Lična priča
Osim poljskog predsednika, u avionu je bila i njegova supruga i guverner centralne banke
Avion „tupoljev“ u kom se nalazio poljski predsednik Leh Kačinjski, njegova supruga Marija, i guverner Poljske centralne banke Slavomir Skržipek, srušio se na zapadu Rusije, u blizini Smolenska. Ruska agencija RIA Novosti i Njujork Tajms javljaju da je u avionu bio i šef Instituta za nacionalnu istoriju Januš Kurtika i zamenik predsednika Sejma Poljske Ježi Šmajdzinski.
Po poljskom MIP-u, u avionu koji su bili i šef poljskog Biroa za
nacionalnu bezbednost Aleksandr Šćiglo, ministri u kancelariji
U Poljskoj je proglašena sedmodnevna opštenenarodna žalost, odlučio je spiker Sejma Poljske Bronislav Komorovskij, koji je po članu 131 poljskog ustava automatski preuzeo dužnost predsednika Poljske. Kako se očekuje, on će raspisati izbore za novog predsednika Poljske u roku od 14 dana.
Prevremeni predsednički izbori mogu od trenutka zakazivanja biti održani najdalje u roku od dva meseca.
Redovni izbori trebalo je da budu održani na jesen, a dan pre ove nesreće, Kačinjski je najavio da će se ponovo kandidovati.
predsednika Pavel Vipih i Mariuš Handelik, generalni sekretarь
poljskog Saveta za očuvanje spomenika borbi i mučeništva Andžej
Pševoznik, zanenik šefa diplomatije Poljske Andžej Kremer, načelnik
poljskog Generalštaba František Gongor, predsednik Nacionalne banke
Kako piše «Gazeta viborča“ u jednom momentu Poljska je lišena celog vojnog komandnog vrha: „Poginuli su načelnik Generalštaba general Frančišek Gongor, komandant suvozemne vojske general Taduš Buk, komandant mornarice vice-admiral Andžej Karveta, komandant jedinica specijalne namene Vlodzimjež Potasinjskij, načelnik operativne komande poljske armije general Bronislav Kvjtkovski i komandant vazdušnih snaga general Andžej Blasik. Takođe, poginuli su zamenik ministra nacionalne odbrane Stanislav Komorovski u episkop poljskih oružan snaga general Tadeuš Ploski.“
„Gazeta viborča“ piše da se u vojsci postavlja pitanje ko je naredio svim tim ljudima da se nađu je jednom avionu.
Od 800 Poljaka koliko je trebalo da prisustvuje komemoraciji u Katinju oko 400 ljudi je tamo otišlo specijalnim vozom u petak ujutru.
Polljske Slavomir Skšipek, poslanici Sejma Pšemislav Gosevski,
Zbignjev Vaserman, Jolanta Šimanek-Dereš i Izabela Jaruga-Novacka.
Rojters javlja da nema podataka o preživelima, a isto ponavlja i PAP, poljska novinska agencija, koja je prenela saopštenja zvaničnika iz grada Smolenska. I upravnik Smolenske oblasti u Rusiji Sergej Anufjev rekao je da nema preživelih u nesreći koja se dogodila oko 7 časova.
Još nije poznato koliko je tačno ljudi bilo u avionu. U nezvaničnim informacijama pominje se 130 ljudi, što znači da bi broj žrtava mogao biti mnogo veći od prvobitne procene. Rusko Ministarstvo za vanredne situacije saopštilo je da je u avionu bilo 96 ljudi, od kojih 88 članova poljske delegacije, i to je, kako izgleda 24 sata posle nesreće, najtačniji podatak.
Spasilačke ekipe satima su pokušavale da izvuku putnike iz teško oštećene letelice.
„Avion je zakačio vrhove drveća, srušio se i zapalio. Požar je ugašen“, izjavio je Pjotr Pškovski, portparol ministarstva spoljnih poslova Poljske. Avion se srušio 1,5 kilometara od aerodroma. U izveštajima se pominje da je bila gusta magla.
Kao uzroci nesreće pominju se greška pilota, tehnički kvar, ali pojedini tvrde i da se avion srušio prilikom četvrtog pokušaja sletanja. Očigledno, osim terorističkog akta, nijedan drugi uzrok nesreće nije isključen.
Predsednički avion „Tu-154“ bio je star više od 20 godina i poljske vlasti su razmatrale mogućnost zamene starih aviona koji prevoze državne funkcionere, ali se od te zamisli odustalo zbog nedostatka novčanih sredstava, navode svetske agencije. Ruska vazduhoplovna kompanija „Aeroflot“ nedavno je povukla „tupoljeve 154“ iz upotrebe posle 66 udesa tih aviona, od kojih se šest dogodilo u proteklih pet godina.
Kačinjski je sa suprugom pošao u Katin da oda poštu hiljadama Poljaka streljanim u obližnjoj Katinskoj šumi. U proleće 1940. godine, pre tačno 70 godina, na tom mestu je 22.000 poljskih vojnih zarobljenika po naređenju Staljina streljala sovjetska tajna policija.
U avionu je bio i veliki broj članova porodica streljanih Poljaka.
Leh Aleksander Kačinjski je rođen 18. juna 1949. u Varšavi. Završio je
pravne fakultete Varšavskog i Gdanjskog univerziteta.
Od 1971. do 1997. naučni saradnik Gdanjskog univerziteta.
U 1977. započeo je političku karijeru u Komitetu za zašititu radnika koji
je prethodnik „Solidarnosti“, kao saradnik Leha Valense.
U avgustu 1980. aktivno je učestvovao u štrajku u Gdanjsku.
Od 1983. do 1984. rukovodio je jednom od komisija „Solidarnosti“.
U 1988. postao sekretar Svepoljske komisije „Solidarnosti“, u 1989. –
član prezidijuma te komisije; u 1990. prvi zamenik predsednika.
U 1989. izbran u senat, a 1991. u sejm.
Godine 1991. bio je na čelu Biroa nacionalne bezbednosti u kancelariji
predsednika Poljske. O 1992. do 1995. je šef Centralne oditorske
komisije, a zatim 2000-2001. ministar pravde u vladi Jirži Buzeka.
S bratom Jaroslavom zatim osniva političku partiju „Zakon i
pravednost“ koja dobija 9,5 odsto glasova. Bio je predsednik te
partije 2003. a na tom mestu zamenilo ga je Jaroslav Kačinjski.
U 2002. godini Leh je gradonačelnik Varšave.
U martu 2005. Leh Kačinjski oficijelno najavljuje da će se kandidovati za predsednika Poljske, a da će u slučaju njegove pobede premijer biti njegov brat Jaroslav. Posle predsedničkih izbora 2005. Poljska je faktički bila pod
rukovodstvom blizanaca Kačinjskih: Leh je bio na čelu države, a
Jaroslav kao lider dominirajuće partije u sejmu je kontrolisao
zakonodavnu vlast i vladu od 14. jula 2006.
Kada je jula 2007. Poljska ušla u krizu, na insistiranje brata Jaroslava Leh je smenio potpredsednika vlade i ministra poljoprivrede Andžeja Lepera.
U oktobru 2007. Tusk je na mestu premijera smenio Jaroslava Kačinjskog,
a Leh je ostao na mestu predsednika.
4. jula 1943. poljski premijer u egzilu i komandant poljski oružanih snaga general Vladislav Sikorski poginuo je posle inspekcije poljskih vojnika na Srednjem istoku, u Gibraltaru. Samo 16 sekundi posle poletanja Liberator je pao u more 600 metara od piste i potonuo. Pogibija Sikorskog je bila predmet raznih teorija zavere, u koje Poljaci posebno veruju, obzirom na to da su aprila te godine Sovjeti prekinuli diplomatske odnose s njegovom vladom, upravo zbog njegovog zahteva da MCK sprovede istragu u Katinskoj šumi. Bilo je teorija da je pilot omamljen gasom i da je bio sužene svesti. Britanci su vodili istragu i utvrdili da je uzrok u kvaru aviona.
17. septembra 1961. generalni sekretar UN general Dag Hamaršeld leteo je u bivšu belgijsku koloniju Kongo koja je proglasila nezavisnost godinu dana ranije. Iz nepoznatih razloga daglas DC-6 pao je džunglu, a 16 ljudi je poginulo. Bilo je spekulacija da je reč o zaveri, pa je tri komiteta UN istraživalo nesreću, ali niko ništa nije utvrdio.
18. januara 1977. predsednik Saveznog izvršnog veća SFRJ Džemal Bijedić poginuo je na letu iz Beograda za Sarajevo. Stradala je i njegova supruga Razija. Tog jutra Bijedić je s beogradskog aerodroma ispratio Tita koji je putovao u Libiju. Lirdžetom je zatim poleteo prema Sarajevu gde je održavana neka partijska konferencija. Zvanično saopštenje je govorilo da je avion nadleteo radio-far na Crepoljskom iznad Sarajeva brzinom od 950 kilometara na sat, 300 kilometara brže od predviđene procedure, a zatim da je u proceduri sletanja napravio veliku osmicu i udario u brdo Injac. Pilot Stevan Leka i kopilot Murat Hanić navodno su bili prestari za tu vrstu letenja. Bilo je i glasina da je Bijedić vozio sam, da je žrtva zavere, da je visinomer na avionu pokazivao veću visinu od stvarne, itd.
4. decembra 1980. portugalski premijer Francisko Sa Karneiro je leteo za Porto, da podrži socijaldemokratskog kandidata za predsednika. Iz nepoznatih razloga avion cesna 421 kratko posle poletanja s lisabonskog aerodroma pao je i pogodio stambene zgrade u predgrađu. Aerodrom je dobio njegovo ime uprkos prigovorima da aerodrom ne treba da nosi ime žrtve avionesreće.
17. avgusta 1988. pakistanski predsednik Mohamed Zia ul-Hak, koji je podržavao afganistanske mudžahedine u borbi protiv sovjetske Crvene armije, posmatrao je tenkove kupljene od Amerikanaca u Bahavalpuru, a neposredno posle poletanja iz tog sela kontrolni toranj je izgubio kontakt s herkulesom C-130 u kome je bio predsednik Zia i ambasador SAD u Pakistanu. Svedoci su govorili o tome da je avion poigravao u vazduhu pre nego što se srušio. Niko od 30 putnika nije preživeo.
26. februara 2004. poginuo je makedonski predsednik Boris Trajkovski koji je leteo na ekonomsku konferenciju u Mostaru. Vreme je bilo loše – kiša i gusta magla. Mali avion je udario u planinu blizu sela Rotmilja, 15 km udaljenom od aerodroma. Devetoro ljudi je poginulo. Razlozi za nesreću nisu jasni – po jednoj verziji pilot je izgubio orijentaciju, a po drugoj, on je dobio pogrešne informacije od kontrolora SFOR-a. Piloti su se inače žalili na mostarski aerodrom okružen planinama koji u to vreme nije imao modernu opremu.
U jesen 1939. na teritoriju SSSR bilo je internirano više od 14 hiljada oficira poljske armije. U 1943, dve godine posle nemačke okupacije zapadnih delova SSSR, nacistička Nemačka je izdala saopštenje o tome da su pripadnici NKVD 1940. streljali poljske oficire u Katinskoj šumi 14 kilometara zapadno od Smolenska. Oni su ekshumirali tela 400 ubijenih. Nemci su se trudili da iskoriste otkriće u propagandne svrhe tako da su već 16. aprila pozvali Međunarodni Crveni krst (MCK), predstavnike Poljaka kao i vojne zarobljenike da posete mesto gde je pronađena masovna grobnica. U takvoj situaciji poljska vlada u izgnanstvu generala Vladislava Sikorskog se obratila 17. aprila 1943. Međunarodnom Crvenom krstu da ispita slučaj. MCK je posle šest dana izjavio da je spreman da učestvuje u pronalaženju istine, ali pod uslovom da se za to obrate sve zainteresovane strane, znači i SSSR. Na taj način su de facto date odrešene ruke Staljinu da blokira delatnost MCK. Zbog toga je nemačka vlada osnovala međunarodnu komisiju od 12 osoba iz država koje su bile zavisne od Trećeg rajha i jedne iz Švajcarske. Komisija je bila u Katinju od 28. do 30. aprila. Gebels je u svom dnevniku 14. aprila 1943. godine napisao: „Sada koristimo otkriće 12.000 Poljskih oficira, koje je ubio GPU, za anti-boljševičku propagandu. Poslali smo neutralne novinare i poljske intelektualce na mesto gde su oni pronađeni. Izveštaji koji nam stižu od njih su užasni. Firer nam je takođe dao dozvolu da predamo surove članke nemačkoj štampi. Ja sam dao instrukcije da se izvrši najšira moguća upotreba propagandnog materjala“.
Posle oslobođenja teritorije SSSR od Nemaca 1944. jedna sovjetska komisija je tvrdila da su poljske oficire streljali nacisti.
Streljanje hiljada zarobljenih poljskih vojnih lica od strane pripadnika NKVD je mnogo godina opterećivalo odnose među dve države.
Krajem 50-ih godina 20. veka, na predlog Hruščova, šef KGB-a Aleksandr Šeljepin je u tajnosti ispitivao masakr u Katinju i posle pretraživanja po arhivama NKVD-a i KGB-a je u dokumentu N-632-Š od 3. marta 1959. godine predložio uništavanje 21.857 dosijea sa podacima o – kako se izrazio, osoba bivše buržoazijske Poljske – koji nisu korisni kako u operativnom tako ni u istorijskom smislu. Predlog je izvršen, a sačuvan je samo jedan dosije sa najbitnijim podacima koji je čuvan kao sovjetska najstroža tajna. Ovom dosijeu pristup je imao samo predsedavajući KP Sovjetskog Saveza.
U Katinju je 1978. godine sagrađen prvi spomen kompleks – sagrađeni su betonski obelisci sa mermernim lukovima, na kojima je ispisano poljskim i ruskom jezikom: „Žrtvama fašizma – poljskim oficirima koje su hitlerovci streljali 1941. godine.“
U proleće 1990. u toku pregovora Mihajila Gorbačova i tadašnjeg šefa Poljske Vojceha Jaruzeljskog u Moskvi je bila je publikovana oficijelna izjava TASS o tragediji i priznanju krivice u Katinskoj šumi što je stavljeno na teret Beriji, Merkulovu i njihovim podređenim“ („Oficialjnoe zajavlenie TASS o katinskoj tragedii s priznaniem vini“.) Zločini epohe staljinizma osuđeni su u zajedničkoj izjavi predsednika Rusije i Poljske 992 godine.
Kad je predsednik Ruske Federacije bio Boris Jeljcin, materijali iz specijalnih arhiva KPSS o Katinskoj šumi objavljeni su 1992, i predani poljskoj strani. Međutim, poljska strana je tražila pristup svim ruskim arhivskim materijalima o tom slučaju.
U septembru prošle godine Putin je tokom posete Poljskoj predložio da se ne politizuje proučavanje složenih pitanja u istoriji rusko-poljskih odnosa i zbivanja u Drugom svetskom ratu rekavši da ako ruski specijalisti budu imali pristup poljskim arhivama, onda će poljski specijalisti imati pristup ruskim“. Poljski premijer Tusk je podržao tu ideju i saopštio, da su Rusija i Poljska dogovorile o osnivanju dva zajednička centra za izučavanje zbivanja u Katinju.
Memorialni kompleks „Katinj“ je podignut i otkriven 2000. na mestu masovne grobnice žrtava političkih represija sovjetskog vremena (1918-1953), sovjetskih vojnika, a takođe i stradalih poljskih vojnika (iz 1940.) u takozvanoj Katinjskoj šumi (Katinjskom lesu) – 15 kilometara udaljenoj od Smolenska sedam kilometara od sela Katinj, pored takozvanog Vitebskog šosea (autoputa).
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
