanskog rata. Tokom jednog napetog sastanka u Beloj kući u maju 1963. Robert Kenedi, ministar pravde, brat predsednika Džona Kenedija primetio je da je crnačka populacija antagonistički raspoložena i da njegovi prijatelji pričaju da su čak i spremačice i posluga postali antagonistički.
Dr Martin Luter King nezvanični lider pokreta za građanska prava tog proleća je «crnačke proteste» transformisao u «crnačku revoluciju» i u Americi se proširio strah da je napetost došla do tačke eksplozije.
U leto 1963. Kenedi je shvatio da će njegov predsednički mandat možda biti definisan odgovorom na rasnu krizu. Nečinjenje više nije bilo opcija i on je u «TV adresi» u junu poručio da se strahovi i frustracije rasplamsavaju u svakom gradu, na severu i jugu.
Da bi sklonio demonstrante sa ulica Kenedi je predložio dugo čekani zakon o građanskim pravima koji je imao za cilj ukidanje rasne segregacije, sistema aparthejda, koji je preovlađivao na američkom jugu. Međutim i posle njegovog govora bitke, protesti i nasilje su nastavljeni.
Kenedijeva administracija je u junu najpre pokušavala da izvši pritisak na crne lidere da odustanu od marša na Vašington. Na sastanku u Beloj kući Kenedi je rekao Martinu Luteru Kingu da ne želi „a big show on the Capitol“, zato što to može komplikovati napore za donošenje zakona o građanskim pravima.
Da bi sprečio da demonstracije prerastu u masovne nerede Kenedi je naredio mobilizaciju bezbednosnog aparata, najveću posle II svetskog rata. FBI je proširio svoje inače obimne operacije nadgledanja pokreta za građanska prava, u šta je spadalo i prisluškivanje dr. Martina Lutera Kinga. Nadgledani s mnogi crnačke lidere da bi se saznalo da li će ići u Vašington i da li su povezani s komunističkim organizacijama. Posebna pažnja posvećena je radikalnim crnačkim aktivistima, koji su odbacivali nenasilni metod borbe umerenijih grupa. Oko 150 agenata FBI je poslato da se umeša u masu i da radi u saradnji sa agentima tajne službe. Drugi su bili raspoređeni po krovovima zgrada u okolini Linkoln memorijala. U sedištu FBI, za koje se direktor Edgar Huver bojao da može biti napadnuto, pojačane su bezbednosne mere, a zaposlenima je naređeno da ne prilaze prozorima.
Nedeljama pre održavanja marša napravljeno je čak 72 scenarija i za svaki od njih definisan odgovor. Kapitol hil i Kongres čuvala su iniformisana lica.
Policajci Nacionalne garde bili su na svakom ćošku u centru Vašingtona. Hiljade policajaca dovedeno iz susednih područja nakon što je prošlo posebne kurseve.
Policijski psi nisu angažovani zbog lošeg utiska koji su ostavile slike iz Birmingema tog maja ma kojima se vidi kako mladog demonstranta ujeda pas što je šokiralo mnoge bele Amerikance, a što može lako da zapali masu.
Ceo Distrikt Columbija je bio u zonu virtuelnog ratnog stanja, s najvećom mirnodopskom koncentracijom vojske u istoriji. Oko 4.000 vojnika u specijalnoj jedinici pod kodnim imenom Inside pripremljeno je za eventualni raspored. U bazama Fort Myer, Fort Belvoir, Fort Meade, Quantico Marine base i Anacostia Naval Station, dovezeno je 30 helikoptera radi obezbeđivanja snabdevanja iz vazduha. U Bazi Fort Bragg, u Severnoj Karolini 15.000 vojnika jedinice STRICOM, je stavljeno u pripravno stanje spremno za vazdušni transport. Bilo je određeno da vojnci u «Operaciji Vašington» najpre nastupe sa praznim puškama s bajonetima u kanijama, pa uz upotrebu suzavca, pa sa napunjenim puškama, s golim bajonetima.
Pošto je očekivano mnogo hapšenja, tim lokalnih sudija određen je za stalno dežurstvo tokom 24 časa, a iz zatvora Distrikta Kolumbija iseljeno je 350 zatvorenika da bi se obezbedio prostor za uhapšene demonstrante. Vašingtonska bolnica General Hospital je aktivirala svoj plan za slučaj velike nesreće („national disaster plan“).
Vladinim službenicima je rečeno da tog dana ostanu kod kuće. Zabrana prodaje alkohola važila je 24 sata tog dana, što je bila prva zabrana točenja alkohola posle prohibicije.
Organizatori skupa su pristali da protest počnu ranije kako bi učesnici mogli mirno da se raziđu zadana, da ne bi došli u iskušenje da vašingtonskim ulicama lunjaju po mraku. Raniju odluku da se okupe ispred Kongresa organizatori protesta su promenili i odabrali Linkolnov memorijal, što je manje politički senzitivno mesto na kome je lakše upravljati masom.
Tokom prepodneva 28. avgusta, dok su demonstracije počinjale pod njegovim prozorima, predsednik Džon Kenedi je držao sasatank sa savetnicima o Vijetnamu. Tog jutra je odbio da primi Kinga i takovanu Veliku Šestorku crnačkih lidera zbog bojazni da bi oni mogli da podnesu zahteve koje on ne može ispuniti, pa bi se masa razjarila kad lideri izađu praznih ruku iz Ovalnog ofisa.
U 1.40 popodne u Ovalnom ofisu Bele kuće saradnicu su Kenediju namestili mali televizor da gleda šta King napolju govori.
Stojeći na stepeništu s pogledom na u Americi kultni LInkolnov stub propovednik je gledao masu od 200.000 demonstranata zbijenih rame uz rame.
King je počeo govor o tome da su dugo vremena Crnci u egzilu u sopstvenoj zemlji, osakaćeni segregacijom i lancima diskriminacije.
Po sparnom danu neki su se hladili u fontani ispred mauzoleja, neki su se sklanjali u hladove hrastova i brestova. Pevali su, moilili, grlili se i aplaudirali.
Masa je bila izmorena velikom sparinom i prvi odgovor mase je bio bezvoljan. Govor nije išao dobro.
„Tell ’em about the dream, Martin,“ vikala je Mahalija Džekson, podsećajući ga da je taj izraz upotrebio nekoliko puta pre toga. Mahalija Džekson je bila pevačica gospela iz siromašne familije u Nju Orleansu koja je dobil nagradu Grammy.
Martin Luter King je ostavio napisani govor u podigavši ruku ka nebu glano izgovorio rečenicu o nadi da će Amerika jednoga dana živeti u skladu sa svojim načelima koja će ga kasnije svrstati uz Linkolna, Adamsa i Vašingtona:
„I have a dream that one day this nation will rise up and live out the true meaning of its creed…“
Masa je uhvatila njegov ritam i počela da skandira i da vrišti „Dream on!“ „Dream on!“
King je pozvao masu da viče da je ceo svet čuje.
Gledajući prenos u Beloj kući Kenedi, koji je tada, kao i mnogi Amerikanci, prvi put čuo dr Kinga kako govori rekao je savetnicima: «Dobar je. Đavolski je dobar!» „He’s good,“ „He’s damned good.“ Savtnici su zbunjeno gledali Džona Kenedija koji je bio više impresioniran Kingovim performansom, nego snagom njegove poruke…
Izvor Martin Luther King and the race riot that never was, Nick Bryant is the author of The Bystander: John F Kennedy and the Struggle for Black Equality. , BBC 25. avgusta 2013.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
