Loader

Vikiliks: Miloševićevi haški dani

22.januar,01:20

Vikiliks upravo je objavio deo diplomatske depeše (sa oznakom 03THEHAGUE2835) o zdravlju nekadašnjeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića, kao i njegovim kontaktima van tribunala. Depeša je napisana novembra 2003. u Američkoj ambasadi u Hagu, i poziva se na podatke Tima Mekfadena, načelnika pritvorske jedinice Haškog tribunala koji je viđao Miloševića i razgovarao sa njim „češće i bliskije od gotovo bilo koga drugog“. Mekfeden je, inače bio svedok telefonskih razgovora Miloševića, poseta, i imao je uvid u lekarske izveštaje nakon pregleda. Amerikanci ga u dokumentu opisuju, što se pouzdanosti tiče, kao „najbolji od najboljih“.

Mekfeden je smatrao da je Miloševićev zdravstveni problem sa srcem ozbiljan, iako je za u tom trenutku bio pod kontrolom. Mekfeden ne smatra da je Milošević bio depresivan, kao se to često navodilo, već više nesrećan jer nije bio u mogućnosti da vidi sina, ćerku, snaju, suprugu i unuka, „posebno poslednje dvoje“. On navodi da ga je posao, tj. odbrana pred sudom toliko okupirala da nije bio sklon depresiji.

Vezu Miloševića sa suprugom Mirjanom Marković Mekfeden je opisao kao neobičnu, odnosno izvanrednu, navodeći da su se čuli telefonom svakog jutra. „Milošević je mogao da manipuliše nacijom, rekao je (Mekfeden), ali nasuprot tome, ona je uspevala da izvrši veliki pritisak na njega“. Mirjana Marković mu je bila, navodi se u depeši, uteha, izvor informacija, motivacija, pomoć u strategiji, a njihova veza bila je centar Miloševićevog života.

Mekfeden je naveo da je skakanje Miloševićevog pritiska izazvalo alarm u tribunalu i da su službenici smišljali načine da smanje njegov stres i da ga „učine srećnim“. Čak se i razmatrala mogućnost da dovedu Mirjanu Marković iz Rusije sa „nekakvim imunitetom“, ali je to bilo nemoguće, a i, kako se navodi u depeši, bilo je rizično jer „ona može biti veoma nestabilna osoba“.

Navodi se opširno i da Milošević nije uspevao jednako dobro kao njegova supruga koja je iz Srbije otišla u Rusiju, da vodi kontakte u Beogradu potrebne za odbranu i drugu pomoć. Takođe, njegova finansijska situacija naglo se pogoršala od ubistva premijera Zorana Đinđića (proleća 2003), te jedno vreme nije mogao da plaća avionske karte za njegove savetnike iz Beograda, i na kraju je SPS bio primoran da skupi novac u te svrhe.

Mekfeden je govorio i o Miloševićevim kontaktima sa njegovim pravničkim timom, navodeći da je Milošević smatrao da je „okružen budalama“, i u sudnici i van nje, ali je dodao i da je tome sam doprineo tokom karijere iz straha da će ga preteći pametniji i kompetentniji savetnici.

Mekfeden je Miloševićeve saradnike Zdenka Tomanovića i Dragoslava Ognjanovića nazivao „momcima koji nose poštu“ neimenovanim saradnicima u Beogradu. Ipak, Mekfeden je smatrao da su Miloševiću njegovi saradnici bili „dragi“.

Mekfeden je naveo i da stara dokumentacija o zdravstvenom stanju Miloševića iz vremena bivše Jugoslavije pokazuje istoriju visokog pritiska koji je teško kontrolisan, naročito ako je Milošević bio pod stresom ili umoran, a među stvarima koje su ga brinule i izazivale stres navodi se i postepeni gubitak medijske pažnje, kao i finansijski problemi i odlazak supruge u Rusiju. Donji (dijastolički) pritisak bio mu je oko 120 umesto prosečnih 90 mm, ali uprkos visokim dozama šest lekova, ostao je opasno podignut sve dok nije raspored suđenja proređen na do tri dana u nedelji.

U trenutku pisanja depeše Milošević je uzimao četiri leka, a poslednju epizodu sa visokim pritiskom imao je šest nedelja ranije. Mekfeden je takođe naveo da nema dokaza u Miloševićevom kartonu da je imao problema sa povišenim šećerom. On je rekao da je Milošević smršao 5 kilograma kada je došao u Hag, ali da je nakon toga njegova težina ostala stabilna. Nije mnogo pušio, a govorio je i da ne oseća želju da puši, samo je tražio čašu crnog vina, ali je nije dobio jer je alkohol zabranjen u pritvorskoj jedinici.

Mekfeden je rekao i da nikada nije sreo čoveka sa takvom memorijom, te da je imao fotografsko pamćenje. Bio je narcis kada je stigao u Hag. Verovao je da pobeđuje u procesu pred sudom, i da to ga je održavalo.

Miloševiću je dan počinjao u 7 časova, pola sata kasnije pozvao bi suprugu telefonom, a u 8 sati bi bio u sudu. U dva časa popodne se vraćao u pritvor gde je imao ručak i jednočasovne vežbe – hodao je svih sat vremena, bilo da je „sunce, kiša ili grad“. Onda bi se viđao sa savetnicima i čitao sudske transkripte, a uveče knjigu. Mekfeden kaže da je čitao dosta i to „gluposti“ i šund trilera kao što su knjige Džona Grišama, i to na engleskom. Slušao bi i Frenka Sinatru. Koristio je računar ali bez interneta, a komunicirao je telefonom ili primao posete. Svi razgovori su „nadgledani“, osim sa članovima pravnog tima. Ostali zatvorenici su ga cenili.

Mekfeden zaključuje da mu je zdravlje stabilizovano od kada je smanjen broj dana u sudnici nedeljno na tri. Očekuje da će finansijski problemi negativno da utiču u ubudućnosti na njegovo zdravlje, ali da je Milošević za sada sasvim dobro.

Poslednje izdanje

Intervju: Jovo Bakić

Više neće biti povlačenja Pretplati se
Vidi sve

Arhiva

Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.

Vidi sve