Prvomajsko-uskršnji dvobroj Vremena

Srpska pravoslavna crkva

jelena jorgačević

Sredinom prošle godine trojica đaka Cetinjske bogoslovije požalili su se svojim duhovnicima na episkopa Kačavendu, čijoj su Eparhiji pripadali. Optužbe su bile strašne, a đaci uplašeni. Tvrdili su da ih je vladika seksualno napastvovao i da ih ucenjuje, jer ne pristaju na njegove ponude. Uprava Cetinjske bogoslovije je njihove izjave dostavila Sinodu. Tako je unutar crkvenih zidova slomljena tišina o vladiki Vasiliju Kačavendi

Dvobroj VREMENA na kioscima od 25. aprila do 9. maja

U Extra dodatku Gradovi i opštine – vodič za investitore : Intervju s Veroljubom Stevanovićem, gradonačelnikom Kragujevca

Na ulasku u grad goste Kragujevca dočekuje veliki znak „Fijata“. Koliko je ovaj investitor značajan za Kragujevčane i da li su poslodavci mogli da se oslone na kvalifikovanu radnu snagu?

Voleo bih da ljudi imaju na umu kako je izgledao nastanak fabrike automobila u Kragujevcu. Ona je propala, zatim je bombardovana, a onda je došao „Fijat“ i udahnuo joj život. Sada je u jeku proizvodnje, puna je ljudi koji su orni za rad. Kragujevac ima najbolju radnu snagu u Srbiji. Tradicija je takva da su svi imali iskustva sa fabričkim poslom. Školovanje je u Kragujevcu bilo specifično i to se sada oseti. Obuka i izbor ljudi za „Fijat“ su takođe jedinstveni, jer se zahtevaju stručni kadrovi.

Radi orijentacije u vremenu pogledajte naš prvomajski dvobroj 903-904 iz 2008.

Prvomajska čestitka

*

*

*

*

Dvobroj VREMENA 1164-65 na kioscima od 25. aprila do 9. maja.

Redovni broj Vremena (1166) pojaviće se na kioscima u četvrtak 9. maja.

Zemlja ljudi – Ada Kale – Ostrvo iz duše

Momir Turudić

Ima nešto zajedničko kod svih koji su zauvek izgubili zemlju ili mesto u kome su rođeni. Nije to samo žal za detinjstvom i zlatnom mladošću, kada je svakome trava bila zelenija i sve nevinije i lepše. Više je neka obogaljenost duše, osećanje da njen nedostajući komad boli kao da još postoji, mada se zna da ga više nema ili da se nepovratno promenio

Kroz ornamente na prozorima koji oblikuju reči Ada Kale padaju zraci novembarskog sunca, i osvetljavaju veliku prostoriju u kojoj u svakom detalju diše Orijent – u izrezbarenim stolicama, niskim stolovima, pločicama sa arabeskama na podu, lusterima. Vazduh je pomalo težak i ustajao, oseća se da prostorija odavno nije otvarana. Emil Popesku donosi kafu i sipa je u fildžane. Širi se miris koji prepoznajem, miris kafe skuvane od zrna koja je neko sam ispekao i samleo u ručnom mlinu. Nisam ga odavno osetio, ali ostao mi je u nozdrvama pre četrdeset godina. Imao sam sedam godina, strina me je povela na pijacu u Višegrad i u posetu kod prijatelja Muslimana. Kod Turaka, kako se, tada bez zlobe, po srpskim selima sa druge strane Drine govorilo. Tada sam prvi put osetio ujed Orijenta koji mi je zauvek ostao u krvi, goneći me da ga kasnije tražim na svakoj strani sveta.

O mirisima priča i Emil Popesku: ’’Kada sam čuo da će izgradnjom brane potopiti ostrvo, hteo sam da sačuvam bar nešto što je sve nas odavde, iz Turnu Severina, vezivalo za to mesto. Nisam živeo na Adi, ali sam tamo odlazio često dok sam bio dete, pa kao mladić. Kao da je bilo juče, to je bila korpa cveća na Dunavu, ruže, smokve, grožđe, masline, ljudi… Imao sam tamo mnogo prijatelja, hteo sam i njima da pomognem, da kada ih isele imaju gde da rade ono isto što su tamo radili. Pravili su ratluk, džem od ruža, onu kafu. Poslednji put vodio sam tamo sina kada je imao četiri godine, kaže da i danas sve pamti.’’

Kafanu je otvorio 1968. godine i nazvao je Ada Kale. ‘’Nije tada bila ovde. Ona stara je bila nekako lepša, ali su tu kuću i neke druge srušili kada su pravili fontanu u centru grada, onu veliku, metalnu, videli ste je. Posle sam prešao na ovo mesto, četiri godine sam ga uređivao, svaki detalj.’’ Dok priča, Emil pali cigaretu i trese pepeo u veliku, zarđalu džezvu. ’’Više je ne koristim, a onih godina u njoj se kuvalo po deset kafa odjednom. Dolazili su različiti gosti, zbog kafe, slatkiša, i zbog svega ostalog. Dolazio je i pun autobus radnika pravo iz fabrike, ali i oni bogatiji, dva predsednika Rumunije su svraćala ovde kada su obilazili Turnu Severin. Radili su moji prijatelji sa ostrva, u turskim nošnjama, sa fesovima. Onda je posao počeo da staje, zatvorio sam konačno 2009, pre tri godine… Ne verujem da ću ponovo početi, sada su došli i novi zakoni. Da praviš kolače u kući treba ti autorizacija proizvoda, puno dozvola. Mnogi Turci su otišli, ima ih još nekoliko u gradu, stari su i bolesni, kao i ja. Mladi danas traže drugačije stvari, nes, espreso, ma kakva turska kafa.’’

…

***

Legende i istorija – Mojsije i njegov faraon

Ivan Ivanji

Legende su izmišljene priče. U najmanju ruku, tako glasi jedno od često korišćenih tumačenja tog pojma. Nasuprot tome bi istorija trebalo da bude istinita priča. Međutim, verodostojnost ne mora da ima mnogo veze sa istinom.

Između svetova legende i dokumentovane istorije postoji međuprostor. Ta dva prostranstva ne razdvaja nenastanjena teritorija „ničija zemlja“. Likovi lepe književnosti prelaze iz legende u istoriju i iz istorije natrag u legendu. Pisci beletristike mogu da se nađu u ulozi carinika koji putnike i njihov tovar znanja i uspomena propuštaju iz jednog u drugi.

Legendum na latinskom jednostavno znači da nešto valja pročitati. Time unapred ništa nije rečeno o istinitosti zapisanog.

Osnivači velikih religija čovečanstva, Mojsije, Buda, Isus Hristos i Muhamed su za sve one, koji nisu vernici nenagriženi sumnjom, likovi iz međuprostora između legende i istorije. Velike knjige tih religija, ukoliko ih kao vernici ne shvatimo kao višu istinu, nesumnjivo su bestseleri, a predmet je beskonačnog naučnog nadmudrivanja šta je u njima istina, šta legenda, čak i ako je, kao u Starom Zavetu, veliki deo poglavlja formalno napisan kao istorija jevrejskog naroda.

Osnivači budizma i islama, Gautama Sidarta rođen oko 563 godine pre nove ere, i Muhamed, rođen oko 570. godine nove ere, znači, živeći na ovom svetu jedan od drugog u razmaku od hiljadu godina, nesumnjivo su istorijske ličnosti, mada su većinom svojih dela, učenjem i samim svojim životom ušli u legendu. Daleko najstariji među pomenutim osnivačima religija, Mojsije, ukoliko prihvatimo rasprostranjeno uverenje nauke, da je takođe istorijska ličnost, spada u istu kategoriju. Ukoliko bismo pošli od pretpostavke da je „njegov“ faraon bio Ramzes II, Mojsije se pojavio negde između 1250. i 1210. godine pre nove ere, ali ako je to bilo doba vladavine Ehnatona, što ćemo pokušati da izvedemo na osnovu indicija, još mnogo ranije, 1350. godine pre nove ere. Pošto naše računanje „pre“ ili „posle“ „nove ere“ zapravo polazi od pretpostavljenog rođenja Isusa Hrista, o njegovoj kalendarskoj poziciji u ovom kontekstu i ne treba da se nagađa.

…

***

Knjige: Biografija Boba Dilana – Hvatanje neuhvatljivog

Miloš Vasić

(David Dalton: Tko je taj čovjek? U potrazi za pravim Bobom Dylanom; MenArt, Zagreb, 2013; 392 strane; 159 kn.)

Naslov i podnaslov ove histerično zanimljive knjige u protivrečnosti su: poruka celog teksta glasi da „pravi Bob Dylan“ ne postoji. Robert Allan Zimmerman (1941, Hibbins, Minessota, od oca Abea i majke Beatty) je nekoliko stotina različitih ličnosti koje on sam marljivo proizvodi već pedeset godina; biće ih još više, koliko vidimo.
Zaista, ko je to: onaj kovrčavi klinac sa tankim vratom, očito šibicar i varalica sa tri karte koji s visine sablažnjava „probranu hipstersku kremu“ ranih šezdesetih? Onaj muzičar koga su nekoliko puta otpisali i sahranili žreci rok-kritike i medijski baroni komercijalne pop-muzike? Onaj koji se usudio da se uključi u struju, na užas svojih fanova i da ih razočara jer je digao ruke od „protestnih pesama“? Uzgred: Dejvid Dalton podseća da je Dylan svoj prvi milion zaradio upravo na protestnim pesmama; onda je samo otišao dalje, kao što ide dalje do dana današnjeg, a kritičari i rok-filozofi iz „probrane hipsterske kreme“ neka jedu govna. Uostalom: čim se pojavila „probrana hipsterska krema“, hip je davno nestao: pojeo ga je square. Je li on faca parobrodskog kockara sa Mississipija, kicoša sa „mercedes“ brčićima, derringerom u čizmi i opasnim šeširom, sa plakata za koncert u Kini 2011?

…

(Tekstove čije delove ovde donosimo čitajte u štampanom izdanju 25. aprila)

>>

Intervju Vremena – Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno-demokratske partije u dvobroju Vremena od 25. aprila:

>>

.

VIDEO:U intevjuu Vremenu lider LPD govori

o Ahtisarijevom planu i briselskom dogovoru, o reakcijama vrha vlasti na vojvođanski pitanje, o karakteru sadašnje vlasti, o napadu kome je bio izložen u Segedinu, o tome da su u poslednjih petnaestak godina navijači prestali da budu navijači i postali paravojna formacija koja služi za terorisanje po potrebi, …

***

…o Aleksandru Vučiću…

„Ako je Aleksandar Vučić koordinator službi bezbednosti, ko je odgovoran za eksploziju nasilja u našem svakodnevnom životu? Ako upravlja radom Saveta za nacionalnu bezbednost, ko je odgovoran za haos u tim službama? Za haos u policiji? U kojoj to zemlji komandant žandarmerije polemiše sa tabloidima preko Fejsbuka? U kojoj to zemlji pitanje direktora policije postaje pitanje života i smrti, opstanka vlade, kao što je bilo ovde kod nas? U kojoj zemlji se prebijaju vodeći političari? Zašto Vučić ćuti o događajima u Segedinu?“

***

…o Slobodanu Miloševiću i sadašnjoj garnituri

Velika razlika između Srbije pre 5. oktobra i ove Srbije danas je razlika između autoriteta Miloševićevog režima i ovog današnjeg. Milošević nas je ubijao, ali bilo je nezamislivo ono što je danas opšte mesto naše politike – banalizacija do nivoa u kojem je sve relativno. Milošević nije bio neko ko vas zabavlja pevajući Miljacku. Milošević je bio čovek sa velikim autoritetom u zemlji, ličnost koju je pratila odgovornost pod kojom je na kraju propao… U tom vremenu, imao sam utisak da je on neko ko kontroliše događaje. Makar na unutrašnjem planu. Danas se ne osećam tako, bas naprotiv, čini mi se da oni koji vode zemlje ni sami ne znaju sta će sa sobom i nama.