Draža sahranjen na Adi

Komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini general Dragoljub-Draža Mihailović ubijen je 17. jula 1946. godine i sahranjen na Adi Ciganliji, pored nekadašnjeg starog zatvora koji je kasnije srušen, zaključila je Komisija za utvrđivanje činjenica o pogubljenju i grobnom mestu Dragoljuba Mihailovića. Biće izvršeno skeniranje primarne lokacije na Adi Ciganliji, od kojeg će zavisiti da li će biti izvršena i ekshumacija.

Član Komisije i koordinator Vlade Srbije za odnose s javnošću Slobodan Homen izjavio je da je reč o primarnoj grobnici, a da postoje indicije da su posmrtani ostaci generala Mihailovića iskopani i preseljeni na drugo mesto. Komisija nije našla zapisnik o izvršenju smrtne presude Dragoljubu Mihajloviću koju je 15. jula 1946. izrekao Vrhovni sud Federativne Narodne Republike Jugoslavije – Vojno veće – sastavljeno od pukovnika Mihaila Đorđevića kao predsedavajućeg i sudija – potpukovnika Milije Lakovića i Mihaila Jankovića, i sekretara – poručnika Todora Popadića.

Proces pod zvaničnim nazivom Suđenje Dragoljubu-Draži Mihailoviću i ostalim kolaboracionistima za izdaju i ratne zločine počinjene na prostoru Jugoslavije za vreme rata (1941-1945), održano je u Točideru u Beogradu, od 10. juna do 15. jula 1946. godine. Kraj zapisnika sa tog suđenja glasi: «Optuženici protiv presude ovoga suda nemaju pravnog leka, jer je ova presuda odmah i izvršna. Jedino lica koja su osuđena na kaznu smrti mogu lično ili preko svojih branioca, ili njihovi rođaci da podnesu molbu za pomilovanje Prezidijumu Narodne skupštine FNRJ. Sud određuje: večeras do 20 časova, u kome će roku, ako ko hoće, podneti molbu za pomilovanje od lica osuđenih na smrt. Druže zastavniče, naredite da se izvedu osuđeni.

(Aplauz u publici i poklici: Živeo Narodni sud!)

Suđenje je završeno u 11,35 časova.»

Zapisnik o izvršenju presude i egzekuciji Draže Mihajlovića 17. jula 1946. možda ne više od tridesetak sati posle presude, Komisija nije pronašla, kao nijedan pisani trag o tome ko je, gde i kada lišio života generala Mihailovića niti o tome gde je i kako on sahranjen. Komisija je istraživala dokumenta koja je uspela da nađe u vojnim arhivama, zatim arhivama BIA i engleskim tajnim arhivama, ali u njima nije našla direktne podatke koji bi ukazivali da tačno mesto i datum, kao ni na to gde je i kako likvidiran Mihailović. Čekaju se eventualni podaci iz arhiva Ruske Federacije.

Zaključak o mestu sahrane Komisija je izvela na osnovu izjava svedoka iz druge ruke i dostupne arhivske građe, naveo je član Komisije, istoričar Bojan Dimitrijević iz Instituta za savremenu istoriju. Po njegovim rečima, veći deo domaće arhivske građe o tom slučaju je uništen tokom 60-tih godina prošlog veka, ili su je „razvukli“ visoki pripadnici Državne bezbednosti i tadašnjeg državnog vrha, kako bi je koristili za feljtone.

Njiva puna leševa

U prethodne dve godine paralelno sa Komisijom za utvrđivanje činjenica o pogubljenju i grobnom mestu Draže Mihailovića radila je i Državna komisija za pronalaženje i obeležavanje svih tajnih grobnica u kojima se nalaze posmrtni ostaci streljanih posle oslobođenja 1944, koju je vlada Srbije formirala 9. jula 2009. Njen predsednik je dr Slobodan Marković, docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a sekretar je mr Srđan Cvetković, istraživač u Institutu za savremenu istoriju.

Državna komisija je objavila Godišnji izveštaj za 2010. godinu u kome se kaže da je komisija do novembra 2010. utvrdila da je u periodu 1944-46. streljano više od 18.0000 ljudi, a da nastavlja istraživanja. Predsednik te komisije Marković međutim sada (april 2011.) već pominje brojku od 24.000 ljudi i da ih je verovatno bilo i mnogo više, te da će istraživanje biti nastavljeno.

Ta komisija je do kraja novembra 2010. evidentirala, na osnovu prijava građana i svedoka, 190 lokacija tajnih grobnica. Jedan deo tih lokacija (oko tridesetak) je detaljnije istražen, a samo u tri slučaja su sprovedene i probne ekshumacije, koje su u dva slučaja bile pozitivne (Guvnište kod Vlasotinca i Potok Zmijanac-Boljevac). «Petar Trujić iz Boljevca, je prilikom kupovine placa 1974. od bivšeg vlasnika dobio upozorenja da se na istom nalaze dve masovne grobnice s kraja 1944. godine. Zbog toga nije dugo nije mogao da proda navedeno imanje, pa ga je na kraju prodao Trujiću po simboličnoj ceni. Nakon što smo fizički uklonili kamene ploče i iskopali oko 20 cm zemlje, ukazali su se delovi tela pobijenih. Pred nama se ukazao prvi leš, a ubrzo smo mogli nazreti i druge. Dalju ekshumaciju smo prekinuli smatrajući da je to posao za državne organe, stručnjake forenzičke struke i za Odbor za ekshumaciju Komisije…», piše u izveštaju.

Kosti ispod igrališta i škola

Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije je 29. decembra 2010. obavestilo komisiju da je Krivično veće tog tužilaštva odlučilo da pokrene postupak ekshumacije u slučaju lokacije tajne grobnice Potok Zmijanac kod Boljevca koji će voditi zajedno Tužilaštvo za ratne zločine i Više javno tužilaštvo u Zaječaru…

Spisak takvih lokacija bi na mlađe neobaveštene mogao delovati šokantno, obzirom na to da se ta stratišta posle Oslobođenja, a možda i posmrtni ostaci ubijenih, nalaze u blizini ili u zoni javnih objekata, škola, sportskih terena, stambenih objekata i fabrika.

Komisija u izveštaju kaže: «Lokacije grobnica su obično na obližnjim parkovima i šumarcima u blizini grada, u krugu kasarni i zatvora, ili u obližnjim selima koja su služila kao sabirni logori (Krupac kod Niša, Lapotince i Slavnik kod Leskovca) na obalama reka (most na Savi kod Šapca, obala Gročice i Dunava kod Smedereva itd.). Na grobnicama su kasnije nicala igrališta, škole, stadioni i parkovi, stambene zgrade itd. Streljana lica su često plitko zakopavana u više redova i prikrivana kamenim pločama (npr. Potok Zmijanac kod Boljevca ili Guvnište kod Vlasotinca) kako bi se onemogućio pristup i raznošenje kostiju od strane životinja. Naredbom o asanciji terena takve tajne grobnice su i kasnije dobro prikrivene i maskirane, a za očekivati je da, kao što je to slučaj sa spiskovima streljanih, negde u arhivama postojao ili postoji elaborat sa preciznom mapom sa lokacija tajnih grobnica.

U Kragujevcu su predstavnici lokalne samouprave upoznali članove Komisije sa saznanjima o tajnoj grobnici, koja je postojala na mestu Kapislane (danas u krugu Zastavine fabrike namenske industrije), gde se navodi da je streljano više od 600 lica. Prema informacijama lokalne samouoprave i SUBNOR-a i na osnovi svedočenja lica koja su obavljala komunalne poslove na gradskom groblju, krajem sedamdesetih je otpočela divlja eshumacija, koju je organiziovala SDB. Tada su posmrtni ostaci pakovani u džakove, premešteni na tajnu lokaciju na gradskom groblju i sahranjeni.

190 tajnih lokacija

Pitanje je šta je s posmrtnim ostacima sa tog veoma dugačkog jezikom komisije nazvanog «SPISKA EVIDENTIRANIH LOKACIJA TAJNIH GROBNICA U SRBIJI»

Ovde navodimo samo deo:

Beograd: Kalemegdan – spomenik Mokranjcu; Nebojšina kula; Ada Ciganlija; Makiš; Stadion Grafičar na Senjaku, stadion Obilića, Veliko ratno ostrvo; Žarkovo, Košutnjak, okolina hale Pionir, Cvijićeva, Turska ambasada, park Manjež, Park Tašmajdan, Topčider letnja pozornica, Lisičji potok, Belimarkovićev voćnjak na Banjici; Banjički logor; Marinkova bara, Dušanovac; Obilićev stadion, Lekino brdo; Rakovica šuma; Podnožje Avale; Kamenolom preko puta Železničke stanice…

Obrenovac: grudobran na ulazu iz Beograda iza igrališta Radničkog…

Zemun: Hidrobaza kod hotela Jugoslavija; Stari Aerodrom…

Grocka: kod bivšeg opštinskog zatvora; ušće Gročice u Dunav; njiva Momčila Marića Dom Zdravlja u Grockoj;

Jajinci – pre spomenika s desne strane kod ambulante

Mladenovac: potok Serava, Vlaška šuma, kod Rakića kuća, šuma Šepšin, potok

ispod Maksima ka Miljakovcu (iz sreza Vračarskog); Šarena ćuprija, Železnička kolonija…

Umka: Obala Save

Smederevo: obala Jezave, parking Želvoza…

Smederevska Palanka: Kasarnski krug,.Rudine…

Velika Plana: školsko dvorište gimnazije- igralište sportski teren…

Zaječar: Kraljevica, šuma Konjsko groblje, kasarnski krug, korito Timoka, put ka selu Nikoličevo (Alapinski most)…

Niš: Bubanj, igralište teniskog kluba Radnički, rov kod Niške tvrđave, brdo iznad Niške banje, Konjsko groblje, Cerje selo, Zavod KPD Niš, Zabrdce –Kamenica, Malčanski vinogradi

Valjevo: Peti puk; Kamenitovce; Ševarice; Veselinovci; Maljevačke jaruge; Zabradica; Brankovina 2; Dvorište škole «Andrija Savić»; Klinci; Kovačica; šuma Topalovac; selo Dračić…

Kragujevac: Metino brdo Kapislana

Čačak: pomoćni stadion Borca, obala Morave, itd

Neizbrisivo «S» iz Maglajske

U izveštaju Državne komisije se govori se i o načinu na koji je presuđivano: «Suđenja su, po pravilu, u prvim mesecima bila tajna i fiktivna. U Beogradu se, na primer, sa svim kartonima i spiskovima dnevno (nekad i dva puta) odlazilo u Maglajsku ulicu (Dedinje) gde su ljudi iz glavnog štaba OZN-e pregledali spiskove. Njihova olovka je najčešće ispisivala dve reči: „Banjica“ ili „streljati“ (uglavnom ovo drugo, ako su u pitanju bila uniformisana lica ili označena kao „izraziti neprijatelj“). Skinuti sa spiska, na kojem su ljudi stavljeni u kategoriju „S“ i određeni za streljanje, bilo je gotovo nemoguće. Posebno precizna evidencija se vodila o predstavnicima civilne vlasti: kmetovima, delovođama, predsednicima opština, policajcima i drugim iz činovničkog aparata. Klasni motiv nagoveštava se i činjenicom da se u dokumentima često, pored likvidiranih lica ili onih koji se nalaze na spisku za likvidaciju, navode i precizni podaci o vlasništvu nad zemljištem, nekretninama i drugoj imovini streljanih.»

„Lica su u istražnom zatvoru često podvrgavana najrazličitijim oblicima torture i mučenjima i tu nam saznanja o oblicima nude najneverovatnije i svirepe oblike (čupanje noktiju, vešanje za polni organ, sakaćenja, prebijanja itd.). Pokušaji i inicijative građana i lokalnih vlasti uoči oslobođenja 1944, poput Apela građana u Vlasotincu, da se obustavi bratoubilački rat, a krivci izvedu pred sud nakon oslobođenja i da se obustave sve represalije, uz nadzor savezničke misije, kao i mnoge potpisivane peticije od strane građana, kako bi se spasli pojedini ugledni građani, po pravilu, nisu dale nikakav rezultat“, konstatuje se u izveštaju Državne komisije za 2010.

U izveštaju te komisije se, doduše, pominje da su krajem 1944. i početkom 1945. stigli «prvi signali od najviših zvaničnika OZN-e da praksu streljanja po kratkom postupku treba napustiti i preći na institucionalizovaniji oblik represije prema narodnim neprijateljima. A. Ranković, a zatim i Slobodan Penezić Krcun 25. decembra 1944. pozivaju da treba prestati sa praksom ubijanja protivnika bez suđenja. Ispovesti žrtava u Srbiji koje komisija pominje u svom izveštaju su podudarne u stavu da su besomučna streljanja prestala u drugoj polovini februara 1945, od kada se sve više išlo na sudske procese pred vojnim sudovima».

General Mhajlović je osuđen pred vojnim sudom, ali mu se do sada ne zna grob. Po rečima Slobodana Homena, državnog sekretara u Ministarstvu pravde, komisija stoji na stanovištu da svaki čovek zaslužuje grobno mesto.

Istoričar Slobodan Marković je konstatovao da se pomenuta komisija suočila sa zaverom ćutanja: oni koji su učestovali u eliminaciji Dragoljuba Mihailovića obavezali da nikad o tome ne progovore. Ministarstvo unutrašnjih poslova FNRJ pov. br. 63 upućeno ministarstvu unutrašnjih poslova Slovenija 9. avgusta 1946. nalaže se da se «humke fašističkih okupatora sravne sa zemljom tako da se briše svaki trag njihovog postojanja». Ako je u tadašnjem sistemu vladalo načelo jednonačalija, verovatno je da je takva instrukcija poslata i u Srbiju i verovatno se odnosila i na Dražin grob.

Inače, poništenje presude od 15. jula 1946. godine, kojom je Mihajlović osuđen na smrt streljanjem, kao i vraćanje građanskih prava, zahtevom za rehabilitaciju zatražio je njegov unuk Vojislav Mihailović decembra 2006. Pridružili su mu se februara 2009. Srpska liberalna stranka, s akademikom Kostom Čavoškim na čelu, Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, profesor međunarodnog prava Smilja Avramov i drugi.

Predstavnici Saveza udruženja boraca Narodno-oslobodilačkog rata (SUBNOR), Društva za istinu o Narodno-oslobodilačkoj borbi i Savez antifašista Srbije traže da zahtev za rehabilitaciju bude odbijen.

Ročište po zahtevu za rehabilitaciju je bilo zakazano za 28. januar 2011.

u Višem sudu u Beogradu odloženo je na neodređeno vreme.