Iz Brisela nešto novo

Trodnevni pregovori o regionalnom predstavljanju Kosova između Beograda i Prištine pod posredstvom Evropske unije doneli su nešto novo. To svakako nije „solomonsko“ rešenje teksta fusnote ispod naziva „Kosovo“, koji samo ukazuje na stare nepomirljive stavove o statusu srpske južne pokrajine/republike. Novo je što je srpska diplomatija po prvi put u sukobu sa kosovskim Albancima izvojevala nešto što može da se predstavi kao etapna pobeda na međunarodnoj sceni, jer su po prvi put merodavne države u direktnoj nesuglasici sa Prištinom oko nekog pitanja, stale na stranu Srbije koja je ispravno odmerila koliko daleko može da ide.

Tadić u Briselu

Postignuta je potpuna saglasnost da se Srbiji da status kandidata i tome
više niko ne protivi, izjavio je francuski ministar spoljnih poslova
Alen Žipe nakon prepodnevne runde ministarskog saveta u Briselu 27.
februara na kojoj su razmatrana spoljnopolitička pitanja.

Pošto
proširenje EU formalno ne spada u spoljne, već u opšte poslove, u
utorak, 28. februara, ministri će se u istom sastavu sastati kao Savet
za opšte poslove i ovaj put će formalno odlučivati o kandidaturi
Srbije.

Očekuje se da njihova odluka bude zvanično saopštena na
završnoj konferenciji za novinare u utorak popodne.

Predsednik Srbije Boris Tadić u ponedeljak 27. i u utorak 28. februara
boravi u Briselu, radi razgovora s predsednikom Evropskog saveta
Hermanom Van Rompejom i visokom predstavnicom Evropske unije za
spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton. Boravak predsednika Tadića
u Briselu povezan je s odlučivanjem o EU kandidaturi Srbije o kojoj će
ministri spoljnih poslova razmeniti mišljenja u ponedeljak, nakon što
saslušaju izveštaj Ketrin Ešton o radu misije Euleks i završenoj rundi
dijaloga Beograda i Prištine.

U jednom trenutku činilo se da su se i jedna i druga strana zbunile našavši se na nepoznatom terenu: kosovoski Albanci naviknuti da ih uticajne države EU i SAD na kraju uvek podržavaju ma šta činili, ma po kom pitanju, a srpska strana svikla da joj se po inerciji zavrću ruke kada u konkretnim razmiricima insistira na simobolima koji ukazuju da je Kosovo sastavni deo srpske teritorije, kao što je to rezolucija UN 1244. Tako je predsednik Tadić još u sredu bio pesimistički raspoložen, a šef kosovoske vlade Hašim Tači slavodobitno izjavljivao da će u ovoj rundi pregovora Srbija de fakto priznati Kosovo, da će biti primorana da u spornu fusnotu uđe i albanska deklaracija o nezavisnosti Kosovova.

STATUS KANDIDATA: Dogovorom Beograda i Prištine o regionalnom predstavljanju Kosova otklonjena je jedna od glavnih prepreka da se Srbiji na ministraskom savetu EU u ponedeljak konačno da zeleno svetlo za dobijanje statusa kandidata, što bi 1. i 2. marta trebalo da potvrde i šefovi država i vlada na Evropskom savetu. Ako se to obistini, predsednik Demokratske stranke i države Boris Tadić po prvi put će na osnovu kavih takvih argumenata dva meseca pre novih izbora moći da tvrdi da je parola sa prethodnih parlamentarnih izbora „i Kosovo i Evropa“ zaista, makar beskonačno sporovozna, sprovodiva politika.

On to nije propustio da učini već u petak, odmah pošto je dogovor obelodanjen: „Postignutim dogovorom politika ‘i Evropa i Kosovo’ koju sam vodio i za koju sam dobio podršku građana Srbije prošla je ovaj istorijski test, čime je dokazano da je taj pristup jedino realan i onaj koji donosi rezultate. Ta politika obezbeđuje evropsku budućnost Srbije, čuva naše nacionalne interese, ali i pokazuje da je Srbija faktor stabilnosti jugoistočne Evrope“, podvukao je Boris Tadić.

Možda bi neko sada mogao i da poveruje da bi Srbija „izistinski“ mogla da postane članica EU ne priznavši Kosovo, da bi države koje su priznale njegovu nezavisnost mogle da uvide svoju grešku, ili pak kosovoski Albanci da pristanu da u okrilju Srbije uđu u EU. Srbija neće ući u EU bez dogovora o statusu Kosova, ali to pitanje je još veoma, veoma daleko, a izbori su tako blizu.

Pobedi se ne gleda u zube, ali ako je ovoliko natezanje bilo potrebno zbog sadržaja jedne fusnote ispod naziva „Kosovo“, šta treba očekivati kada i ako na red dođu pregovori o statusu. Odobravanje statusa kandidata bio bi svakako pozitivan signal Brisela, podstrek za srpske evropske integracije, ali to Srbiju neće bitno približiti članstvu u EU, niti to znači da se u jednom trenutku od Srbije neće zahtevati da prizna Kosovo.

Još otvoreno pitanje je šta je sa onim zahtevom nemačke kancelarke Angele Merkel da Srbija pre dobijanje statusa kandidata mora da ukine „paralelne“ institucije na severu Kosova. Posle iznenadne kratke posete minisra spoljnih poslova Nemačke Gvida Vestervelea o tome se ništa više nije moglo saznati. Iz izjava ministra za Kosovo Gorana Bogdanovića i predsednice skupštine Srbije Slavice Đukić-Dejanović da srpski lokalni izbori možda iz tehničkih razloga neće moći da se održe na Kosmetu, može samo da se nasluti da je možda to inderektan put da se ukine postojeća lokalna samouprava na severu Kosova, koja i onako nije naklonjena vladajućoj koaliciji u Beogradu, i da se udovolji Nemačkoj. Vestervele je manje više rekao da je došao da podrži Srbiju, koja je tako blizu dobijanja statusa kandidata, da pređe i te poslednje metre do ovog etapnog cilja, ma šta to značilo.

Ako se, međutim, na Kosovu budu održali srpski parlamentarni izbori, a niko još nije rekao da neće, nije sasvim jasno zašto bi „tehnički nemoguće“ bilo da se istovremeno kao u centralnoj Srbije održe i lokalni izbori.

Portparolka šefice diplomatije EU Ketrin Ešton izjavila je da je Srbija učinala „odlučujući korak u pravcu dobijanja statusa kandidata“, ali da odluku o tome ne donosi Komisija, več ministri spoljnih poslova EU.

Zašto je tzv. međunarodna zajednica ovoga puta podržala Srbiju, pa makar se radilo samo o jednoj fusnoti? (Večito pitanje u demokratskoj Srbiji posle Miloševića je, zašto Zapad kada govori o stabilnosti u regionu podržava dva miliona kosovskih Albanaca, a ne osam miliona Srba).

Prvo, zato što je ne samo ovaj nastup Srbije, već i proteklih meseci posle odbijanja statusa kandidata početkom decemba, bio dobro odvagan i dovoljno konstruktivan/popustljiv, sa ispravnom procenom šta može da prođe, a šta ne.

Drugo, zato što je ovoga puta očigledno procenjeno da je u Srba veći potencijal za ugrožavanje regionalne bezbednosti, nego kod kosovoskih Albanaca, te da i Srbiji, to jest „proevropskoj“ srpskoj vladi, treba nešto da se da.