Krvava nedelja u Teheranu

29. decembar 2009.

U sukobima snaga bezbednosti sa demonstrantima na ulicama Teherana u nedelju, 27. decembra, ponovo su pale žrtve. Prema nekim izvorima poginulih je bilo osam, prema nekim petnaest, ali sigurno je da su ovo bili najkrvaviji neredi još od junskih demonstracija posle predsedničkih izbora i pobede Mahmuda Ahmadinežada koju opozicija osporava.

Jedna od žrtava je i bratanac Mira Hoseina Musavija, predvodnika opozicije i glavnog rivala Ahmadinežadu na junskim predsedničkim izborima. Na Musavijevom sajtu je navedeno da je Ali Musavi pogođen metkom u leđa tokom demonstracija i da je preminuo kasnije u bolnici. Policija je saopštila da je privedeno 300 demonstranata i da su u neredima povređene desetine policajaca. Opozicioni sajtovi kažu da je sukoba bilo i u gradovima Tabrizu, Isfahanu, Širazu, da je uhapšeno više bliskih saradnika Musavija, kao i bivši ministar spoljnih poslova Irana Ibrahim Jazdi, lider Pokreta za oslobođenje Irana. Ovi izveštaji nemaju nezavisnu potvrdu, jer je stranim dopisnicima još od junskih nemira zabranjeno da izveštavaju sa demonstracija.

U ponedeljak je objavljeno da je telo Ali Musavija nestalo iz bolničke mrtvačnice, a članovi porodice ne znaju ko je i gde telo odneo. Pretpostavlja se da su vlasti želele da izbegnu eventualne demonstracije tokom pogreba, jer su i nedeljni neredi bili samo nastavak demonstracija koje su počele tokom jedne sahrane, pre šest dana.

Naime, mnogi od više desetina hiljada ljudi koji su prisustvovali sahrani ajatolaha Huseina Ali Montazerija u ponedeljak, 21. decembra u svetom šiitskom gradu Komu, uzvikivali su slogane protiv vlasti. Ajatolah Montazeri, koji je preminuo u 87. godini, godinama je kritikovao vladajući establišment da je u ime islama zaveo diktaturu. Montazeri se zalagao za veća građanska i ženska prava, a bio je i jedan od vodećih kritičara aktuelnog predsednika Mahmuda Ahmadinežada. Montazeri je inače bio jedan od najvažnijih vođa islamske revolucije 1979. godine, čak je imenovan i za naslednika ajatolaha Homeinija. Međutim, njih dvojica su prekinuli odnose 1989, a Homeinija je nasledio sadašnji vrhovni verski vođa, ajatolah Ali Hamnei.

Ajatolah Montazeri nije bio jedini iz redova sveštenstva koji je smatrao da aktuelna vlast u Iranu ne radi na dobro naroda, a nedeljni sukobi na ulicama Teherana će verovatno još više produbiti podele u iranskom kleru. Naime, sukobi su se desili i žrtve su pale na dan Ašure, jednog od najvećih verskih praznika u Iranu. Tog dana je u VII veku u bici kod Kerbale, u današnjem Iraku, u borbi sa višestruko nadmoćnijim neprijateljem poginuo unuk proroka Muhameda, Husein. Ta pogibija označila je konačni raskol muslimanskog sveta na šiite i sunite, a Huseinova mučenička smrt je za šiite vrhunski čin žrtvovanja i dostojanstva u sukobu sa surovim neprijateljem. Iran je, inače, jedina šiitska država u muslimanskom svetu. Iako vođe opozicije još od junskih nemira koriste verske praznike da protestuju na ulicama, malo ko je očekivao da će vlast upotrebiti brutalnu silu baš na Ašuru. Mehdi Karubi, jedan od Ahmadinežadovih protivkandidata na junskim izborima za predsednika, izjavio je da čak ni šah Reza Pahlavi nije prolivao krv ljudi po ulicama tog svetog dana.

Jedno je sigurno, granica posle koje ništa više ne može biti isto pređena je još u demonstracijama posle junskih izbora. Prvi put su se tada, još od islamske revolucije, demonstranti tako otvoreno sukobili na ulicama sa snagama bezbednosti; prvi put je vlast upotrebila tako brutalnu silu na ulicama; prvi put je, od revolucije protiv šaha, na ulicama palo toliko žrtava. Mada je u narednim mesecima vlast pojačala pritisak, uz brojna hapšenja i pretnje svojim protivnicima, to nije nateralo pristalice opozicije da se povuku u kuće, što se videlo i u nedelju.

Čini se da se podele između aktuelne vlasti i njenih protivnika u Iranu toliko produbljuju da je taj jaz nemoguće prevazići mirnim sredstvima. Niti vlast više nudi bilo kakve kompromise i popuštanja, niti opozicija veruje da je kompromis moguć. Deluje kao da se tvrdo krilo vlasti, čiji je simbol Ahmadinežad a pravi vođa Ali Hamnei, potpuno zafarbalo u ugao odlukom da se svakom unutrašnjem izazovu suprotstavi golom represijom, verujući da je dovoljno to što u rukama ima sve poluge moći – policiju, vojsku, moćnu Revolucionarnu gardu… Problem u takvoj vrsti razmišljanja je što se zaboravlja da je sve poluge moći u rukama imao i pokojni šah Reza Pahlavi, pa mu to nije pomoglo da vlast sačuva.

Spoljašnji pritisak koji iranske vlasti trpe od najmoćnijih zemalja Zapada mogao bi lako u budućnosti izgledati kao dečija igra u poređenju sa pritiskom koji već godinama ključa i raste unutar samog Irana. Taj pritisak izaziva eksplozivna smesa izneverenih očekivanja, socijalnih napetosti, želje za više slobode, gneva, koja se sve češće izliva po ulicama. Najgore po Iran bi bilo da dođe do unutrašnje eksplozije, što u ovom trenutku ne izgleda nemoguće, samo što je teško reći da li će do te eksplozije doći za nekoliko meseci ili nekoliko godina. U takvoj eksploziji jedini siguran rezultat bile bi bezbrojne žrtve, kojih u istoriji ove zemlje nikada nije nedostajalo.

Ahmadinežad

Mahmud Ahmadinežad rođen je 1956. godine. Otac mu je bio kovač, a od detinjstva je živeo u siromašnim predgrađima južnog Teherana. Završio je građevinski fakultet i kasnije doktorirao. Predavao je na fakultetu, bio guverner provincije Ardabil, a 2003. postao je gradonačelnik Teherana.

Na izborima 2005, kada je postao predsednik, njegov nastup bio je kombinacija socijalne demagogije i konzervativizma, a glavna poruka bila je upućena velikom broju siromašnih, kojima je obećavao da će prihode od nafte pravedno rasporediti. Prvi je predsednik Irana koji nije iz redova sveštenstva, ali je imao podršku vrhovnog vođe Alija Hamneija.

Musavi

Mir-Hosein Musavi rođen je 1941. u gradu Hamneu, u iranskom delu Azerbejdžana, u istom gradu kao i vrhovni vođa Ali Hamnei. Po obrazovanju je arhitekta i slikar. Bio je predsednik vlade u periodu od 1981. do 1989. godine, u vreme rata sa Irakom. Zapamćen je kao „pošten premijer“, koji je uspeo da održi iransku ekonomiju u tim teškim godinama i pravedno raspodeli teret sankcija i rata. Najavio je da će ako bude izabran za predsednika sprovesti temeljne ekonomske reforme u zemlji „koja je dovoljno bogata da ne mora da ima toliko siromašnih“, da će pregovarati sa Obamom „ukoliko njegova dela podrže njegove reči“, osudio Ahmedinežadovo negiranje holokausta, obećao više slobode i ravnopravnosti ženama…